Милош Ковић: Куд се ђеде цар Немање благо

Пре неколико година посетио сам храм Светог Симеона Мироточивог у Калгарију, у канадској држави Алберти. Стајао сам испред прелепе српске цркве; око мене била је огромна, бескрајна прерија. Питао сам се како је могуће да је један, у светским размерама малобројан народ, прешао стотине хиљада километара, стигао у овај далеки свет и ту изградио храм своме свецу, који је живео пре више од осам стотина година? Шта је то у њему и шта је то у нама, што нам је омогућило преласке кроз такав просторни и временски бескрај и подизање ту, у тој огромној, далекој равници прелепог храма, осликаног фрескама са ликовима наших древних светитеља?

Иста питања постављао сам себи када сам стајао пред великим храмом Светог Симеона Мироточивог, усред Лас Вегаса, града који Американци са много разлога зову Sin City, у пустињи Невади, у САД. Или у пустињи Сонори, у земљи Апача, у држави Аризони, у манастиру светог Пајсија, када сам се, у капели Свете Анастасије, у свету Ане, жене Стефана Немање, нашао окружен ликовима наших светитеља. Или у Лос Анђелесу, у Калифорнији, у Цркви Светог Симона, Стефана Првовенчаног, сина Стефана Немање.

Ево нас и данас, овде у Утрехту, у Холандији, у средишту старог протестантског света, који је изградио оно што зовемо модерном цивилизацијом, како се радујемо и славимо, јер смо купили ову цркву, назвали је по Светом Симеону Мироточивом и напунили је својом децом, браћом и сестрама. Овде, у овом некада побожном свету, данас потресеном из темеља, чије су најславније богомоље сада напуштене и празне, ми живимо духовну обнову, наше су литургије препуне младих људи, који нам дају поверење у будућност, у оно што тек треба да дође. Овде, у Цркви Светог Симеона Миротичивог у Утрехту, недавно у Цркви Свете Тројице у Ротердаму, у Храму Светог Саве у Паризу, својим очима и својим срцем уверио сам се у то да овај народ има своје истинске духовне вође, своје праве пастире достојне нашег великог предања.

Шта је то што нам је дао Свети Симеон, Стефан Немања и због чега му посвећујемо храмове у Утрехту, Калгарију, Лас Вегасу? Шта је „цар Немање благо“ о коме у песми Свети Саво пева наш гуслар? Шта нас је то окупило овде, да обележимо 825 година од дана његовог упокојења у Хиландару, на Светој Гори?

Када је напустио палату, примио монашки постриг и дошао у манастир, код свога сина, Светог Саве, Растка за којим је некада слао прогонитеље, да га из манастира врате у палату, Свети Симеон рекао нам је да су наш прави Отац и наша права Отаџбина на Небесима. Да не постоји палата коју нећемо иза себе оставити, у име Оца и Сина и Светог Духа. Да на земљи за нас нема ничег скупљег и вреднијег од слободе, љубави, правде и подвига. Да смо, како каже наша мати Злата, „гладни само неба, хлеба небеског“, да „земља нема све што нам треба“, да смо „сити пролазног“. И то је пут којим су ишли сви потоњи Немањићи, „што земаљске дворе оставише и душом се небу приљубише“, од Стефана Првовенчаног, монаха Симона, што подиже Жичу, до Јована Уроша, монаха Јоасафа, што подиже Велике Метеоре у Епиру, па све до последњег Бранковића, деспота Ђорђа, монаха Максима, што подиже Крушедол у Срему, на нашој нововековној Светој, Фрушкој Гори. То је пут одрицања и жртве, којим су ходили Чарнојевић, Карађорђе, Његош, Милан Ракић, Иво Андрић, Меша Селимовић, Свети Владика Николај Охридски и Жички, Преподобни ава Јустин Ћелијски, Патријарх Павле и сви наши подвижници, незнани и знани. То је Христов Завет, потврђен нашим српским језиком, „нашим стилом и искуством“, то је наш Светосимеоновски, Светосавски, Светолазаревски, Косовски завет. Како каже Јустин Ћелијски – све за Христа, Христа ни за шта. Тај завет потврдили смо на Гази местану, на Паштрику и на Кошарама.

Из дланова Стефана Немање, како сведоче наше фреске у Високим Дечанима, Грачаници и Пећкој Патријаршији, израста лоза Немањића и, на њима заснована, цела наша потоња историја. Стефан Немања, Свети Симеон, одредио је нашу прошлост, садашњост и будућност, изговоривши три речи. Прва је, како смо чули и видели, Завет. Друга је Ослобођење. Трећа гласи – Уједињење.

Ослобођење је досезање, постизање слободе. Али шта је слобода? Нема једне, општеважеће дефиниције. Изађите на улице Утрехта или Београда, и питајте троје пролазника шта је за њих слобода. Даће вам три различита одговора. Различити народи на различите начине виде слободу. За некога, она значи бити сит, окупан и безбедан. У Утрехту и у Београду, али не и на данашњем Косову, таква слобода лако је доступна. Свакоме је на дохват руке, као у супермаркету. Да бисте је достигли, најбоље је да постанете слуге, лакеји, кочијаши, батлери. Само замените веру за вечеру.

Стефан Немања отргао је „српско отачаство“, „српске земље и приморске“, како се у његово време говорило, од власти византијских царева. Овај „отачаствољубац“, како су га називали савременици, основао је слободну српску државу у којој су Срби сами доносили (добре или лоше, али своје) одлуке о сопственој судбини. Изнад себе признавали су само Оца Небеског. Усвајали су реч онога кога су сами, слободно изабрали. Самопроглашене господаре и туторе више нису слушали. Бранили су се од Византије, али реч Истине, још у време Светог Кирила и Методија, од ње су примили. Стефан Немања дао нам је самосталну, слободну државу. Оставио ју је у аманет сину, Стефану Првовенчаном и својим потомцима. То није била била слобода само за једну породицу плаве крви, нити за једну феудалну класу или клику. Она је, када је држава пропала, кроз Српску цркву, која је све преживела, прожела и препородила цео српски народ.

Немањин други син, Свети Сава, дао нам је ту аутокефалну Цркву, унутрашњу самосталност, духовну слободу. У време победе латинских крсташа над Византијом Сава је, за нас, одбацио победничку римокатоличку веру и пригрлио страдално, жртвено, јединоспасавајуће православље. Такав избор, у сукобу са борбеним, тада победничким исламом, учиниће и Свети кнез Лазар Косовски. Исти избор, у додиру са данашњим нихилизмом, материјализмом, хедонизмом, са помодним идеологијама које иза себе остављају пустош и празнину, налази се и пред нама. На ову неман и на пут избављења пред њом, указао нам је, како је показао Жарко Видовић, наш владика и песник Петар II Петровић Његош.

Да бисмо били слободни, морамо да будемо заједно, уједињени, да „љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали“. Није овде реч само о томе да је Стефан Немања ослободио и ујединио српске земље. Можемо да бирамо – хоћемо ли живети у слободи и подвигу, у одбрани „праве вере“ од истинског непријатеља, онако како су то чинили Свети Симеон, Свети Сава и Свети кнез Лазар, или у трошењу снага на свађе и зађевице, које је непријатељ посејао међу нама. Хоћемо ли се сабирати или делити? Да ли само слога Србина спасава, или би спас требало да очекујемо од гордости, сујета и охолости? Хоћемо ли да живимо од Божијих подвига или да мремо од својих слабости? Хоћемо ли, за свога брата, дати све што имамо и можемо, или ћемо беспомоћно да гледамо како га душманин гази? Или ћемо можда, да променимо веру и да пређемо на страну душмана?

Живели су и умирали Срби за Завет, ослобођење и уједињење и пре Стефана Немање. Али он нам је коначно ударио правац. Од њега, били смо на много станпутица. Али захваљујући њему, ми знамо свој пут. Те вредности и ти идеали, оваплоћени у задужбинама, јесу оно „цар Немање благо“, које у песми Свети Саво „господа ришћанска“, а за њом сва поколења Срба, до данашњег дана, препознају као своје.

Где смо данас стигли? Ово место и ова црква много тога нам говоре. Холандске цркве су празне, док су наше препуне. Помодне „воук“ идеологије овде увелико харају. Деца се не рађају, зато што их људи више не желе. Ми смо платили цену идеологијама 20. века, али ове данашње нас су, као меци, само окрзнуле. Времена се мењају и она раде за нас. Свет се мења, он је сада „мултиполаран“, и он иде ка слободи.

Важно је само да останемо на путу на који нас је испратио Свети Симеон. О томе, да смо на том путу, сведочиће и Црква Светог Симеона у Утрехту. О томе сведочи овај ваш подвиг. Честитам вам то што сте стекли и заслужили кућу за нашег Оца Небеског и за нашег молитвеника и заштитника, Светог Симеона Мироточивог.

Беседа изговорена на Слави Светог Симеона Мироточивог, Српске православне парохије у Утрехту, Холандија 2025.

Извор: Покрет за одбрану Косова и Метохије 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: