Министри у тзв. техничкој Влади не могу бити недодирљиви

Пише: Др Владан С. Бојић, адвокат

Устав Црне Горе уопште не познаје а камоли као правни институт “реконструкцију владе”. Постоји и правно егзистира само “институт оставке или пак разријешења члана владе” (члан 103 Устава). Зато је комплетан јавни наратив о “реконструкцији Владе”, и Уставом и по другом нижом позитивном правном регулативом Црне Горе – неуређена правна установа. Ту се види основни правни фелер, и видан недостатак Закона о Влади, једнако као и недостатак – Закона о Скупштини Црне Горе.

Оно што се у пракси и нашој свакодневници колоквијално назива “реконструкцијом владе” јесте заправо оставка (ако је добровољна) или разријешење (уколико није) већег броја чланова Владе, те следственог избора нових и другог лица као титулара њихових функција уместо претходних.

Међутим, треба рећи да Устав Црне Горе ни са чиме али – и ни којом хетерономном правном нормом баш нигдје “не забрањује реконструкцију” (односно оставку или разријешење) чланова Владе којој је изгласано неповјерење. То јесте – аксиом.

Стога су ставови о немогућности таквог чина засновани – не на томе какво позитивно право јесте (de lege lata) – већ на представама и претпоставкама о томе какво би оно требало да буде (de lege ferenda). Те и такве представе, иако могу бити неком (prima facie) логичне, саме по себи, нису никако правно довољне а камоли обавезујуће.

Ипак, лако је доказати да те представе нису, штавише ни – елементарно правно логичне. Претпоставимо да се министар Владе која је у пуном мандату компромитовао пред јавношћу. Може бити да се испоставила сумња да је члан и криминалне групе; може бити да је некога физички напао; може бити да је изјавио нешто што га у очима јавности делегитимише да настави да врши своју функцију.

Уколико тај министар не би био спреман да поднесе оставку, нико минимално разуман не би спорио право Скупштине да га разријеши. Међутим, ако би се повели расуђивањем актуелног курсора и наратива правничке јавности: у случају да горе наведено учини министар Владе којој је изгласано неповјерење – морали би да закључимо како њега Скупштина не може да разријеши, упркос чињеници што је самом чињеницом да припада Влади којој је изгласано неповјерење његов мандат јасно мање легитиман од мандата министра Владе у редовном, пуном мандату. Такав закључак заиста није логичан и не може бити ничим оправдан. Дакле, иако је за одбацивање оваквог става довољна чињеница да није прописан Уставом, неминовне последице његовог спровођења експлицитно говоре о томе да је – аспурдан и правно -неодржив.
Министар у тзв. техничкој Влади није и не смије бити недодирљив.

Скупштина има потпуно овлашћење да разријеши дужности сваког министра по предлогу сваког уставног титулара иницијативе – а то није никаква и није ма каква Уставом ма како регулисана -“реконструкција Владе”.

Скупштина има јасан правни прерогатив да разријеши и два и три министра за чије је разријешење поднијет предлог или да једнако тако и одбије тај предлог ако је неоснован.

Небитно је то – да ли је предлагач Влада у техничком или у пуном мандату, јер то нигдје у Уставу Црне Горе не пише. Да ли неко мисли сада дописивати Устав, односно да ли неко заиста мисли да може арбитрерно проницати у изворну вољу уставописца? Сложићемо се да је то правно наравно немогуће. Правна власт је несумњиво и то апсолутно и искључиво “у рукама” скупштинске већини од најмање 41. посланика.

Око тога не може бити разумне правне дилеме. Наиме, овдје је ако се чак узме у обзир “и оно што Устав није узео у обзир, тј. прописао “начин и процедуру реконструкцију Владе” – да је и тада посреди сасвим други и другачији уставно-процесни механизам и институт од института “претпостављене реконструкције” (која није Уставом прописано). Q.E.D.

Намјерно и циљно се форсира мантра (мантра је појам који се користи кад фале озбиљни аргументи a жели се “групом ријечи” трансформисати овдје правна свијест) која служи најчешће за манипулацију и кад је на први поглед и то теоријски сасвим тачна: “Наравно да Влада којој је изгласано неповјерење/престао јој је мандат, не може вршити реконструкцију.

”Дакле, није правна дилема да је то “теоријски” тачно, али овдје се не врши (иако уставно непрепозната и непостојећа “реконструкција Владе”, него нешто сасвим друго. Наима овдје Скупштина као једини и неспорни уставни титулар највиших прерогатива/овлашћења има јасну власт да “разрешава дужности, како министра Владе у пуном мандату, тако и министра који је у техничком мандату”. Цијела је разлика у конкретном и сва је у томе да се на њихова мјеста не могу постављати друга лица за министре, (што би у правној теорији уставног права било остварење (поновићу непрописане) правне установе: “реконструкција Владе”. А овде је јасно да те ресорне надлежности преузима да врши или замјеник министра, или координатор тог ресора или сам премијер. Као што је старјешина односно, представник ресора или као након разрешења министра Лепосавића што је био бивши премијер Здравко Кривокапић (то је било и правно и наравно уставно потпуно неспорно и без ријечи приговора). Чак је тад предсједник Судског савета (Звицер) позивала премијера Здравка Кривокапића на сједницу Судског савјета и то као “представника Министарства правде”.

Уочићете да ту ама баш не “игра” никакву правну улогу: то да ли је Влада у техничком мандату. Напротив, то Скупштини несумњиво олакшава дата разрешења.

Стога, имамо на дјелу да се сад заправо јасно врши груб покушај опструкције реалне правне моћи и уставне власти Скупштине и то кроз замјену теза и гура наизглед “prima facie” тобоже логична теза да наравно: “Влада у техничком мандату не може вршити реконструкцију”, (кажу: “мртва је” а јасно је да није мртва и да ради већ неко вријеме у техничком мандату). Јер, да се оканемо Устава (што је немогуће) па да латимо теорије и неке упоредне праксе или некаквог обичајног права (нонсенс) или позивамо на прецеденте (наше право није прецедентно као што је англосаксонско Common law, (гдје нпр. Енглеска нема чак ни Устав) него европско – континентално (Civil law) ту се не ради о реконструкцији Владе (када се неки министри замјењују другим министрима), већ разрешење два министра а на њихова мјеста ступају као вршиоци дужности лица из тих ресора или неког другог ресора из те постојеће тзв. техничке Владе.

Није могуће да мањина у Скупштини ни министри и то још у техничком мандату буду изнад Скупштине и Устава. То би за такав случају онда било и објективно и стварно и озбиљно и тешко – кршење Устава Црне Горе.

Искористићу правну и то уставну аналогију која ће бити корисна и свима освијетлити разум: “Није по елементарној правној логици и просјечном разуму уопште нормално да Скупштина може (41 посланик) увести чак “ратно и ванредно стање” – а да не може разријешити два министра Владе и то Владе која је ван мандата, тј. у тзв. техничком мандату.

На крају мала доза фине ироније: “Скупштини је много технички лакше и правно лагодније да разријеши било којег министра у техничком, него министра у редовном мандату, зар није?” А свеједно је, јер је посриједи уставомјерно неоспориво јасно овлашћење Скупштине Црне Горе. Скупштина може кадгод хоће, јер јој ту власт даје Устав и уставни систем Црне Горе – да разријеши било којег министра, будући да је то у њеној надлежности сходно члану 82 став 1 тачка 12 Устава који прописује: “Скупштина бира предсједника и чланове Владе”. А једино ограничење Владе којој је изгласано неповјерење је садржано у члану 110 став 2 Устава: “Не може да распусти Скупштину”. То је све. А све друго су или теорије и/или политикантске теореме и јалово и штетно “доктринирање с циљем да се траје унедоглед”. То не може. Ништа није ни вјечно, ништа није ни апсолутно. То право зна а правници дужни да разумију.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: