Милош Ковић: Велики и мали

На Западу, нарочито у англосаксонским земљама, већ вековима се верује да међународни односи нису царство хуманости и идеала, него силе и интереса. У последњим деценијама, истина, почевши од напада на Србију 1999, најјаче државе Запада воде и ратове због „вредности“. Независнији умови су, међутим, уочили да они непријатно личе на крсташке ратове, јер воде у бескрајна и масовна крвопролића. Уместо победе или правде, ратови за „вредности“ доносе пустош и вечите, тињајуће сукобе (западни Балкан, Авганистан, Ирак, Сирија, Либија).

Још од Тукидидовог „Мелоског дијалога“ између атинских освајача и мелоских бранилаца, из 416. године пре Христа, тврди се да велики имају право да се позивају на силу, а мали на морал и право. Заиста, још од древних времена, односи између великих и малих мало су се променили. Није, међутим, довољно рећи „мигхт ис ригхт“, или „јачи тлачи“. Искуство је нешто сложеније.

Мали су, наравно, одувек избегавали сукобе са великим. Када се то није могло, међутим, пред малима би, баш као пред становницима Мелоса у Пелопонеском рату, била само два избора: рат или предаја. Рат са великима неминовно је водио у масовна страдања. Али, уколико би мали наишли на подршку неке велике силе, и ако би били спремни да у отпору иду до краја, да плате сваку цену, победа би била на њиховој страни. Добар пример за то су победе Северног Вијетнама и Кубе над САД. Или, ако не желимо да идемо тако далеко, сетимо се победе Србије над Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском у Првом светском рату. Хедонистима и материјалистима из 21. века је то можда тешко да разумеју, али искуство потврђује да чак и излазак на бојно поље и пораз од јачега могу да воде ка дугорочној победи. Сетимо се духовних и политичких достигнућа привидно поражених нација, у вековима после рушења јеврејског Другог храма (70. године), пораза Јермена у бици код Аварајра (451), или српског пораза у Косовској бици (1389).

Други избор је, наравно, предаја. Она, међутим, мора да буде безусловна и потпуна. Са великим силама може да се цењка само онај ко је довољно јак, или има снажне заштитнике. Ако вас и уверавају да ће се задовољити делом ваше територије, и ако јој га уступите, можете да будете сигурни да је близу дан када ће се вратити да би вам узели све. То се, рецимо, десило Пољској (1772-1795) и Чехословачкој (1938-1939). То је данас перспектива Србије. Слободан Милошевић није схватио да ће, напустивши Крајину, угрозити Косово. Данашње српске власти живе у илузији да ће моћи да се цењкају Косовом, да би сачувале остатак Србије. Таква, жалосна будућност прети и Македонији.

Велике силе су на овај начин растуриле чак и раслабљене, поражене силе, какво је било Османско царство, или СССР. Русија је пристала на разбијање СССР да би, потом, морала да од распарчавања брани сопствену територију и да се суочава са НАТО трупама распоређеним на територијама бивших совјетских република. Отрежњењу је допринело и бомбардовање и распарчавање Србије 1999, које су руски дисиденти, који су познавали Запад, Александар Солжењицин и Александар Зиновјев, а потом и руски државници, протумачили као показну вежбу онога што чека саму Русију. Данашњи догађаји у потпуности су им дали за право. Побуна и самоодбрана Русије, и њено приближавање Кини, проширили су, заузврат, маневарски простор за неку будућу Србију, која ће бити спремна да учи из сопственог искуства и да се служи сопственом памећу.

Да мали не морају и не смеју да попуштају пред притисцима великих, показују и историографске студије које се баве знањима и предрасудама државника великих сила о страним, понекад врло далеким земљама о чијим судбинама су хтели да одлучују. Представе Бенџамина Дизраелија и Ота фон Бизмарка, кључних „доносилаца одлука“ на Берлинском конгресу (1878) о Србима и Балкану биле су, рецимо, смеса полузнања и предрасуда. Шта тек рећи о безбојним нижим службеницима ЕУ и САД, секретарима и комесарима, пред којима се данас до земље клањају наши политичари? Је ли њихова главна брига да помире људе на Балкану, или да себи обезбеде следећу уносну позицију у бриселској и вашингтонској хијерархији?

Да ли заиста верујемо да је будућност наше деце преча овим људима него нама, Србима, Албанцима, Бошњацима или Хрватима? Да ли ћемо до мира доћи својим напором и способностима, у сарадњи са суседима, или просећи милостињу и молећи за подршку путнике-намернике угашених погледа, скромних знања и нечасних намера? Шта ће шовинисти, у чија једра данас дувају НАТО ветрови, чинити онда када се угаси моћ САД? Ми, Балканци, дуго памтимо и већ смо видели пад многих царевина, од Византије, преко Османског и Хабзбуршког царства, до Трећег Рајха и СССР-а. Неке од њих смо управо ми Срби, са својим савезницима, послали на онај свет.

Аутор текста је Милош Ковић, ванредни професор на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду.

Извор: Политика, „Стање ствари“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: