Милутин Тесла, отац славног Николе: Свештеник којег су и цареви поштовали

Пише: Милован Матић

Милутин Тесла (1819 -1879), прота, национални радник, пjесник, полиглота и просветитељ, дуго је неправедно и неоправдано заборављaн. Само на први поглед ове ријечи могу звучати парадоксално, јер се његово име среће у готово сваком озбиљнијем раду о сину – Николи Тесли.

Рођен је у Лици 1819. године. У Госпићу је завршио њемачку школу, потом је уписао војну школу, од које је убрзо одустао јер није могао да поднесе сурову војничку дисциплину. Свој животни пут проналази у богословији, коју завршава 1845. године и убрзо се жени Георгином Ђуком Мандић, мајком Николе Тесле.

Милутин постаје православни свештеник митрополије сремско-карловачке. Био чувени бесједник, не само у свом крају, већ у цијелој Лици. Кад је једном лички владика затражио да му свештеници напишу проповијед са темом „Рад и вредноћа“, Милутин је написао најбољу проповијед, и то му је донијело опште признање. Зато је и премјештен на положај администратора, а касније и пароха у Смиљану.

Ипак, осим неколико уобичајених реченица, ријетко гдје се може наћи нешто више података о његовом испуњеном и тешком животном путу, друштвеном ангажману, одличном односу са римокатоличким свештеницима, узајамном међусобном уважавању, мисионарском раду, како за хришћане, тако и за мухамеданце и пресудном утицају на одгој славног сина.

Прота Милутин је, сам по себи, значајна личност српске историје и културе и заслужује далеко већу пажњу јавности него што му је до сада указивана. На питање новинара К. Мофета, постављено 1896. године, колико језика говори, Никола Тесла је „Не баш много, шест или седам, или осам, али мој отац је био велики лингвиста. Он је говорио осамнаест језика. Осим тога, он је био изванредан математичар“, рекао је славни научник о свом родитељу.

Идеале којима се руководио током читавог живота можда најбоље потврђују његове ријечи изговорене у Сењу 1852. године: „Бога ми мога! Ништа ми није тако драгоцјено као слобода, благо состојаније и напредак Народа Мог и Браће, и за ово двоје: Церкву и Народ, гдје год будем, готов ћу бити живот мој положити“.

Рад, ангажовање и врлине Милутина Тесле нису могли остати непримијећени. Због ревносног рада у служби и због тога што је служио као примјер развијања добрих односа између различитих вјероисповијести, аустријски цар Франц Јосеф Први одликовао га је, 1873. године, Орденом златног крста за заслуге Првог степена, на који је Милутин био и те како поносан. Тада је настала његова позната фотографија. Најмање четири бечка листа пренијела су ову вијест.

Посљедње године живота проте Милутина испуњене су великим проблемима. Вријеме је носило и доносило своје бреме, које је свакако утицало на његов свакодневни живот. Војна крајина је „развојачена“ почев од 1871. па коначно до 1873. године, када му син завршава школовање у Карловцу. Он жели да га пошаље у свештенике, али он за то не хаје. Да несрећа никада не долази сама, потврђује се и овога пута, па се Никола смртно разболио, лежао је девет мјесеци у кревету.

„У једном од самртних тренутака, за које су мислили да су ми посљедњи, отац је улетио у моју собу. Још увијек памтим његово блиједо лице када је покушавао да ме развесели“, сјећао се Никола након више од четрдесет година од тог догађаја.

„Рекох му: Можда бих могао да се опоравим, ако ми допустиш да студирам технику. – Ићи ћеш у најбољу техничку школу на свијету – одговорио ми је свечано, а знао сам да тако и мисли“, открио је својевремено Никола Тесла. Проти Милутину изражавана је захвалност на разне начине. Његово име је било познато, не само на простору на којем је живио, већ много шире и даље.

„Нимало грамзив, високоморалан и широкогруд, какав би морао да буде сваки хришћански свештеник, отац Милутин од својих парохијана није увијек наплаћивао штоларину за свештеничке услуге. Тако, на примјер, приликом вјенчања Михаила Лемаића није хтио да наплати услуге, јер је Лемаић сиромашан и да му савјест забрањује да било шта од њега потражује. За оца Милутина било је важније да људи у његовој парохији не живе невјенчани него да од њих наплаћује услуге“, писали су о проти Милутину.

Пишући своју аутобиографију, Никола Тесла за свог оца каже: „Веома учен човјек, прави природни филозоф, пјесник и писац, а за његове проповиједи се говорило да одишу рјечитошћу, попут оне Абрахамове у Санта Клари. Посједовао је чудесно памћење и често је рецитовао дугачке текстове на неколико језика. Често је у шали говорио да може да реконструише неке од класика уколико се изгубе, рецитујући њихова дјела. Његов стил писања је изазивао дивљење. Његове реченице су биле кратке и језгровите, а он је био врло духовит и сатиричан“.

Прота Милутин Тесла је неколико година слао дописе „Српском дневнику“ који је излазио у Новом Саду, гдје је писао о свим актуелним проблемима (школство, свештенство, болести, временске непогоде…) који су задесили српски народ из краја у којем је тада живио.

Тврди се да је Милутин Тесла сем наведених дописа писао и у другим новинама: „Писао је и по хрватским новинама под псеудонимом Родољуб Правичић, већином о народном животу и господарству, и да исправи какве криве вијести новинске из Лике, јер лажи никако није трпио“, открио је Никола за живота.

Десет година од Милутинове смрти 1889. године, Никола Тесла долази у родни крај да подигне споменик оцу.

С правом Јован Братић примјећује да Никола на више мјеста говори о свом оцу с поштовањем: „Када је одрастао и почео да се пробија кроз живот, видио је да је његов отац био херој који је поред свештеничке дужности морао да брине о великој породици, како ће је извести на пут.“

Извор: Опанак.нет

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: