Милош Ковић: Оздрављење или пропаст
1 min read
Милош Ковић (Фото: Соња Ракочевић)
Пише: Милош Ковић
У временима епидемија и пошасти открива се права људска природа. То је показао још Тукидид, на примеру куге у Атини. Понешто нам, ипак, заузетим својом муком, остаје скривено.
„Потребни савети??? Како се штитити од короне ако нема воде, ако у апотекама нема дезинфекционих средстава ни маски? П.С. Ораховцу пре пола сата искључена вода.
А у Малишеву 125 људи од краја фебруара до 5. марта дошло из Италије…“
https://www.facebook.com/olivera.radic.5/posts/10217605447034097
Ово је Фејсбук објава Оливере Радић, професорке гимназије у Ораховцу, у Метохији, од 16. марта 2020. године. Истог дана градоначелник Малишева, које припада општини Ораховац, објавио је да је ово албанско место стављено у изолацију јер има четворо позитивних на корона вирус, али да у њему нема ни лекара ни средстава за заустављање епидемије.
Оливера Радић, са својом породицом, пријатељима и ученицима, живи у ораховачком гету. Масовни злочин над Ораховчанима из 1998, страдања 1999. и 2004, прогони у којима су учествовали холандски „миротворци“, коначно су их потиснули у једну улицу. Данас ни ту више нису мирни, нити безбедни.
Тешко вам падају изолација, ограничење кретања, ризици којима се излажете када кренете по основне намирнице? У Ораховцу се тако живи већ више од двадесет година. Додајте томе искључења воде и струје. И замислите како више немате где да сахрањујете своје мртве. Гробље је у албанском делу Ораховца, и ту српске крстове и хумке обесвећују чим се сахрана заврши. А црквена порта је препуна и мртве више не може да прима. Београд би да се са вама „разграничи“, људи се стално исељавају и опстанак је све тежи. Земља се данас на Косову и Метохији продаје брже и јевтиније него икада.
Да ли сте ових дана, када се навршава годишњица почетка агресије из 1999. и погрома из 2004, видели бар једну вест у нашим медијима о томе шта се, у времену пандемије, догађа у српским гетима на Косови у Метохији, јужно од Ибра? Ко брине о здрављу преко 70.000 наших сународника, у Гораждевцу, Осојану, Штрпцу, Грачаници, Ранилугу, Новом Брду? Је ли могуће да смо толико отупели?
Председник републике, Александар Вучић, на конференцији за штампу, поменуо је, истина, помоћ за север Косова и косовско Поморавље. Но је ли случајно заборавио на Метохију, централно и јужно Косово?
Изгледало је као да су преговори између Србије и „Косова“ запали у ћорсокак и да смо, против воље наших власти, доспели у стање „замрзнутог конфликта“. Разговори председника Србије и „Косова“ у Вашингтону, у организацији Трампове администрације, показали су, међутим, да би то могло да се промени. Судећи по америчким и албанским изворима, Трамп и његови људи заговарају идеју „разграничења“, на којој већ дуго инсистирају наше власти. И Тачи је сагласан. У штампи се појавила мапа тзв. „америчког плана“, које нико није демантовао. Ту је од Србије ампутирано цело Косово и Метохија, са око 120.000, по неким изворима око 137.000 наших
грађана, са свим светињама и рудним богатствима. У оквиру „косовских“ граница и институција, за неколико српских општина и манастира предвиђен је већи или мањи степен аутономије.
Таквом решењу отпор пружају и српска и албанска јавност. У Приштини „разграничење“ одбија владајућа коалиција, предвођена Аљбином Куртијем. Иза њега је стала ЕУ, односно Немачка. Но нико не памти да је, у ломљењу руке на Балкану, Немачка икада савладала САД.
Изгледа да се неки послови лакше и брже обављају у време пандемије. Док пишем овај текст (19. март), стижу вести о томе да је коалициони партнер одлучио да обори Куртијеву владу. Повод је неслога око увођења ванредног стања. Курти је тврд орах. Ако га ипак уклоне, Тачи би могао да постане господар „Косова“, јер ће, пошто нико у овим условима не жели нове изборе, он предложити новог „мандатара“. У том случају, једина брана између ових људи и њиховог циља, Велике Албаније, бићемо још само ми.
По свему судећи, наша лутања и странпутице потичу из два главна извора: из послушничког, инфериорног западњаштва и из обезљуђеног, бездушног национализма. Сада нас опет, баш као и деведесетих, убеђују да последице злочина признамо за „реалност“, да је будућност у етнички чистим територијама, да би требало да се одрекнемо сународника, својих светиња и смисла своје историје.
