Министарство дало препоруке за медије о извјештавању о масовним убиствима

Министарство културе и медија донијело је препоруке које се односе на начин на који медији треба да извјештавају о случају масовног убиства на Цетињу и другим сличним догађајима који се односе на инциденте насиља у којима је више особа насилно страдало.
– Масовно насиље овог типа не погађа само појединце и њихове породице, већ представља и јавноздравствени проблем. Медијско извјештавање о оваквим догађајима носи додатну тежину јер веома лако може да покрене врло интензивна осјећања код грађана, унесе додатан немир или покрене нове догађаје насиља – наводи се у препорукама.

Како су навели, сензационализам у извјештавању, коришћење неадекватног рјечника, као и симплификација узрока или околности насиља могу допринијети ширењу панике и дезинформација, те додатно нарушити здравље како оних који су директно доживјели трауму али и свих осталих који су индиректно погођени.

– Смјернице за етичко медијско извјештавање припремљене су по узору на релевантне свјетске протоколе овог типа, с циљем да помогну новинаркама и новинарима да кроз свој рад допринесу адекватном разумевању сложености насиља и трауме, укључујући и насиље ватреним оружјем, и да делују превентивно, доприносећи подизању свјесности о суштини проблема, унапријеђењу знања и подстицању одговорног присупа догађајима са високим трауматизујућим потенцијалом.

КАДА ИЗВЈЕШТАВАТЕ ПОСЕБНО ЈЕ ВАЖНО ДА ЗНАТЕ:

Истраживања показују да начини на који медији извјештавају о масовним пуцњавама могу допринијети такозваном “заразном” понашању, односно покушајима појединаца да насиље ватреним оружјем имитирају. Одговорно извјештавање, с друге стране, може смањити ове ризике.
Већина људи који живе са поремећајима менталног здравља нису насилни. Додатно, код оних особа које су најчешће починиоци масовног насиља ватреним оружјем у највећем броју случајева нијесу формално установљени озбиљни поремећаји менталног здравља.
Одговорно извјештавање о масовним пуцњавама може едуковати јавност и смањити ризик од будућег насиља.
ОПШТЕ ИНФОРМАЦИЈЕ О ИЗВЈЕШТАВАЊУ:

Начин на који медији извјештавају о насиљу, било да се ради о масовном насиљу, насиљу у породици, самоубиствима или убиствима, може значајно утицати на све оне грађане који ове медије прате.

У медијском извештавању, док је поступак у току, не би требало откривати идентитет преживјелих, идентитет жртава или чланова/чланица њихових породица, као ни детаље који би могли упутити на њихов идентитет, укључујући и фотографије мјеста/зграде/куће где се насиље десило. Ово је поготово важно када је ријеч о малољетној дјеци.
Потребно је на минимум смањити извјетавање о починиоцима, како се други не би идентификовали с њима, или били инспирисани њима.
Медијски извјештаји не би смјели да садрже информације којима би се чин насиља могао оправдати спољашњим околностима или личним особинама насилника (нпр. сиромаштво, останак без посла, поремећаји менталног здравља, употреба алкохола и психоактивних супстанци).
Масовно насиље најчешће није одраз менталне болести починиоца – представљајући починиоце насиља као ментално обољеле особе, медији могу утицати на стварање погрешне слике о починиоцу, док истовремено неоправдано стигматизују особе које живе са поремећајима менталног здравља, и у великој већини случајева нису насилне.
Потребно је избјегавати стављање фотографија починитеља насиља и жртава једну поред друге.
Генерално не треба користити фотографије жртава, преживјелих, починилаца насиља и њима блиских особа са профила на друштвеним мрежама – поред тога што на тај начин додатно виктимизујемо преживјеле, тиме се открива њихов идентитет, чиме се и чланови њихових породица, а посебно дјеца, додатно виктимизују.
Објављивање фотографија са друштвених мрежа, када се ради о починиоцима насиља, може подстаћи и даље насиље, те довести у опасност чланове њихових породица, и изложити их пријетњама и осветничком понашању и ван друштвених мрежа. Фотографије починилаца могу се, пак, објавити, у ситуацијама у којима полиција и даље трага за њима.
Од изузетног је значаја да медији не поједностављују и не сензационализују инцидент насиља јер се тиме могу охрабрити људи који би поновили такво понашање и који траже “славу” и озлоглашеност. (нпр. не треба саопштавати: „Најсмртоноснији инцидент икада”, како се не би подстицало да се и то превазиђе)
Посебна пажња се мора посветити извјештавању о насиљу у специфичним заједницама, како би се избјегло обиљежавање ових зајединица у којима се инцидент догодио као и стигматизација жртава или потенцијалних жртава починиоца насиља. Треба подстаћи извјештавање на начин да се заједнице, грађани и цјелокупна држава мобилишу за подршку жртвама и спријече будући инциденти масовних пуцњава и других масовних злочина.
Мора се имати на уму да је цијела јавност, заједнице и породице, па и породице починилаца насиља, дубоко погођени и трауматизовани инцидентом. Јако је важно да уколико се раде интервјуи, то се обавља на поштујући начин, који не ретрауматизује и не сензационализује.
ЛОШЕ МЕДИЈСКО ИЗВЈЕШТАВАЊЕ МОЖЕ:

Провоцирати инциденте копирања од стране људи који починиоце насиља могу перципирати као своје узоре или хероје.
Додатно трауматизовати преживјеле, породице и заједнице.
Повећати предрасуде и стигматизацију према људима који живе са поремећајима менталног здравља.
Одвратити особе које имају поремећај менталног здравља од потраживања или прхватања стучне помоћи.
ДОБРО МЕДИЈСКО ИЗВЈЕШТАВАЊЕ МОЖЕ:

Едуковати јавност на поштујући и етичан начин, који штити достојанство жртава насиља.
Пружити утјеху преживјелима, породице и заједнице – укључујући и породице починилаца.
Охрабрити грађане да потраже помоћ и подршку за себе или друге који би могли бити под повећаним ризиком од насиља, или у повишеном стресу због преживљеног насиља.

УМЈЕСТО ОВАКО

ИЗВЈЕШТАВАЈТЕ ОВАКО

Извјештавање да је психичка болест изазвала масовну пуцњаву и насиље.

Извијестите да већина особа које живе са проблемима менталног здравља нису насилни.

Извјештавање да је један проблем довео до инцидента.

Објасните да многи фактори доприносе ризицима од масовног насиља.

Често навођење имена и слика починилаца, као и детаља о њиховом животу.

Изнесите чињенице о починиоцима и опишите њихово понашање као незаконито и штетно.

Приказивање починилаца као хероја, романтизовано, као жртве или измучене душе.

Укључите изјаве свједока који описују шта је починилац урадио на објективан начин. Избјегавајте интервјуисање породица жртава.

Укључивање изјава свједока да се починилац понашао “лудо” или “поремећено”.

Посавјетујте се са стручњацима за коментаре о менталном здрављу и болестима.

Нагађање или допуштање изворима да спекулишу о менталном здравственом стању починитеља.

Објасните да је насиље сложен и комплексан феномен и обично укључује више од једног мотива.

Експлицитно приказивање слика мјеста злочина.

Опрезно користите визуале, како не би откривали превисе информација, или додатно трауматизовали жртве насиља.

Спекулисање о мотиве злочина на незваничан начин, са полицајцима, породицом, колегама починилаца и сл.

На поштујући начин извјештавајте о жртвама и њиховим причама.

Приказивање фотографија починитеља са оружјем, или у униформи.

Ако користите фотографије починитеља, покажите само лице и исјеците оружје, униформе и друге визуелне елементе који би могли инспирисати имитаторе.

ЗНАКОВИ УПОЗОРЕЊА НА МОГУЋНОСТ МАСОВНЕ ПУЦЊАВЕ

Експлицитне вербалне или писмене пријетње о плановима за наношење штете другима, насиљу или убиству.
Изражавање дивљења или идентификације са другим починиоцима насиља и масовног насиља.
Изражавање размишљања или маштања о учествовању у пуцњави или другим насилним понашањима.
Интернет претраживање оружја, набављање или посједовање велике количине оружја.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: