Мирослав Мика Антић: После љубави

Опраштамо се,
опраштамо се и страшно дугим ногама
одлазимо у свет.

Ти у своју младост
онуда иза фабрика,
иза пристаништа
и моста,
низ раскршћа која се разилазе као
посвађани људи.

Ја у своју младост
онуда уз пругу,
где трава има укус воде,
песка
и сунца.

Никад више нећемо седети у истој клупи
ни једно од другог преписивати задатке,
ни делити ужину на одмору.
Никада се више нећу смејати твојим
олињалим луткама
ни ти мом неукроћеном жврку на
темену
за који су ме вечито чупкали
они што седе иза нас.
Није ово више завршена само једна
школска година.
Кажу:
готово је детињство.
Једно велико детињство данас је
готово.

Кажу,
и сви су заједно радосни
и котрљају се низ степенице као шака
просутих кликера,
и сви су смешни од задовољства
као пластелинске фигуре,
и сви су шарени и чудни
као град за време великих празника.

Само ја знам:
никада више,
никада више,
нећемо се ухватити за руке
ни ходати од угла до угла
и покушавати узалуд да се сетимо док
ћутимо
нечега врло важног,
нечега толико огромно важног
чега се раздвојени никада више
нећемо моћи сетити.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: