Милош Ковић: Огледало Светог Саве

Светосавска беседа изговорена на Светосавском балу у Љигу, 25.1.2025.

Свака Светосавска беседа прилика је да изнова сагледамо свој образ у огледалу Светог Саве. Утолико пре то морамо да учинимо данас, када обележавамо 850 година од његовог рођења. Испуњавамо ли Светосавски завет? Где смо данас, у односу на претходни Савиндан?

Јер, Свети Сава нам је пре више од осам векова рекао ко смо, укоренио нас у Господу, успоставио наш канон, образац, наш Номоканон, Законоправило. Остатак наше духовне историје само је напор, двиг да му останемо верни. Да, како се говорило већ у средњем веку, останемо верни „заветима светих отаца наших Саве и Симеона“. Опстајали смо као народ онда када смо остајали верни овим заветима. Они који су их напуштали, пре или касније претапали су се у друге вере и нације.

Са нама се, до дана данашњег, понавља историја Старога Завета. Завет који је „Први Израиљ“ дао Господу на Синају, по избављењу из египатског ропства, значио је да ће Јевреји поштовати Његову, праву веру. За узврат, Господ ће о њима бринути, чуваће их, даће им земљу, пород, победу над непријатељем. Они ће бити Његов Изабрани Народ. Уколико га напусте, стићи ће их казна и страдање. Законима, вером, коју им је дао, уздигао их је, како каже Жарко Видовић, из племена, у народ.

Остатак Старог Завета јесте приповедање о настојању, борби Јевреја да остану у завету. Онда када су га напуштали, стизали су их порази и нестајање. Тако се цела њихова историја претворила у теолошку, моралну приповест о трајању и истрајавању, о љубави и верности, о држању дате речи, о испуњавању обећања, о подвигу и жртви поднесеној у име Јехове, Љубави и Речи.

Већ је Доментијан, ученик и биограф Светог Саве, назвао српски народ „новим Израиљем“, „другим Израиљем“ и „изабрањем Божијим“. Светог Саву поредио је са Мојсијем. Мојсије је, како пише Доментијан, „вожд скупу Израиљеву“, док је Свети Сава „вожд српског отачаства“. Тврдио је да су му, док је први Израиљ умео да одступи од завета, „деца“ Савиног „отачаства“ остала верна.

„Чувај се, чедо моје слатко, да не изиђеш из неког мога завета“ – писао је Свети Сава, из Јерусалима, студентичком игуману Спиридону. Какви су то били завети? Карејским, Хиландарским, Студеничким типицима, Свети Сава је утврдио правила манастирског живота. Овде, међутим, није реч само о монашком завету. Својим Законоправилом, основним правним списом српског средњег века, Свети Сава уредио је целокупан духовни и правни живот, како се тада говорило, „српског отачаства“, „српске земље и приморске“.

Доментијан нас води у средиште Светосавског завета, када нам преноси Савину Беседу о правој вери, изговорену на сабору у Жичи у петак, 21. маја 1221. године. Светосавски завет је, пре свега, исповедање и живљење православне вере, како Свети Сава каже, „праве вере која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана“. Ту веру примили смо много пре Светог Саве. Али он нам је, проповедајући је на нашем језику, потврдивши је нашим духовним, историјским искуством, праву веру усадио у срца и укоренио у свести. Он нас је избавио од јереси. Тако је настало оно што су у 20. веку Свети Владика Николај и Преподобни ава Јустин, али и низ међуратних писаца, називали Светосављем. Ваља се стално враћати на једноставну дефиницију коју даје Владика Николај: „Светосавље није друго до Православно Хришћанство српског стила и искуства, изражено у богоугодним личностима, првенствено су Светом Сави Немањином“.

Данас су цркве у српском отачаству, па и у расејању, препуне верника. Тако можда није у свакој цркви и свакој епархији, али је тако у српској престоници Београду. При томе, на Литургијама су понајвише млади људи. То су генерације које познају праву веру, јер су у школама имале веронауку. На историјску позорницу ступиле су са литијама у Црној Гори. На позив и са благословом блаженопочившег митрополита Амфилохија, беседио сам на литијама. Својим очима видео сам да су убедљиву већину „литијаша“ чинили млади људи. Кроз младе, сви то знамо, можемо да наслутимо будућност, оно што долази.

На делу је духовна обнова српског народа, у то немам никакве сумње. То се понајбоље види у западној Европи и Америци, где се налази убедљива већина нашег расејања. Ту су протестантске, па и римокатоличке цркве празне или полупразне. Наше су препуне. Више нису ретки примери странаца који, напуштени од својих цркава, примају нашу веру. Такве, нарочито младе људе, у Утрехту, у Холандији, окупља млади, образовани полиглота, отац Крсто Станишић. Он и његови парохијани управо сада прикупљају новац да би откупили тамошњу протестанску цркву. Добри људи, Холанђани, Аустријанци, Американци, са попустом нам продају своје богомоље, јер више воле да се у њима служи православна Служба Божија, него да буду претворене у кафиће, ресторане, хотеле и клубове.

Будимо, ипак, трезвени. Ми смо, за сада, мањина. Огромна већина наших младих људи не окупља се у црквама него у тржним центрима. Светска моћ, за сада, није на нашој страни. У односу на двомилионски Београд, број верника је више него симболичан. Колико представника наших политичких, пословних, медијских елита редовно долази на литургије? Ми нисмо њихови. То нас, као у раном хришћанству, може учинити јачим. Сви смо у руци Господњој, као на оној фресци у манастиру Манасији. Али, Он мора да нас препозна, да смо они који држе дату реч, да јесмо у Његовом Завету. Ако га не будемо достојни, ова обнова би, као пламен воштанице, са првим јачим ветром, могла и да се угаси.

Светосавски завет значи спремност на напуштање земаљског царства и опредељење за Царство Небеско, онако како је учинио Свети Сава, када је из палате побегао у манастир. Светосавље почиње са тинејџерском побуном, како ми на путу за Хиландар рече мој пријатељ и адвокат, Душан Стојковић.

Свети Сава у Жичкој беседи каже да је потребно да као овце пустимо да нас Пастир уведе у наш небески тор: „Он, Преблаги Човекољубац, и до нас достиже Својом богатом милошћу, исправљајући наше недостатке, хотећи као Пастир истинити да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор (Свој). Досежући до тога тора мисаоним и душевним очима (нашим), ми Му се свагда молимо припадајући Му у сваки час, и исповедајући Му се, како Он сам дарује исказати то или помислити и неизречено сачувати. И ми, сатворивши вољу Његову, добићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, ако верно сачувамо заповести Његове које нам је сам Господ заповедио да држимо и обећао нам за то небеску награду, рекавши: “Заиста вам кажем: Ко одржи реч Моју неће видјети смрти вавијек”.“

Небеско Царство није само са оне стране овоземаљске егзистенције. Оно је, како кажу ава Јустин и његова духовна чада, сада и овде. То је царство вечних, непропадљивих вредности. Када живимо у њима и за њих, ми јесмо у Небеском Царству. Свакога дана ми бирамо Царство небеско, онда када изаберемо љубав, а не мржњу, истину а не лаж, правду а не неправду, подвиг а не страх, верност а не издају, једноставно отачаствољубље, а не помодну идеологију.

Завета нема без жртве. Стари завет препун је примера пожртвовања за све оно што води ка Небеском Царству. Но први Израиљ Богу жртвује краве, телад, овце, козе, грлице, брашно, тесто, маслиново уље, тамјан, со, вино. Треба читати Књигу Исуса Навина. Они победе над непријатељима, које подразумевају уништење целих градова, тумаче као потврду своје изабраности и верности Господу. Нови Завет, међутим, од нас тражи да као и Син Божији Исус Христос, на жртву, у име Царства Небеског и љубави према ближњем, приносимо сами себе. У томе је важна разлика између Старог и Новог Завета, у томе је најдубља тајна Светосавског завета и целе наше историје. У томе је тајна Косовске и Колубарске битке; ту је тајна Јасеновца и Маутхаузена, у коме су хиљаде српских логораша убијане у два светска рата. У томе је тајна Горског вијенца и На Дрини ћуприје. У томе је тајна страдалне Крајине и јуначких Кошара.

Живимо ли данас за Небеско Царство? Плашим се да није тако. Својом убедљивом већином, Срби за Небеско Царство не маре. Дивљи индивидуализам и материјализам пустоше њихове животе. Када им поменете жртву, у било ком облику, њима се коса на глави диже. Њихови погледи одавно више нису усмерени ка небеском Јерусалиму и Светој Гори, него ка Лондону и Менхетну. Да ли ће мањина, која се окупља на Литургији, променити нешто? То ће зависити од Воље Божије, али и од нашег опредељења.

Ми смо поколења која су издала Крајину. Знам да нисмо сви подједнако криви и да и вечерас међу нама има оних који су се за Крајину борили, или су помагали прогнаној браћи, или су бар у августу 1995. изашли на улицу да би јавно осудили издају. Но историја нема превише времена за изузетке – она прати главне токове и бележи коначне разултате.

Сада је на делу издаја Косова. Шта је свако од нас учинио да је спречи? Да га нисмо можда, својим ћутањем и пасивношћу, уз слегање раменима и изговоре, разменили за запослење, ову или ону себичну и јадну добит? Јесмо ли Христови или Јудини, Лазареви или Вукови? Лако ћемо се препознати у Савином огледалу. Наша браћа у косовским гетима, на свакодневном распећу, несумњиво су Христови, Лазареви и – Савини. А ко смо ми?

Законоправило и типици – Свети Сава дао нам је законе. Срби су дуго појмове „закон“ и „вера“ користили као синониме. Вук Караџић пише о Србима „три закона“. Свети Сава нас је, кроз законе, као Мојсије Јевреје, учинио народом. Да ли данас Срби поштују законе? И овде врло добро знамо какав је одговор. Само се погледајмо у Савином огледалу. Када смо почели да губимо светосавску правну свест, када смо престали да се осврћемо на законе? 1459, 1918, 1945?

Хоће ли данас мањина спасти већину? Христос и његова мала војска, његових 12 апостола, спасли су свет. Један Свети Сава спасао је свој народ. Кнез Лазар и његови војници, „велики и мали“, како каже савременик, патријарх Данило III, изгубили су земаљску битку, али су је на небу добили. За свој народ задобили су Царство Небеско. Један раванички монах, савременик Косовске битке, приповеда да се Лазар, пре битке, „топле молитвенике Христу раније пославши, Симеона, велим, новог мироточца, и светитеља Саву, и ове као тврде јемце имајући“, „и молитвама ових наоружавши се“, „богооца Давида реч у срцу носећи“, овако обратио Богу: „Но, Господе, не предај нас до краја имена твојега ради, и не разори завет твој нама, по молитвама преподобних и богоносних отаца наших, Симеона и светитеља Саве“.

Овако би и ми данас требало да се молимо. Тада ће нам, молитвама нашег светог оца Светог Саве, као у Небеској Литургији Владике Николаја, Господ можда опростити. Тада ће Пастир коначно пронаћи своје изгубљено стадо и увести га у свој небески тор.

Извор: pokretzaodbranukosovaimetohije.rs

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: