Миодраг Перуновић: Плес у рингу

Бокс је препознатљив, и поистовјећује се са размјеном удараца песницама. Дакле, већина људи би рекло: боксерска вјештина се углавном садржи у снази, брзини и вјештини руку, ноге су ту споредни фактор… Међутим, сви тренери обавезно својим ученицима од почетка обуке скрећу пажњу на „рад ногу“, уче их правилном ставу, колико ноге треба да буду размакнуте да би се осјећали стабилно, и могли брзо да реагују (пођу) у жељеном правцу; како се приликом кретања треба обратити пажња на синхронизацију рада ногу и руку, на равнотежу, на брзи улаз и излаз из борбе, како се изводи корак у страну, и.т.д. … Но ипак, временом преовладава све више обраћања пажње на рад (технику) руку. Надградња и усавршавање технике рада ногу, се у једном тренутку обуке запоставља и фактички оставља самом боксеру на вољу, да он у зависности од талента и жеље, сам ради на даљем усавршавању свог кретања у рингу!

Ово је кратак увод у тему о којој бих желио да кажем нешто више. У тему, која је дио боксерске вјештине, коју сви који се баве и занимају боксом констатују као такву, и наглашавају је као значајну карактеристику у вредновању и оцјењивању стила неког боксера.. Та карактеристика има више назива: плес, кретање, манервисање… Један сегмент вјештине, а три појма којима се описује? Наоко, ради се о истом – а није исто!
Кретање може, а често и не садржи нити користи плес и маневар. Јер, често је код боксера кретање изазвано или условљено нападима противника, па се своди на инстиктивно повлачење, т.ј. боксерским жаргоном речено – бјежање! Или у супротном случају, неосмишљену, бесомучну јурњаву за њим. А ту нема плеса, а најчешће ни маневра. Манервисање може, а и не мора да садржи плес; кретање му је основа, мудрост карактеристика, а реализација замишљене стратегије коначни циљ. Плес у рингу у себи садржи у највећој пуноћи значење и суштину друга два назива – кретање и маневрисање. Међутим, садржи, или правилније речено његова основа је још један фактор, који се једино може описати и формулисати као: урођени осјећај за простор и кретање у рингу. Јер, једноставно, за ту вјештину „човјек треба да се роди“!

Многе великане, легендарне боксерске шампионе, до њихових највећих успјеха довеле су – ноге (поменути плес)!
Помоћу тог урођеног осјећаја (уз техничку обученост), ја сам побиједио многе важне мечеве и велике шампионе. Тај осјећај, повезан и усаглашен са урођеним инстиктом, који нас води, и усмјерава којим путем ићи, на који начин реаговати, у ком тренутку направити одређени покрет, ми препознајемо у себи, њему вјерујемо и слушамо га, а он нас доводи до неке врсте узвишене „ратничке“ мудрости, из које се рађа могућност стварања побједничке стратегије. Посебно, као примјер у том смислу, могу навести меч против највећег свјетског нокаутера (у том времену) Виктора Савченка (СССР) европског и свјетског шампиона, са ким сам се борио у финалу европског првенства у Келну 1979 године. Борбу у којој ми нико није давао никакве шансе (па ни ја сам) сам добио, прије свега захваљујући вјери у правило: – Треба покушати, дајући све од себе! – У том давању „свега од себе“ ослањао сам се на оно што сам у себи препознавао као посебан таленат, т.ј. на слушање онога што ми говори, и на шта ме упозорава мој инстикт – слушању осјећаја који ми је дат!

А, он ме је учио како да се крећем и како да манервишем, како да тим кретањем искључујем и осујећујем жељу и намјеру великог нокаутера да изгради потребну ситуацију, т.ј. повољну позицију, у којој би употребио своје најаче оружје – снажан ударац! Вјерујте, то је била својеврсна партија шаха, до крајности напета позициона борба! Требало је у дјелићу секунде доносити правилне одлуке: када поћи у страну, када уназад, када напасти, када употријебити финту (корак у једну, па нагли одлазак у другу страну), а када накратко плесати око противника… А још, све то синхронизовати са радом руку, задавати ударце у правом тренутку, или блокирати и избјегавати његове. Могао бих то упоредити са ходањем кроз минско поље… Али, када у том свијету који се крије у „Магичном четвороуглу“, и у коме сте сами очи у очи са опасношћу која вас вреба у снази вашег противника, а неријетко и сопственим слабостима, научите да вјерујете свом инстикту и слушате осјећај који вам је дат као чувар и водич – онда је све могуће!

Ево, тек сада, у овим годинама, дајем себи за право да „заборавим на скромност“, и да слободно износим своје мишљење – анализу; јер знам да могу и кадар сам, на прави начин ући у све тајне борбе која се одвија у рингу и изнијети их „на видјело дана“! Више нијесам и не могу бити субјективан, јер то што посматрам и о чему просуђујем нијесам више ја… То је далека, давна, драга успомена, у којој више не живим, и коју сам сада способнији него икада дубоко сагледавати, разумјети и тумачити…

-„Вријеме открива истину!“- Сенека 

Извор: usns.rs

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: