Милован

Пише: Мишо Вујовић

У имену је све записано, али га живот није миловао.

Живео је скромно и отмено попут многих којима преци оставише аманет “да се у злу не понизе у добру не узвисе”. Мада га добро није грлило, али се никада није жалио.

И када је имао доста и када му је кроз џепове дувала промаја није се примећевала разлика на њему. Тих и непретенциозан чак и под малиганима није показивао своју унутрашњу снагу, а благошћу и осмехом би прикривао грч којим је омчу намакао.

Подносио је без гримасе ломове с’ поља али се жестоко ломио изнутра. Своје поразе је носио лагано али су га туђи поражавали. На лицу му је текао леденац у срцу му је буктио пожар. Познавали смо се годинама пре него што се и физички упознали и готово да ми се његов лик уклопио у слику коју сам имао о њему. У рату смо постали блиски.

Када запуца све се покаже, у рату су људи као у породилишту голи и види им се свака цртица на карактеру. Још више нас је зближио и окумио наш кум и пријатељ чудесни -сада и он небески Коста.

Када се човек мало пресабере дође до тренутка да се све више осврће за собом него што гледа испред себе. А колонија небеских пријатеља се множи и са њом тас људског живота претеже на они другу страну.

По свој прилици лакшу и извеснију од ове земаљске. Неко ће прећи светлосни зид живота у огњу, неко на коњу, мамуран, поспан, плачљив, усран…
Бива и праведника који иду са осмехом као Рашо:
“Јелена немој да спремаш вечерас сам на другој адреси”, намигнуо је Снешки и тихо се одјавио. Помирен са свима и са собом свакако.

Мој кум је био тих као сенка али громак у срцу, простран у души, ведар и предусретљив , топао као ђедов и бабин загрљај.
Отишао је са села носећи завежљај успомена, мало прња, стид и неисквареност.

На студијама се, попут нас градске деце, није играо рулетом живота. Пиће се понекад знало увући у њега, коцка никада. Вратио са дипломом без гордости и менталне укрућености својствене горштацима када се уздигну изнад села.

Градио је дом и борио се да остане чист на ветрометни искушења која је носила лепљиву прашину различите боје и гранулације. Нија га мимоишао ни “рат за мир”. Ни у примисли се не би побунио на идеју да крене на Дубровник и даље до Книна и Далмације. Задужио је радијску нагру, срце га је носило,а на ратну срећу није ни помишљао.

То је у Божјим рукама. Било му је јасно да нико од свога метка није побегао. А и бежање на своју рупу налети пре и касније, као што плах и лаковеран народ “налети” на лажног цара. Руку на срце и Шћепан Мали и Броз о којима готово ништа и данас не знамо најуспешније су укротили нашу кочоперност, лаковерје, инат и сујету. И они су, као и актуелни Господар, подтврдили да нам је ген деформисан.

У свом скромном дому нико није умео да дочека људе као он и његова стопаница. Њих двоје су били различити темпераментом али суштински слични. Носили су исти патријархални модел. Морално чисти. Нешто је грмело, севнула варница они се удаљише. Питам да није негде згазио у какав забрањен сокак.

“Мушко је блавор брзо губи компас”, тврди Лукијан.
“ Куме ја сам моралан човек”, прекорно ме је погледао.
И сам сам се касније смејао својој ступидној несмотрености. Знам да ми није замерио, а имао је разлога када сам му у кући за Бадњи дан испљувао директора. Није му било право што сам тој набигузици, како би рекле бабе у Бањанима, набио на нос Бадњи дан кога се он одрекао , као што су и све и опоганили чега су се дотакли.

Тај испљувак угледног братства читаве ноћи је боцкао рођака – тада пуковника, чијег су војника у Сплиту давили на тенку. Пуковник је успео да из чељусти разгоропађене мржње исчупа војску и сачува образ.
“ Идем на скуп радијских уредника у Сплит, надам се да због презимена нећу имати непријатности”, цинично се пуковнику обратио припити шеф мог кума.
Пуковник га је смешкајући се гледао цинично. Уздржао се да не одреагује.

Али сам ја пукао и пробушио ту надобудну мјешину гордости још више надувану свађом два ока у глави. Он се , као и све битанге сврстао на победничку страну. Да је било обрнуто пресвукао би се у полувремену,као што су многи из актуелне номенклатуре карактер пресвукли чим је Господар подвукао да је одувек био жестоки Црногорац.

Поцрногорчило се у том тренутку и кусо и репато. Коник је, читав, поцрвенио на попису. Оставили су једну бабу и још два старија мандова за заклетве.

Његов бивши шеф успео је високо да одскочи. За лојалност властима добио је агреман у Приштини. Разноврсност понуде у јавном новинарском борделу није лако набројати. Ту се одавно свашта накотило.

Амбасадор је уникатан по много чему. Али нећемо о њему трошити мастило, осим када му Харадинај или Тачи на прса положе неку колајну за заслуге у унапређењу односа међу мафијом са оне и ове стране Чакора.

Још једна пометима из Бањана га је мучила. Тај феномен лицемерја и превртљивости, морални шибицар и највећи политички трнсверстита у који је Србима у Црној Гори украо наду, у једном тренутку му је помогао.

Мој кум му није окренуо леђа без обзира што су га многи прекоравали. Најгрлатији су били они што су се са више корита хранили. “Њих ни једно пуно корито неће и даље промашити”, рекао би последњи чувар аманета. Његошевог наравно.

Мој добри кум није могао више да иде по жици буди добар са свима. Пуко је изнутра као зрела диња и катапултирао се у бесконачна пространства вечности. Сломила га је унутрашња бука коју никада није избацивао.

“Добри људи пуцају, поган је на све отпорна ко сеоска мачка, свачија и ничија”, рекла би моја прабаба Илинка Шајова.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: