Милош Црњански: О Гаврилу Принципу

Поводом 120-годишњице Милоша Црњанског и уочи стогодишњице Сарајевског атентата, НС подсећа читаоце на укрштање двојице великана српске историје.

СПОМЕН ПРИНЦИПУ
О Балши, и Душану Силном, да умукне крик.
Властела, војводе, деспоти, беху срам.
Хајдучкој крви нек се ори цик.
Убици диште Видовдански храм!

Слави, и оклопницима, нек умукне пој.
Деспотица светих нек умукне драж.
Гладан и крвав је народ мој.
А сјајна прошлост је лаж.

А ко нас воли, нек воли камен голи.
Нек пољуби мржњу и мртве.
Ископане очи, вино што се точи,
у славу убиства и жртве.

О правди и победи светој нек умукне крик.
Оцеви и браћа и сестре беху срам.
Освети, мајци нашој, нек се ори цик.
Раји, рити, диште косовски храм.

А сунцу и манастирима угушите пој.
Кадифе и свиле нек нестане драж.
Јаук и гробље је народ мој.
А сјајна прошлост је лаж.

Мој народ није стег царски што се вије,
него мајка обечашћена.
Зној и сиротиња и мржња што тиња
у стиду згаришта и стена.

(1919)

УЗ ПЕСМУ О ПРИНЦИПУ

Одлазећи у Беч, у јесен 1913, ја сам био оставио у Београду једну драму, у Сарајеву једну збирку песама, а у Сремским Карловцима један роман.

Шта би са њима, нисам питао.

Месец је остао над мојом равницом, као срп.

Темишвар, Ријека, Иланча, Београд, све се то вртело у мени као у калеидоскопу, а са њима и толике прочитане књиге, на немачком, на мађарском, на талијанском, и руске у нашем преводу.

Ловчеве записе, од Тургењева, имао сам у возу на свом јастуку. Европа је тада већ четрдесет година била у миру.

Свратио сам, на једном излету, у један рудник соли, у Карпатима, и то је оставило у мени свест да има нечег фантастичног на свету, што је мени непознато.

Нисам ни сањао шта ме чека у Бечу.

Ја сам код свог ујака, Васе Вујића, био и пре, о школском распусту, али сад сам био сагао главу и мислио да ћу код њега морати остати заувек. Бежао сам зато из његове куће и седео и вртео се на оном точку који у Бечу игра ону улогу коју Ајфелова кула игра у Паризу. Сад га гледам, офуцаног, на филму о окупираном Бечу, Орсона Велса.

Крио сам се од ујака и у циркусу, који сам јако волео. Мирис струготине још ми је у сећању, а још више вртлог гимнастичара на трапезу.

Кад би жена полетела, главачке, у дубину, а мушкарац је дочекао на трапезу, на руке, узвикнув „хеп“, то ми се особито допадало. Да се све тако добро свршило.

Модерниста сам постао врло рано.

Међутим, кад је дошло до уписивања на Експортну академију, према жељи мог ујака, ја сам се још једном побунио. Отишао сам да се упишем на медицину. Надао сам се да ћу бити лекар – једино занимање које је песника достојно. Ујак ме је на то избацио.

Неко време, тада, имао сам тежак живот у Бечу.

Најзад ми се побунила и мати, против брата, те ми је обећала да ће ме она издржавати док будем био у Бечу.

Населих се тада у пансиону, који је гледао на цркву фратара пијариста и једну, девојачку, школу. (Фрау вон Тхиесс. Пиаристен Гассе Но. 54.) На неколико корака одатле био је театар, у Јозефштату, и један мали ресторан, где су се хранили глумци и глумице, кад без пара остану – и кочијаши, док пред позориштем чекају. И ја сам ту вечеравао. Имао сам интересантна познанства у том ресторану.

Упознао сам један део Беча, добро.

У том истом пансиону, становао је са мном и један мој земљак, Милош Биримац, који је, заиста, учио Експортну академију. Тај дугајлија, из Башахида, имао је у истој кући једну Бечлику, учитељицу клавира, па је са њом свирао Мондсцхеинсонате. Ја сам се држао једне учитељице француског језика, на спрату над нама, која ми је читала Бодлера, у заносу. Кад бих погледао неку другу жену у Бечу, она би рекла: „Ла цхарогне.“ А ја, реч коју је, кажу, на Ватерлоу Камброн рекао.

Била је то Женевљанка и звала се Маријет Лориол. Биримац је био од оних Биримаца који су дали једног свог ајгира кнезу Михаилу, а који се сад може видети на Кнежевом бронзаном споменику, у Београду.

Нити је Биримац научио Мондсцхеинсонате, нити ја француску граматику. Али сам се са том Францускињом прилично снашао, не само у Бодлеру, него и у старијим француским песницима. Кад пролеће гране, ја и сад имам обичај да кажем: „Аврил, ла граце…“

Винавер, и неки други моји критичари, писали су да знају да сам ја у Бечу потпао под утицај песника у Бечу, Хуга фон Хофманстала, Момберта, и других. Може бити. Мени то није познато.

Знам само да сам живео у Бечу, а желео да живим у Паризу.

На жалост, ја сам убрзо напустио и жељу да учим медицину. То је било зато што је онда био обичај старих студената у Бечу да новодошлог („бруцош“) одведу у подруме где мртваце сецирају, и да му у руку тутну руку, или ногу, или утробу, мртваца. Да се види како подноси лешину.

Зар да живот проведем у том смраду? – помислих.

Па одох тамо где сам учио француску револуцију, Русију, и чисту филозофију. Учио сам историју уметности и проводио дане у музејима, који су, у оно доба, били чувени у свету.

Био сам типични сметењак свог столећа.

Био сам лакомислен, као што приличи песнику, и чворку.

На насушни хлеб, и зараду, нисам мислио.

У оближњим болницама је ту, некад, и Радичевић учио, а ни она болница није била далеко где је болестан лежао, и умро.

Отуда код мене алузије на Бранка.

Ја сам тада почео да пишем и Маску.

Надао сам се да ћу моћи живети скромним али слободним животом књижевника. У тој нади сам се преварио. „Надо моја, ваљда ниси пена?“ каже негде Бранко. А полицијски писар Никољче у Београду: „Неки Бранко, да одмах у полицију дође!“

При почетку XX века наш народ је био заостао у XИX веку. Партије су прежвакавале идеологију Јована Цвијића, Светозара Милетића, Старчевића, Натка Нодила. Циљ наше политичке акције, обично, била је нека покрајинска аутономија. Из тог пријатног, аустријског, дремежа тек су нас атентатори пробудили својим бомбама и пуцњима. Сви су они долазили са такозваног дна народа.

Политичком акцијом наших студената у Бечу, тада, управљало је студентско удружења Зора. Према упутствима, не из Београда, ни Загреба, него из Прага.

Углавном, према идејама Масарика.

Од нас се тражило само толико: да учествујемо у демонстрацијама, и тражимо отварање једног универзитета за Словенце, у Трсту. При тим демострацијама долазило је и до туча. Дугачки Биримац и ја излазили смо каткад, због тога, са штапом испод капута, а отмена Фрау вон Тхиесс ми је зашивала јастуче испод шешира, из лако схватљивих разлога.

Да неко спрема атентат у Сарајеву, о том нисмо имали ни појма.

За Видовдан, удружење је било спремило велики, патриотски збор Срба, Хрвата и Словенаца, у просторијама Штатпарка. Увече је требало да буде бал, на који су позвали и србијанског посланика. Збор је одржан пре подне, али тај бал се неће више моћи одржати, никада.

Мени су били доделили патриотску, и тешку, дужност да на прве звуке умилног бечког валса, почнем да окрећем око себе жену србијанског посланика и ја сам се зато, док је у Сарајеву сиромах Принцип испружио своју руку, која није задрхтала, бавио пеглањем свог фрака.

У великим, историјским, тренуцима, судбина додели сваком улогу, и не пита.

Вест да је Сарајеву убијен аустријски престолонаследник, стигла је до нас, тог сунчаног дана у Бечу – који је освануо без и једног облачка – после ручка. Стигла је у нашу кафану (Цаффе „Меинл“), у близини торња Св. Стефана, за време партије билијара.

Занимљиво је да нам је та вест саопштена, испрва, тако, као да су у Сарајеву убили србијанског престолонаследника. Келнери су је тако добили. Тако им је рекао наш прота, преко телефона. Противно ономе што се данас мисли, та вест није изазвала никакву констернацију, ни међу нама, ни међу Бечлијама, и музика је у Бечу до вечери свирала. Тек се доцкан неко сетио да је ућутка. Епоха валсева била је завршена.

Констернацију су, међу Бечлијама, изазвали тек мртвачки сандуци престолонаследника и његове жене, грофице Котек (коју је Принцип убио нехотице, гађајући гувернера Босне, генерала Поћорека).

Сва је станица била завијена у црно.

А локомотива је стигла са црвеним очима.

Сандук Ерцхерцога био је много већи и са много више венаца него сандук његове жене, која је била само обична грофица. У Аустрији није било једнакости ни на дворовима, ни међу мртвима, а све је, и мртвачки сандуци, мерено шпанским церемонијалом Хабсбурга. У ушима, каткад, у сну, ја и сад још чујем шум корака аустријских генерала, са тог погреба. Корачали су кораком лудака, љуљајући се на ритам погребног марша Шопена, са својим дворогим шеширима на глави, а шешири беху накићени зеленим перјем из репова петлова. Чуо се топот коња. Толика је била тишина настала.

Сандук Франца Фердинанда био је покривен заставом Хабсбурга, жутом, са двоглавим црним орлом, старим око хиљаду година.

Син једног сиромаха, пролетера, земљорадника, Херцеговца, још непунолетан, био га је скинуо са неба, револверским пуцњима.

Атентатор је имао чудно име.

Састављено од имена принца и архангела.

Европа и сад још слави убице тиранина, Пизистрата, Хармодија и Аристогејтона, у својим школским уџбеницима (ад усум делпхини). Слави и сенаторе Рима који су убили Јулија Цезара. Међутим, за атентатора Сарајева није имала добре речи, никада. Па и Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца није било очарано тим својим поданицима. Није хтело дуго да дозволи ни пренос костију тих атентатора.

Сем тога, чак и код нас, неки су од Принципа били начинили Србина – провинцијалца, фанатика, шовена, који је, тобоже, био само играчка у рукама шефа Обавештајног одсека србијанског генералштаба, пуковника Драгутина Димитријевића Аписа.

Међутим, атентатор нам је говорио, јасно, и са оне стране гроба.

Као што је познато, атентатор је држан у тамници Терезијенштата и тамо му је, тобоже због туберкулозе костију, лагано ампутирана десна рука.

Између тих, ужасних, часова, испитивали су га о мотивима његовог атентата. Постоји о томе дневник једног лекара.

Принцип је, природно, признавао да је желео уједињење Србије и Босне, али је отворено признавао и то да је то био само корак ка даљем циљу атентатора и њихових другова.

Тај циљ је био револуција.

„Сви смо ми били Бакуњиновци“, биле су речи Принципа.

Ни после рата, Принцип, у нас, није био омиљена тема.

Његов акт одобравала је само наша сиротиња и омладина. Буржоазија није одобравала акт Принципа. При крају рата, сви су у нас говорили само о потреби подизања једног велелепног Косовског храма према нацрту Мештровића.

Наш велики песник Дучић видео је, тада, у Србији, императора. Он је узвикивао: „Аве Сербиа!“ (Моритури те салутант). Ја сам написао ову песму у славу убиства и Принципа.

(1959)

Одабрао и за објасвљивање приредио Иван Ћупин

Нови Стандард

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: