Милов антицрногорски тастамент: Диктаторов допринос растакању земље и нације

Пише: Теодосије

Заиста се чудим тој плиткоумности. Неутажива похлепа је „краљу народном“ оковала све функције мождане сиве масе, дате свима од Бога, без обзира да ли сте вјерник или агностик – да будете свјесни  и управљате својим одлукама.

Одакле извире толико незнање „оца “ и владара „нове“ Црне Горе – заиста не знам. Тај његов „историјски закон“ против православне цркве није умјерен толико против Бога и вјерујућег народа, колико на разарање саме Црне Горе. Он као да жели да буде истински иницијатор њене коначне диобе, кантонизације и етничке и историјске конфедерализације, коју наша земља никако не би могла преживјети.

Тзв. Закон о слободи вјероисповијести „убија“, и то неповратно, народно јединство, дијелећи земљу по историјском начелу из 1813. на Црну Гору и Боку. Онако како је потписао и сам Св. Петар Цетињски, са истим бројем министара из Боке и ЦГ.

Позивом на 1918. годину законадавци „нове вјере“ јасно поручују да се закон односи на све оне који су тада били у саставу ЦГ, и да се то уопште не тиче оних који су као Бокељи били изван државе нахија и катуна. Дакле закон прописује у своме предлогу сљедеће – ако будемо успјели да мимо права и насилно одузмемо имовину и цркву у старој Црној Гори, то свакако не желимо нити имамо право када је ријеч о храмовима и имовини цркве на Приморју и Боки.

Дакле, када би се усвојио овај закон „чувари црногорског тоталитаризма“ би озваничили и да постоје двије Црне Горе; једна – земља Катуна и Брда, гдје ће силом покушати да одузму имовину и отму и саму цркву, и друге – Приморја и Боке, која је била изван било какве законске јурисдикције те 1918, па се било каква рјешења по закону са позивом на ту годину – ње и не тичу.

На овај начин се уводи двоструки правни режим у Црној Гори и јасно упућује да су норме које важе на једном њеном дијелу апсолутно непримјењиве на другом дијелу исте те државе. Све ово њу саму чини слабом, нејединством и неизвјесном у постојећем облику и статусу.

Истовремено тиме се крши темељно уствно начело равноправности грађана пред законом, јер оно што ће једни („вјерници из Катуна и Брда“) хипотетички морати да трпе као обавезу (ускраћеност у праву), у другом дијелу ЦГ ће Бокељи и Приморци конзумирати као неотуђиво право своје историјске, етничке и културолошке посебности.

То да Црна Гора „даје“ различита права грађанима – није новина. У земљи фамилијарне тираније, неупоредиво бруталније од, рецимо, средњовјековне Фиринце Медичијевих прије скоро шест вјекова, то је – свакодневица. Привилегије су резервисане искључиво за пријатеље „прве“ фамилије.

Ново је што сам режим званично објављује, без трунке стида и одговорности, да својим инфатилно-себичним понашањем и законски жели октроисати принцип неравноправности пред законом, уз помоћ којег се са ових“небеских тема“ може оправдати и свака конкретна неједнакост и дискриминација.

Усвајајући овакав закон црногорски владари би истовремено учинили легитимним настојања да се започети процес територијално-правне подјеле ЦГ може наставити и по другим питањима уређења историјских и етничких цјелина и тиме постићи да принцип „диобене различитости“ постане диминантни принцип преосталог живота земље, чији би опстанак зависио искључиво од одлучности и снаге њених аутономних цјелина са „периферије“.

Зато овај закон и јесте у најави тастамент једне Црне Горе и једне неокуминистичке диктатуре коју су они измислили и силом наметнули, да би „краљ“ ушао у историју а његова држава нестала у реалности. Јер, вође су оно што народ воли, а државе се, нажалост, прилагођавају пролазним владарима.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: