Милотопија

Пише: Ива Бајковић

У посљедњих мјесец дана и медији из региона су почели нагло да се интересују за ситуацију у Црној Гори. Тако свако мало на телевизији Н1, домаћој варијанти Си-Ен-Ен-а чији је власник и оснивач један од агената ЦИА имамо скоро свакодневно неког “стручњака“ који нам елаборира и предочава ситуацију у земљи у којој живимо, иако су стотинама миља удаљени од нас, а у Црној Гори бораве само по позиву и када им се масно плати.

Један од њих је и професор универзитета Џон Хопкинс Данијел Сервер, који је гостујући у пограму наведене телевизије казао, ни мање ни више него да Мило нема алтернативе.
Дословце Сервер каже: “У Црној Гори сви видимо како ће се Мило Ђукановић повући, али шта је алтернатива?

И даље немамо никог ко је за НАТО, за ЕУ, немамо било коју алтернативу те врсте и то би могао да буде проблем.“
Дакле није Серверу проблем што је држава огрезла у криминалу и корупцији, што остајемо убрзано без радно способног становништва, што нам по болницама умиру од грипа, што је политичка сцена постала пијаца, што смо на ивици грађанског рата узрокованог континуираним сијањем мржње и отвореном сегрегацијом 30% грађана (јер и Срби су грађани, зар не?).
Не, проблем је што ова клептократија нема алтернативу у једној ствари – беспоговорном слушању страних окупатора, и жао ми је на прегрубим ријечима које вјероватно вријеђају “танкоћутне“ грађанске уши. Сервер наравно има разлога да буде забринут. И потпуно га разумијем.

Његов џеп ће бити олакшан поприличном свотом новца који добија да би састављао хвалоспјеве посљедњем европском комунистичком лидеру.

Али, не могу да се не запитам – збиља шта је наша алтернатива у овој Милотопији коју су нам тако великодушно сервирали “пријатељи“ из НАТО и ЕУ?

И да се запитамо, није ли отворена подршка Ђукановићу и његовим компрадосима управо крива за тај прилично резервисан однос према међународним савезима?
Хајдемо редом. Прво су нам сервирали причу – прво држава па демократија. Вријеме је показало колико је то болно погрешан корак био. Добили смо приватну државу, заробљених партијских институција.
Пар година након тога – идемо у НАТО, јер то нема алтернативу. Било је алтернативе, али се нико озбиљно није позабавио тим питањем и добили смо на крају опет Мила као гаранта стабилности, државни удар, нову серију пљачки посљедњих преосталих ресурса и Мила као предсједника.

Сада нам сервирају нову паролу, нови слоган ЕУ нема алтернативу. Е сада господо дајте да укочимо мало и размислимо. То је иста она ЕУ која је Мила дочекала аплаузом и стојећим овацијама. Па зар тамо треба да хрлимо као муве без главе?
Хајде мало да окренемо игрицу, имајући у виду глабалне токове – па да повучемо ручну и кажемо – ГРАЂАНИН нема алтернативу.

Ми грађани ове земље више немамо алтернативу. Или да пакујемо кофере и бјежимо заједно са овим несрећним мигрантима из Африке у неке назови срећније земље.
И не бојим се ја за алтернативу. Наћи ће се она. Или ће нам је опет поставити. Која год да буде – гора од ове не може бити. Или се варам?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: