Миодраг Зец: И то мало сиве масе што имамо смо елиминисали, зато нас чека мукотрпан мануелан рад

Док смо чекали професора Миодрага Зеца у његовом кабинету на Филозофском факултету како бисмо урадили овај интервју, његов асистент је прегледао колоквијум који су студенти недавно полагали. Када се појавио професор, прво што је питао било је: „Како су урадили?“ Асистент му саопштава да је трећина студената прошла, што је, констатоваће заједно, прилично добро. Јер Зец је од оних професора који и даље држе лествицу високо.

„Дај ми да погледам рад студента који је најбоље урадио“, каже асистенту. И док му додаје папир, асистент показује: „Чак је и рукопис као из буквара.“

„Неки кажу да смо престроги, али ми држимо критеријуме“, говори нам један од омиљених, често цитираних професора, склон примерима и поређењима не би ли разоткрио и приближио суштину проблема, због чега се његове изјаве дуго препричавају, а економски лаици, попут многих нас новинара, воле да позову Зеца да им каже онако како стварно јесте, а не како економски стручњаци хоће да забашуре. У интервјуу за Оригинал, причао нам је зашто је важно да се лествица не спушта, зашто је још факултет остао као последња одбрана образовања, пошто су основно и средње тотално девалвирани, како треба да се учи, зашто најбољи студенти не треба да одлазе и како уместо да их сачувамо, као што сељак најбоље теле и најбољи парадајз чува за себе, ми дозвољавамо да нам их узму.

Будућност сваке земље зависи од улагања у младе и образовање. Ваша изјава да сељак најбоље теле чува за себе, а ми 10 најбољих ученика Математичке гимназије дамо странцима, често се цитира. Каква је наша будућност са лошим ђацима и лекарима који треба да нас сутра оперишу, а платили су испит?

• Проблем малих земаља, а ми смо мала земља, јесте што су њени ресурси ограничени. А становништво је кључни ресурс. Једна је ствар када ви из једне велике земље, Индије, Кине, извадите милијарду људи, ви статистички морате имати много потенцијала. Зато Србија мора да има изузетно добар систем идентификације талената и људског капитала и да их негује, са сврхом шта ће са тим људима. Нажалост, ми смо потонули у мантру која нам је наметнута, да можемо да се развијамо на бази голог физичког мануелног рада, а ми немамо потенцијал за то. За привлачење инвеститора не тражи се знање већ манипулативни послови и обуке за 15 дана. А онога кога школујемо 15 година и покаже таленте, дајемо. Колико има расних математичара на 10.000 рођене деце? Нема их много. И онда ти то тако не штедећи дајеш и они ти прво те узимају, а враћају ти прљаву индустрију. Тако да то на дужи рок не може да буде добар избор.

У чему је наш највећи проблем када је реч о образовању?

• У чему је тајна и моћ Енглеза и Шкота и зашто су они ти који освајају свет, а други су освојени? Кад су смислили парну машину, смислили су да трајно производе енергију. Нису чекали ветар. Кад је дошло до техничког прогреса, рекли су „ми смо мало становништво, али ћемо из Индије побрати све таленте и довести у Кембриџ“. И данас тамо имате више Индијаца. Кад једна мала Србија уђе у ту игру, и једног врхунског инжењера и лекара са 30 година да на специјализацију, да му све, и онда он оде у Немачку или Енглеску, а знам много таквих случајева, шта си онда добио? А истовремено некритички уписујеш и дајеш дипломе, а не знање, маси становништва која заузима важне државне положаје. Ти трујеш сопствени народ. Оно што Енглези раде другима, ми то радимо себи. Е то је наш проблем. Ми имамо тиранију аналитичара над систематичарима и парцијалног знања над целовитим знањем.

Највеће тровање народа врши се преко религије и образовања. Ако причамо о образовању, колико нам јаки лекови требају да бисмо оздравили?

• Кад је темељ клизав, џаба и фасада. Наше реформе су све плитке по концепцијском садржају, а и кратко трају. Зато и имамо ово кривудање, политичко и геостратешко. Зато се ми стално вртимо укруг, јер нисмо ухватили коридор. И зато смо после 150 година стигли на ниво Србије из 1878. године. Потпуно иста ситуација као пред Берлински конгрес. А како је могуће да смо се вратили на почетак? То значи да смо лутали као у шуми. Јер кад лутате у шуми, инстинктивно, увек се вратите на почетно место зато што немате снагу и визију куда хоћете да одете.

Рекли сте и да ми имамо перверзан однос према знању, да га прогонимо. Зато нам млади и одлазе. Да ли је то нешто у нашем генетском коду?

• Наша историја је препуна таквих догађаја. Ми за 200 година нисмо успели да направимо институције. Ми стално тражимо вођу. Дижемо га у небо, после га спуштамо у блато. И кад погледате српску историју, само новију — Карађорђе убијен, Милош протеран, Александар Карађорђевић протеран, Михаило убијен, Александар Обреновић убијен, краљ Александар Карађорђевић убијен, Зоран Ђинђић убијен… Милошевић испоручен. Имате записе о књазу Милошу, који је био стуб српске државе, о његовом односу према Вуку и исмејавању Вука због пасоша; јасно је како је то просто добило право грађанства. Кључно је питање да ли је ово простор трајности стварања институција или предмет непрекидне прерасподеле. Имате друштво које каже — само се може креирати богатство стварањем јер иза тога стоји закон, не може се отимати. Али ако имате друштво у којем имате непрекидне претумбације, где једни другима отимају, онда знање и нема толико кључну улогу. Лакше је пљачкати караване него ткати свилу.

Ево како нека друштва поставе коридор: кад уђете у било који мали град у Италији, видећете да има организацију да је трг место на којем се људи могу скупити да протестују, обележе, прославе, и он сведочи да је то град, заједница, „социетy“. А Београд, који има два милиона становника, нема ни један једини трг. Има неке просторе које смо ми тако назвали, али нису тргови.

Како и од кога би требало да учимо?

• Калемегдан је национални симбол Србије и има простора да се направи национални меморијал, као што Мађари имају Арпадов трг и тамо су сви који су задужили Мађарску. А овде споменике диже ко где хоће, ко се скупи као грађанско удружење, једна улица има сто назива, ГПС не може да нађе… Идеја није јасна. И кад — визуелно — видите једну државу, ви видите како је постављена. Кад видите Беч, ви видите како својом појавом симболизује вредности тог друштва. Кад узмете Вашингтон, он симболизује Америку. Све улице се зову по државама, па имате две главне улице које иду од Линколн меморијала до Конгреса, које се зову Индепендент и Цонститутион, и то је Wасхингтон Малл, и то је срце америчке државе, и шта је у том срцу — војска и знање. А овде је просто један развојни кошмар, па је тако и у образовању и у политици, у свему. Недостаје визија и само се иде линеарно. И ово мало вредности што имамо — проћердамо. Није нам то важно. У Француској знаш шта је „Хотел де Вил“, шта је црква, шта је железничка станица… то су симболи некога трајања. Исто то знаш у Италији, у Аустрији. Ти овде државне установе не можеш наћи. То је симбол тога што нема трајања. У Немачкој имате мале универзитете и ако немају довољно студената да упишу, сачекаће следећу годину. Као код бербе грожђа — није родило, али неће затворити универзитет. Овде имате као поплаве — произведеш па не знаш шта ћеш после са њима. Има ли смисла дати триста, четиристо хиљада долара за школовање лекара и најбоље пустити да оду, а не дати им шансу.

Како онда у таквој атмосфери да један млад човек има подстрек и мотивацију и да не оде? Како да му кажеш сутра: „Немој да идеш“?

• То је једна матрица којој треба дуже времена да се формира и да човек зна, да има сигурност, да је ходограм јасан. А овде је ходограм поломљен, као што је поломљен ходограм у реалном животу: учи, ради, штеди, инвестирај… Овде је алгоритам упитан јер се стално премеће и тумба. Ово је земља у којој се брзо стиче, али се и брзо губи. Овде свака гарнитура на власти има своју елиту и своје богаташе. Не постоји континуитет елите, па имате сечу елите — Карађорђевићи руше Обреновиће, Обреновићи руше Карађорђевиће, дођу комунисти па отерају све, па онда посткомунисти… Једна мала земља мора успоставити коридор националних вредности и националне меморијале.

Да ли то значи да у Србији није увек два плус два једнако четири?

• У Србији је два плус два увек три. Шалим се, него просто кажем да је природно да сељак најбоље теле оставља за себе, као што и најбољи парадајз оставља за себе. Јер је млад човек семе будућег национа, поготово код малих народа. А ти си то кроз ратове девастирао. Па ми имамо Споменик 1.300 каплара који сведочи да смо најбољу децу послали да их убију. То је апотеоза. Ево у Сиријском рату сада, не иду јединци и врхунски школовани људи. Нема смисла гурнути у ров атомског физичара да погине. А овде управо терају баш најбољег да га убију. Да ли ми знамо шта хоћемо и зашто се овде не може то реализовати? Није Тесла овде стварао, као ни Пупин. Из целог света купиш сиву масу и доводиш код себе. А ти идеш контра — да то мало сиве масе што имаш, елиминишеш и онда те чека то што те чека: тежак, мукотрпан, мануелан рад. А мануелним радом једна нација не може да побољша свој положај. Она само може ако смисли нешто, ако укроти природу. На масу раде Кинези — они могу ручно да прокопају канал од Пекинга до Сан Франциска кроз земљу јер их толико има. Али и Кина каже „није то довољно, идемо ми у технички прогрес“. Образовање је изузетно важно питање. А ти си понизио школу.

Зато данас није лако бити професор у Србији. Којим начелима се ви водите?

• Данас је срамота рећи да се професор. Ја сам овде 40 година професор универзитета и видим да степен улазног знања страховито пада и да пада интерес за базично студирање. Али ми у народу имамо изреку да ако неко учи, он је штребер, ако се неко интересује за неке сложеније ствари, кажу „он филозофира“. Овде се реч „филозофирати“ (волети науку и знању) третира поспрдно. А истовремено маса политичких полетараца јуриша да има какву-такву диплому. То је потпуно бесмислено. Јер политичари имају потпуно другачији програм. Лех Валенса каже „ја сам електричар, срушио сам комунизам“ и он улази у историју 20. века. Није Лех Валенса тамо отишао да студира неки менаџмент, он је ушао директно у историју са градилишта. Овде свака шуша може да исмејава професора гимназије. Деца гледају како професор не може да поправи зубе, носи поцепане чарапе, како је понижен. Па у којој је то држави неко ко производи човека мање плаћен него онај што пече хреновке? И колико тих школа има? Ми идемо на обезвређивање. Исто као кад имате једну радио-станицу, па кад чујете оно „Говори Москва“ — то има тежину, а сада кад се блебеће са сваке чуке, где имамо море радио-станица и новина — више не знате чему шта служи.

А опет младима се приговара да су апатични, мада последња истраживања то демантују. Шта ви примећујете код садашњих генерација?

• Млади су израз вредности које виде. Ако он види да је професор бедан, а да је шверцер друштвено прихватљив, с временом почиње то и да мисли. Али изгубила се мера за фундаменталним знањем, не читају се књиге.

Како младима данас може да се помогне?

• Да бисте имали 30.000 речи, морате да прочитате 10-15 највећих дела. Све се свело на неко приземно знање, сви мисле да знање могу лако купити. Мислите ли да Гоогле у датом моменту неће бити искључен? Па пола људи не зна таблицу множења. Чекаш ујутру мејл да добијеш инструкције шта ћеш тог дана да радиш. Питам нешто студента, а он ми каже „чекајте, фали ми дигитрон“. Па ако искључе Гоогле, пола људи у Азији неће знати да се врати кући. Само ће бити „сwитцх офф“. Они који воде државе не схватају да морају имати неки свој алтернативни систем. Тако губиш могућност да се сам развијаш. Замислите да лекар оперише и каже „ја ћу да изгуглам кад отворим стомак где је бубрег“. Проблем је тривијализација знања. И зато су оних 10 најбољих о којима сам говорио отишли на Кембриџ, а ми смо добили ријалити шоу и плаћамо таксу за то. И то је направљено и за њихову руљу док њихова елита каже „ови што праве бомбе су код нас значајни“.

Осим лекција из уџбеника, шта бисте волели да ваши студенти науче о животу, а што им причате „између редова тих лекција“?

• Студентима сугеришем да има 30 капиталних помака у историјском контексту развојничког духа и сваки интелектуалац би требало да прође тај кратак курс, без обзира на то чиме се бави, да схвати колика је моћ људског знања. Како изгледа људско сазнање, појам простора, појам времена… Да само виде како је процес стицања знања важан и како је важан алгоритам којег се неки људи држе да би неко знање стекли. Сваки интелектуалац треба да зна како иде ходограм стицања знања као опште баштине човечанства да би открио свој начин. Студентима фали начин на који се учи и они уче хаотично.

А како би требало да уче?

• Увек им кажем да постоји један рам или ормар у који стављаш своје знање и знаш као и у ормару где су ти чарапе, кравате, где су ти шешири, а не хаотично да убацујеш све и свашта у себе, као што се дешава у нашем школству, па после не можеш ништа да нађеш. Као у неуређеном ормару, мораш све да претуриш да нађе чарапе. Фале студентима техничке ствари — како распоређивати знање да траје. Домаћица направи пекмез, али нема завршницу па се он поквари. А она добра домаћица кад направи ајвар, он стоји четири године. Као и у Француској што вино траје. И да се тачно зна у друштву шта треба да завршиш. А то се код нас не зна и ми смо то сами себи урадили. НАТО нас је бомбардовао, али није нам развалио школски систем. Ми смо га сами развалили, као и неке друге системе.

Шта ви читате?

• Враћам се класицима. Опет читам Андрића, иако сам га целог прочитао четири пута, Толстоја, Спинозу… Прочитам 50 књига белетристике годишње и мислим да је то доста, али после неког времена се не сећам шта сам читао. Е зато се враћам класицима. То вам је као пасуљ са ребрима. Зашто да мењаш нешто за шта знаш да је добро.

Ваше изјаве тумаче се као песимистичне, а ви заправо само реално скенирате наше проблеме и погађате у центар. Кажу да некада треба дотаћи дно да би се поново подигло. Зашто нама није довољно што смо толико пута дотакли дно, и колико још пута треба да га дотакнемо и залутамо у шуми?

• Нама дно измиче. Има тога дна још. Просто сведочим. Нисам човек који ово продаје, желим да студенте подстакнем на размишљање. Кажем да се мени чини да је тако и ништа изричито не тврдим, већ кроз аргументе.

Држава је казнила средњу класу, рекли сте једном приликом. Ко је данас средња класа и имамо ли је уопште?

• Да ли ми можемо да дамо стипендије за 50 лекара да оду у Хјустон да науче да оперишу срце? Једна операција је скупља него све њихово школовање. И да их обавежемо да после дођу овде. Не можемо очекивати да један лекар ради за 400 евра, а да се у управном одбору нечега, што не знамо шта је, добије 10.000 евра, исто јавног новца. Знамо да нешто кошта колико кошта. И да се доктор формира 20 година, да је то процес производње и да то није исто као лепити плакате. Та се класа тањи и то се може доказати, а једна мала финансијска елита све контролише. Имамо на стотине примера како држава кажњава средњу класу. Имате политику да средња класа буде предмет политичког плена, па иде линеарно смањивање плата, па кад дођу пред шалтер само што не пуцају на њих, па смишљаш процедуре… Чему оне служе, чему служи да свака два месеца нешто мењамо? Каква је то уређена држава у којој је извадити личну карту, возачку или заменити здравствену књижицу равно форсирању Кајмакчалана?

Имамо на стотине процедура које су бесмислене, а онда неко смисли да тако заради 400 динара и да има неки приход. Онда је најбоље, ако је то бизнис, да се свако јутро вади лична карта и да буде рентабилно. Зато што се као друштво бавимо најгорима, а не најбољима. Не заседа Наставно веће у гимназији да види шта ће са пет најбољих и како њима да помогне, већ да поправи оцене тридесеторици најгорих. И та базична ствар се преноси на читаво друштво. И ово је освета лоших ђака. И то тако траје и народ то воли.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: