Мироје Јовановић: Кад смо могли 1916. на Крфу, можемо и 2020. у отаџбини да славимо Васкрс као људи
Васкрс на Крфу
Пише: Мироје Јовановић
Слушајмо лекаре, али само кад прво објасне како су то супермаркети извори благочестија и антикорона центри, а храмови прокужени извори заразе.
22. априла 1916. године српски војници, они који су преживели и пегави тифус, и повлачење преко Албаније, прославили су онако полуживи Васкрс на Крфу.
Предалеко од отаџбине.
Краљ Александар војсци се обратио, и овим речима:
„Као год са вером у васкрс Христа спаситеља тако са надом у васкрс Србије, са убеђењем да ћете јунаци до последњег даха истрајати на најтежим дужностима које нас очекују у поновној борби, Ја вам јунаци честитам данашњи светли празник Христовог Васкрсења и поздрављам:
Христос воскрсе моји дични јунаци. Живела храбра српска војска.“
Живео здрав разум. Живело нам наше Правослвље слатко!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
https://youtu.be/ITIP-O0F9Tk
Мене занима, да ли ће Патријарх позвати народ да иде у недељу на литургију ?
Ја сумњам, волео бих да нисам у праву…
Хвала ти, брате Мироје! Шта ће сад наши државобојажљиви оци рећи? Какво ће сад оправдање за свој страх од безумља демонизованих људи изсофистицирати учено?
Е гдје си, свети владико Николају, да на свима, огрезлима у грађанску свијест демонизоване Јевропе, подвикнеш, како си знао: Ко се боји Бога Истинога, не боји се људи и демона ни њиховог вируса корона!
Вера у епрувете, асепсоле, детерџенте… Да ли нам је дошао крај?
Изгледа да присуствујемо најтежем паду вере код хришћана у целом свету, а и код нас Срба.
Нема нама више нашег Павла, сићушног мршавог пешака, нашег малог, а великог, патријарха Павла. Да нам је сада он жив, отворио би врата на свим црквама да може што више народа да уђе и стане. Напунио би и изнео што више Путира да се што више народа причести. Наложио би, као што је то и радио, општенародне постове, организовао би молитве и молебане, литије кроз села и градове, на путевима и трговима.
Да је нама сада наш Николај жив, наш чудесни огњеномолитвени Свети Николај Охридски и Жички и Лелићки, сакупио би све искрене православце, којих још увек има, и то их доста има, па би се по сву ноћ певале Богомољачке песме и беседиле приче из живота о сили, чудима и лепотама Божијим, по црквама, парохијским домовима и кућама. Па би се ишло по школама, болницама, фирмама и јавним установама, по затворима, полицијским станицама и касарнама, и свуда би се узносиле молитве и све би се кропило Светом Водицом.
Да је нама сада наш Јустин жив, наш мали, а велики, преподобни Јустин Ћелијски, наш топло сузеронеће молитвени Ава жив. Тада би сви монаси и монахиње по свим манастирима упалили свеће и кандила, отворили богослужбене књиге и извадили и у руке прихватили бројанице, па би се бдења и сузне молитве узносиле дан и ноћ. Подови манастирских цркава и монашких келија росили би се од суза и зноја од коленопреклоњења и метанија, од Богоугодних молитава за све људе, верне и неверне, добре и лоше, пријатеље и непријатеље, за сав грешни род људски.
Да је нама сада наш Сава жив, наш Богочежњиви, млади, нежни и неговани принц жив, који је своје на дворовима однеговане ноге гонио да иду босе и проливају крв по трњу, стењу и врлетима Свете Горе Атонске, док је као пчела сакупљао духовни мед по испосницама и пећинама светогорским – он би сада са Светим главопосеченим кнезом Лазаром и свим Светим Србима, одслужио Божанствену Литургију, на Врачару у сред Београда, да би громови затресли небо над Србијом и отресли сваког непријатеља и злотвора.
Али нема сада нама нашег Павла, Николаја и Јустина, нема ни Саве ни Лазара, нема више пророка који би нам рекли докле ће трајати ова наша невера.
А нама се умањила вера у Бога и Његова чуда, па смо окренули своја срца и надања у медицину и науку. Па верујемо, и у спас се надамо, у машине, апарате и епрувете, у алкохоле и асепсоле, детерџенте и аеросоле, верујемо да ће да нас спасу рукавице од гуме и маске од пластике и папира!
И премда је и даље, и поред свега тога, главна вест дана – број оболелих расте! – ми и даље верујемо у медије и памфлете.
И наравно, знамо, јер нисмо фанатици, лудаци и јеретици, да је све то Бог дао човеку да буде жив и здрав. Али ако и даље тако тужно будемо заборављали да је оно прво неупоредиво важније и најглавније, а ово друго тек прибор у рукама Божијим, боље нам неће бити.
Свети Павле, Јустине и Николаје, Свети Саво и Лазаре и сви Свети из Небеске Србије, молите се Богу за своју грешну, уневерену и унезверену, али вашу децу из земаљске Србије, да нам се поврате вера, памет и одважност, и да победимо и ову муку, као што смо и све муке до сада побеђивали, са вером у Крст Часни, Пресвету Богородицу и Свесвету Тројицу!
Амин!
Извор: Манастир Рибница