Миодраг Перуновић: У клинчу са неправдом

У двадесетдвогодишњој каријери, колико је провео у рингу, популарни Перун остварио је резултате вриједне дивљења. Све је почело 1978. године када је постао вицепрвак свијета. Годину дана касније првак је Европе и Медитерана. 1980. окитиио се титулом првака Балкана, затим вицешампиона Европе 1981. године међутим то су само значајнија обиљежја легенде бокса. Проглашаван је за најбољег спортисту Југославије у јуниорској и сениорској конкуренцији, три пута био је биран за спортисту Црне Горе.

Шта је пресудило да поред осталих, знатно популарнијих спортова, одаберете баш бокс?

„Стицајем разних околности то је био бокс. Као дјечак, док сам одрастао на Ријеци Црнојевића, имао сам велику жељу да будем голман. Међутим, по доласку у тадашњи Титоград, мој старији брат је почео да тренира бокс. Са одушевљењем сам га пратио и једноставно пожелио да и ја постанем боксер. Пар година прије мене он је почео да тренира, док сам ја као дјечак пратио мечеве Касијуса Клеја (Мухамеда Алија) против Листона и поистовјећивао њихове дуеле са витешким двобојима. Може се онда лако закључити да је та љубав према боксу увијек тињала у мени, па сам по први пут у боксерском рингу ушао 1972. године када сам одрадио и први тренинг, мада је дефинитивно пресудни утицај на мене имао мој брат“.

Можете ли да издвојите неког ко је пресудно утицао на Вашу каријеру?

„Не бих заиста издвајао посебно имена која су утицала на моју каријеру јер је постојало доста људи од којих сам ‘узимао’ неке ствари које су обогаћивале моју технику и унапређивале моју каријеру. Свакако да је важно поменути мог првог тренера Исмета Метхаџовића који ми је био тренер у омладинској школи БК ‘Будућност’. Такође, не смијем заборавити Бруна Храстињског који ми је много помогао и утицао на даљи ток моје каријере, самим тим што је био и селектор националне репрезентације Југославије. Највише сам напредовао управо док ме је он тренирао, не само због њега, већ због чињенице како професионални спортисти обављају припреме у дресу репрезентације и такмичења на којима учествују. Њих двојицу би издвојио, иако сам се ја трудио да током читаве своје каријере доста тога научим и усвојим неки нови елемент који би ми касније помогао и донио побједу у појединим мечевима“.

Издвојите неки меч који Вам је посебно драг, а који је обиљежио Вашу каријеру?

„Тешко питање на које заиста човјек не може до краја рећи потпуну истину, јер у мноштву великих мечева и противника незахвално је издвајати мечеве. Било их је заиста пуно, некад се дешавало да је много значајнији меч за мене неки који није баш толико медијски испраћен и који медији не гледају истим очима као и ја. Некада обичан меч на некој боксерској ревији или лигашки буде много значајнији од оног на званичним такмичењима и првенствима ако из њега издвојите неке елементе и извучете поуку која ће касније утицати на даљи ток ваше каријере. Оно што је људима остало у сјећању и што би они хтјели чути јесте тај чувени окршај против Виктора Савченка, свјетског и европског шампиона којег сам побиједио у финалу Европског првенства 1979. године у Келну. Много значајнији меч, по мом мишљењу, јесте окршај против Педра Гамара на мом дебитантском наступу на Свјетском првенству, који је у том периоду био страх и трепет и који је био Олимпијски вицешампион и велики нокаутер. Боксовао сам одлично против њега и савладао га иако је био апсолутни фаворит у тој борби и то су заправо мечеви који доносе превагу у каријери једног такмичара“.

Можете ли повући паралелу између бокса у периоду када сте Ви боксовали и овог данашњег?

„Шта да кажем а да некога не увриједим. Знате када вам данас старији људи кажу како је лијепо било онда када су они млади били и како се тада пуно љепше живјело, е тако бих могао да повучем паралелу и за бокс. Заправо, доведени смо у ситуацију да упоређујемо нешто чега готово да нема више, нешто што је на јако ниске гране спало и што једва егзистира са нечим шта је било свјетски врх. Тадашњи бокс је једном ријечју било чудо за разлику од овог данас шта гледамо“.

Да ли Вам је титула европског шампиона најдража и најзначајнија титула у каријери?

„Не само титула европског шампиона већ и титула свјетског вицепрвака. Мишљења сам да је у такмичарском смислу титула вицепрвака свијета значајнија од европске титуле. Она у себи садржи један одређен степен бола и патње због изгубљене медаље, па се самим тим негдје и ‘окрњи’ та сребрна медаља са првенства свијета. Дефинитивно бих те двије медаље издвојио и ставио у исти кош а које су заправо и обиљежиле моју каријеру. Морам напоменути да је тадашњи мој успјех на Свјетском првенству доживљен као чудо. Замислите да ја као дебитант на Свјетском првенству са својих 20 година стигнем до финала и освојим сребрну медаљу, у периоду када је за Црну Гору био велики успјех ако неко од такмичара постане шампион Југославије у било ком спорту. Тако да се мој успјех граничи са фантазијом, осјећао сам се са титулом вицепрвака свијета као да сам отишао на Мјесец“.

Бирани сте за најбољег спортисту и Југославије и Црне Горе, да ли су Вам те награде сатисфакција за сав уложен труд током трајања Ваше каријере?

„Мени је сатисфакција све оно што сам доживио и проживио кроз бокс и све оно шта ми је донио бокс. Само бављење спортом ми је пуно тога допринјело у изградњи личности, карактера. То је мени највећа сатисфакција и због тога највише треба да се захвалим боксу. У такмичарском смислу највећа сатисфакција су ми освојене титуле и медаље, наравно и звање најбољег спортисте Југославије у јуниорској и сениорској конкуренцији. То је, сложићете се, огроман успјех за ондашњу државу која је бројала 21 милион становника. Био сам биран и за најбољег спортисту Црне Горе у три наврата, док ми је четврта титула за најбољег спортисту Црне Горе безочно отета од стране тадашњег режима. Наиме, ја сам те године прешао у професионалце што тадашњи људи који су се налазили на челним позицијама нису могли да ми опросте, па су ме на крају те такмичарске године избрисали као да нисам ни постојао. Ја сам те 1981. године био вицешампион Европе и најбољи боксер првенства Југославије, а то је био најбољи резултат у Црној Гори а на крају ме није било ни у конкуренцији. Све то се уклапа у причу са почетка нашег разговора о неправдама које су обиљежиле моју каријеру, а то је у једној руци и школа о животу кроз коју сви морамо да прођемо и из које сам ја доста тога научио“.

Која је ваша порука за младе људе?

„Нека вјерују у оно што раде, нека поставе циљ и теже ка његовом остварењу. Морају жртвовати себе колико год то било неопходно, како би испунили циљ. Једино том великом упорношћу, љубављу, вољом и жељом испуниће за цртане циљеве и остварити велике резултате у спорту и животу. Нажалост, што се тиче бокса у Црној Гори, мишљења сам да и поред свих горе наведених карактерних особина ако би их неко од тих младих боксера у Црној Гори имао, веома би тешко могао да просперира у оваквом систему. Дај Боже да се варам и да гријешим али сумњам да неко може, из оваквог стања у каквом се бокс данас налази, успјети и направити озбиљни резултат“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: