Миодраг Перуновић: Најтежа борба

Једно од најчешћих питања које су ми људи упућивали било је: ”А, која ти је борба била најтежа?” Обично сам одговарао да не знам, да не могу да се одлучим, јер их је било пуно тешких… Уствари, мени се није улазило у ту дугу причу о најтежем мечу, јер у њему је сваки минут био као вјечност, а он – као читав живот.

У мојој 22 године дугој каријери заиста сам доживио све што се у боксу може доживјети, пењао се трновитим стазама до врхова, доживљавао повреде и неправде, боксовао са највећим шампионима, бивао отписан и прежаљен, величан и слављен, падао и устајао, губио и добијао, упознао страх, стрепњу и слабост, као и величину и сласт побједа над њима… Све су ми то омогућиле и донијеле бројне – најтеже борбе. И, хвала Богу да их је било толико…

Ипак, једна је била најтежа од свих…

Послије сензационалне побједе у првом мечу на БАПС-у (свјетском првенству) 1978. године, над великим нокаутером, јунаком олимпијаде у Монтреалу 1976. године, Педром Гамаром (Венецуела), очекивао ме је следећи противник, непознати Јон Владимир. Додуше, знало се да боксер из Румуније не може бити лак противник; сви су они били беспрекорно физички припремљени, снажни, стамени, фанатично борбени, и без велике муке се није могло доћи до побједе у борби са неким од њих. Мени је побједа над Гамаром била огромни подстрек: ”Кад сам побиједио њега, вала ћу и овог Румуна” – говорио сам себи, покушавајући да тако потиснем неку нелагодну слутњу коју сам осјећао…Чим је дат знак за почетак борбе, Владимир је јурнуо према мени без имало респекта – ”баш га брига што сам побиједио Гамара” – помислих (готово увријеђен), избјегавајући тај први налет. Био је контраш (боксер коме је лијева рука снажнија, и њу у гарду држи назад), са тијелом благо повијеним у лијеву страну, неуобичајеног кретања: по рингу је корачао крупним, самоувјереним корацима (ја сам плесао на прстима), газећи пуним стопалом, клатећи кратко, горњи дио тијела лијево – десно (што је све заједно изгледало веома пријетећи), журећи да ме што прије загради, и употријеби своје најјаче оружје – лијеви аперкат!

Приликом прве размјене удараца, осјетио сам дејство тог аперката – болни грч у предјелу плексуса, који као да паралише читаво тијело, онемогућава удисања ваздуха (без ког сам остао) и доноси неодољиву потребу да чучнем, или се склупчам на поду… али сам сваки пут, однекуд, налазио снаге и воље да издржим, и наставим да се борим, не дозволивши да мој противник примијети на које ме је муке ставио… Али, једна мука је била заиста посебна: средином друге рунде примио сам пун, снажан ударац у десно око… Одједном ми је читаво видно поље постало замућено! Све ми је било нејасно, буквално – гледао сам кроз густу маглу. „Шта је ово… шта сад да радим?“ У дјелићу секунде сам „обрадио“ више варијанти: „Ако се обратим судији за помоћ – борбу ће прекинути он, или службени љекар код кога ће ме одвести, ако наставим, нећу моћи да се орјентишем, правовремено уочим његове покрете и процијеним нашу удаљеност, и сигурно ће ми у тој магли „провући“ неки снажан ударац… Али, морам наставити, можда ће ово брзо проћи?“ мислио сам успаничено… Видио сам силуету противника која креће према мени, уопште нисам могао да прецизније одредим раздаљину, отишао сам два-три корака удесено, и помислио како можда изгледам смијешно, јер то радим напамет…

И, у ситуацији која ми се чинила безизлазна, десило се чудо! У том тренутку, дугачка пертла на боксерској ципели мог противника се одвезала, и судија је зауставио борбу, њега упутио код тренера у угао да би му овај завезао пертлу, а мене у неутрални угао… То је био спас за мене, протрљао сам очи, жмиркао и чекао, надајући се да ће ми се вид вратити. И у тих 15-так секунди ми се вид повратио. Одахнуо сам од искушења у коме сам се изненада нашао, и кренуо у наставак тог хода по мукама.

О, ни њему није било лако, био сам и ја изузетно спреман, брз, задавао оштре, и серијске ударце… Носила ме је она дивна публика, својим незаборавним навијањем, а и побједа против Гамара ми је у најтежим тренуцима била подстрек, обавеза, и извор (моралне) снаге. Као у оном тренутку почетком треће рунде, када ми је Владимир испунио жељу… Наиме, толико пута ме је прецизно и болно погодио у плексус кидајући ми дах, да сам почео намјерно да откривам главу, не бих ли га намамио да промијени мету, просто га молећи у себи – Па, ајде више, гађај горе, ево ти отворен пут до моје главе! – То сам радио сигуран у себе, свој рефлекс, и технику одбране, мислећи да нема шансе да ме погоди… Но, он је повезао два снажна ударца, први сам блокирао, али други је погодио… Кад сам устао рекох себи: ”Е, сад ћу као против Гамара…” И би тако: отворена борба, серијске размјене удараца на средини ринга, без престанка и без узмицања… Био сам бржи, прецизнији, и задао више удараца… хала Пионир се тресла од овација публике која је била у трансу, а којој је сем оног пада, све остало што сам преживљавао остало незапажено. Али, тај нагон, та жеља, да опстанем и останем, и да истрајем у борби, који ме је у том мечу одржавао и одвео до побједе, никада ме више није напустио… Стога могу рећи, да сам у њему стекао своју нову природу.

П.С. Увијек ми је било јасно, да оно што се дешава у рингу, а што припада духовној сфери борбе: храброст, малодушност, слабост, трпљење, истрајност, страх, зебња, и.т.д. није лако уочљиво гледаоцу. Али, гледајући снимак овог меча у протеклим годинама, просто нијесам могао да вјерујем, колико се, готово ништа од овог о чему пишем – не види! Али, и то – сакрити тегобу – је био један од стубова носача те моје нове природе, коју горе поменух!

Извор: Удружење спортских новинара Србије 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: