Мир или капитулација: Кумановски споразум, 20. година од гажења међународног права

Прије двије деценије, након 78 дана бесомучног бомбардовања и разарања наше земље и четири драмитична дана преговора, у Куманову је потписан заједнички акт Алијансе и наше војске.

Побједа без тријумфа, пораз без капитулације – само је једна од неких оцјена овог документа, који је, чини се, данас подједнако актуелан као ратне 1999. године.

Прекид страдања и разарања већ измучене државе несумњиво је највећа вриједност овог акта. Повлачење наших снага безбједности из јужне покрајине, улазак снага НАТО и нови егзодус Срба и неалбанаца, за многе је доказ да је у јуну 1999. у Куманову формализован војни, а прије свега политички пораз СРЈ у рату са НАТО.

Војно-технички споразум из Куманова огрнут је кармом кључног документа који и у данашње вријеме, упркос многобројним промјењеним околностима, важно утиче на ситуацију на КиМ. Јавности су, међутим, и даље недовољно познати детаљи његовог стварања.

Генерали ВЈ Светозар Марјановић и Обрад Стевановић и генерал Мајк Џексон потписали су 9. јуна увече документ под називом „Споразум о војно-техничкој сарадњи ВЈ и Кфора“ којим је одређен рок од 11 дана за повлачење снага ВЈ и полиције Србије са Косова и Метохије, умјесто којих су у јужну српску покрајину дошле јединице Кфора, већином из земаља НАТО.

Наредног дана бесомучна агресија НАТО на Србију (СРЈ) је прекинута и усвојена је резолуције 1244 Савета безбедности УН.

Члан српске делегације, у то вријеме пуковник, а касније генерал Драган Паскаш, сјећа се се да се највећа борба за преговарачким столом у Куманову водила за вријеме и безбједност војника и народа.

– Наша колона, обезбјеђена војном полицијом, све вријеме пута била је сателитски праћена. База нам је била у Врањској бањи, одакле смо сваког јутра ишли на кумановски аеродром. Тамо нас је дочекао огромни климатизовани шатор, хладни и надобудни генерал Џексон, мучна атмосфера неповерења и изузетно неповољан радни документ, присјећа се Паскаш.

Разговори су били конципирани тако да у име Војске преговара Марјановић, у име МУП Стевановић, а кључну дипломатску и политичку улогу имао је службеник Министарства спољних послова Небојша Вујовић. Он је био и главна веза са државним врхом.

Са друге стране стола сједио је генерал Мајкл Џексон, са сарадницима. Проблем је био, међутим, што Џексон није имао пуна преговарачка овлашћења, већ је за сваки помак морао да тражи одобрење од надређених.

,,Он је преговоре у име НАТО водио само технички. При руци је имао сателитски телефон, и после сваког нашег предлога напуштао је шатор и позивао је некога, вјероватно команду у Бриселу која је суштински одлучивала, свједочи генерал Паскаш, преносе Новости.

Како се Куманова након двије деценије сјећају дипломате, војници, новинари?

„Прича вам каже ‘Косово је саставни дио СРЈ’ – ја сам то написао. А последњи параф вам каже: повратак на стотине српских полицајаца, цариника, граничара… што је то неко изиграо то је друга прича, али 1244 је наша тапија на Косово„, указује дипломата и портпарол Министарства иностраних послова 1999. године Небојша Вујовић.

За једне је Кумановски споразум доказ капитулације, за друге документ мира, а за Вујовића историјски споразум.

„Ја сам поносан на оно што сам направио. То су били преговори под притиском, под силом, то је било осам дана и осам ноћи без спавања. Тамо је било ,,no sleep order“, нема спавања док се то не заврши„, подсећа Вујовић.

А у Куманову се све завршило, али не и на Паштрику где су борбе упркос потписаном примирју настављене и наредних недељу дана.

Стојан Коњиковац, начелник оперативног органа 549. бригаде 1999. године и генерал у пензији сећа се да је на самој граници било спорадичних дејстава и непоштовања споразума од самих непријатеља, док командант исте бригаде Божидар Делић додаје да су информацију о потписивању споразума имали истог дана.

Коњиковац указује да су војници и професионални припадници скоро у потпуности са негодовањем прихватили вијест о потписивању Кумановског споразума.

„Ја лично сам био изненађен, очекивао сам да ће војска бити весела. Међутим, ниједан војник се није радовао, сви су тражили објашњење зашто се повлачимо ако смо већ сломили њихову операцију ,,стрела,,„, напомиње Делић.

У Куманову је договорен и рок од 11 дана за операцију повлачења полиције и војске са Косова. За њима је кренуло и више од 100 000 људи колико је тих дана напустило своје домове.

„Ниједно слово тог споразума није стало испред нас и сачувало наше животе, нашу културу, наше градове. Једноставно, Кумановски споразум је омогућио да се овде сручи нека војска да штити Албанце на првом мјесту„, каже директор Дома културе у Грачаници Живојин Ракочевић и сјећа се првих слика тих дана.

„Та слика доласка у Приштину избјеглица из Мушутишта на тракторима, и ми смо имали утисак да они на тим тракторима возе 500 година ропства и трајања“, наводи Ракочевић, преноси ртс.

Иако су Кумановски споразум и Резолуција УН која га је пратила најцитиранији документи, многе њихове одредбе у пракси се не примјењују. Двије деценије касније много је заинтересованих да пронађу решење за Косово и Метохију, јер решења са којим би се сви сложили – до сада није било.

Прочитајте још:

Двије године касније или „хвала ти“ НАТО