Племенски, атеистички национализам не може да разуме смисао Косовског завета. Људи из гета и њихова прогоњена Црква, међутим, Косовски завет живе и потврђују. Они могу, али неће да побегну од опасности и искушења. Животом у гету, под заштитом Дечана, Пећаршије, Зочишта, Девича, Бањске, Грачанице, Драганца, слободним опредељењем за подвиг и истину уместо за страх и лаж, за светиње уместо за стаклене ђинђуве, за Царство Небеско уместо за земаљско царство, они сведоче, својим животима и животима своје деце, да нисмо издали, да је наш Завет жив и делатан.
Да, из гета се наша прошлост, садашњост и будућност боље виде него из круга двојке. Разумети смисао и циљ кретања, то је основни предуслов победе. Сада, на Косову, опет бирамо пут. Кренућемо ка оздрављењу и обнови, или ћемо скочити у пропаст и мрак.
Стање ствари
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
U imenu Bozjem je sud i pravda. U Crnoj Gori, mnogi Srbi ozdravise vec i probudise se. Bice iskusenja jos, Bog ce dati, ozdravice i drugi, i u Beogradu i po svim srpskim zemljama.
Декретима и наредбама, у име “братства и јединства”, ми Срби смо дозволили да се јаме и стратишта затрпају, а наше милионске жртве забораве. Мотив је био нељудски, и време је показало да декретима и наредбама, није могуће из свести Срба избрисати њихове најмилије. Јаме и стратишта јесу затрпани али србске жртве нису заборављене. Постоје обичајне, моралне, људске, хришћанске и уопште религиозне норме и обавезе да се мртви идентификују, сахране и обележе, а успомене на њих да се брижљиво чувају у сећањима и срцима њихових рођака и пријатеља. Уместо заборава, након 50 година, оно што је било присилно потиснуто декретима и наредбама , у новим условима, интензивирано је и актуелизирано. Јаме и стратишта се откопавају и посмртни остаци сахрањују, али и емоције бујају. Стална тенденција негирања и игнорисања жртава од стране појединаца и друштвених група и покушај прекрајања историјских чињеница и историје у целини на штету нас Срба траје до данашњег дана. Тако је, на пример, број жртава у логору Јасеновац са 700 до 900 хиљада (према званичним подацима у СФРЈ), од стране појединаца из хрватске политичке елите и не само ње, умањен за око 28 до 36 пута (од 25 до 30 хиљада). Такав нељудски однос према србским жртвама и прекрајању историјских чињеница, па и историје у целини, делује провокативно, ствара додатне емотивне набоје и изазива вишеструке последице. Код мене лично ово је определило мој однос према рату 90-тих који су вођени на просторима СФРЈ.
О борцима и партизанским јединицама постоји прецизна евиденција, борци из четничког покрета су крајем рата елиминисани и утамничени. Чињеница да о борцима и партизанским јединицама постоји прецизна евиденцијаали није представљала препреку да се тој категорији људи, ради уживања пензије и других привилегија, прикључи огроман број оних који су са два сведока доказивали да су “помагали” тај покрет и учествовали у њему. Познајем такве случајеве који нису били ретки , као и случајеви мита и корупције и куповине борачких пензија . Тако је држави нанета многострука штета: од сиротиње је створена ЦРВЕНА БУРЖОАЗИЈА, дошло је до оптерећења државног буџета; моралне дискриминације бораца и државне администрације , стварање незадовољства код оних бораца који су се часно борили против фашизма. УПРАВО ТА ЦРВЕНА БУРЖОАЗИЈА ОДГОВОРНА ЈЕ ЗА ДАНАШЊЕ СТАЊЕ СРБА У СВИМ БИВШИМ ЈУГОСЛОВЕНСКИМ РЕПУБЛИКАМА И ПОКРАЈИНАМА. ОНА СЕ НИКАДА НЕЋЕ ОДРЕЋИ СВОЈИХ ПРИВИЛЕГИЈА. Црвена буржоазија не верују у Бога, они се не моле Богу, већ само ПРИВИЛЕГИЈАМА И НОВЦУ. Они не иду у цркву, не крсте децу, не славе славу и слично. Заједно са одбацивањем цркве одбачена је и традиција и морал, али и многе културне вредности и уметничке творевине које су чуване у црквама и манастирима. СА ЊИМА СРБСКИ НАРОД И СПЦ У СВОМ ИСКОНСКОМ И СУШТИНСКОМ ОБЛИКУ НЕМАЈУ ШАНСЕ ДА ОПСТАНУ, И НЕ САМО НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ.