Мирослав Мика Антић – Протестна песма

Свашта умем.
Стварно умем.
Само – себе не разумем.
Ја, чувао, људи овце
тамо негде на крај света,
мојој деци кајмак смета,
лук им смета…
Све им смета.
Ја до школе пешачио
и по киши и по снегу,
моје кћери к’о књегиње,
к’о да се у свили легу:
једном шмркну,
двапут кину
и беже у лимузину.

Свашта умем.
Стварно умем.
Само – себе не разумем.
Ја крчио с оцем шуму.
Плик до плика длан ми оспе.
Моме сину – господину
тешко и да ђубре проспе.
Кад му мати нешто режи
мислим: женско па нек’ режи.
А он: одмах купи ствари
и од куће у свет бежи.

Још ми жврља нека писма
опроштајна,
пуна бола.
Испаднемо пред њим криви
ми и школа.
Тражи новац, кука, моли
– нема чиме стан да плати,
а ја шашав
па га пустим
да се мирно кући врати.

И све дивно, дивно умем
само – себе не разумем.
Све сам ово за њих стек’о.
Нико хвала није рек’о.
К’о да морам да се зборам
и да леђа вечно кривим
због принчева и принцеза.

К’о да само зато живим.
А ја живим јер се надам
да ме и сад негде чека
једна шума из детињства
и ведрица врућег млека,
и тишина испод брега,
и плав лепет птичјих крила,
и огромне жуте звезде
као што је моја била.
Ал’ путеви затрављени.
Над њима се магле топе.
Одавно су затрпане
моје босе дечје стопе.

Ишао сам и ја у свет
без режања,
без бежања.
Ишао сам да одрастем.
Сад све могу.
Сад све умем.
Али шта ми све то вреди
кад сам себе не разумем.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: