Мирослављево јеванђеље данас пред публиком

Мирослављево јеванђеље, најстарији и највреднији сачувани српски ћирилични рукопис, биће изложено данас у Народном музеју, у оквиру изложбе „Завети и поруке. Стефан Немања – девет векова“.

Јеванђеље ће бити доступно на увид свим заинтересованим посетиоцима од 12-20х. Народна библиотека Србије која је матична установа за заштиту старе и ретке књиге, прописала је посебан режим по којем Мирослављево јеванђеље, уз одобрење Министарства културе и информисања и сагласност Народне библиотеке, може бити излагано само десет дана током једне године. Сходно томе, након 24. октобра, следећи термини у којима ће моћи да се види Јеванђеље биће први и последњи четвртак у месецу током трајања изложбе „Завети и поруке. Стефан Немања – девет векова“.

Мирослављево јеванђеље се чува у Народном музеју у Београду под инвентарским бројем 1536. Писано је на пергаменту и има 181 лист; у кожном је повезу. Један од листова (бр. 165), који је руски владика Порфирије Успенски однео 1845-46. године из Хиландара, чува се у Националној библиотеци у Санкт Петербургу. Запис на последњем, 181. листу Јеванђеља говори да га је поручио хумски кнез Мирослав, брат великог жупана Стефана Немање. Мирослављево јеванђеље је, вероватно, било намењено његовој задужбини – епископској цркви св. Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму, а претпоставља се да је тамо могло бити исписано и илустровано.

Из записа на последњем листу се сазнаје и име дијака Глигорија, који се потписао на још једном месту у књизи, на листу 178, овај пут као Григорије. У науци су постављене различите хипотезе о његовој улози у настанку Јеванђеља. Сматра се да је могао бити писар или минијатуриста.

Мирослављево јеванђеље је писано на старословенском језику, српске редакције и рашке ортографије. По свом саставу је јеванђелистар – богослужбена књига која има делове четири јеванђеља распоређене према редоследу читања у току црквене године. Осим јеванђеоског текста, испред сваког читања има исписане алилујаре.
Текст Јеванђеља је писан пером у две колумне, мрком и црном бојом, а већина наслова црвеном. Књига садржи 296 минијатура цртаних пером, а затим бојених четкицом црвеном, зеленом, жутом и белом бојом и украшених златом. Минијатуре су у облику заставица и иницијала. Кожни повез Јеванђеља није првобитан, већ је вероватно из XИВ века, а претпоставља се да је преузет са неког другог рукописа.

Мирослављево јеванђеље показује развијен систем књижног украса, заснован на западњачкој и византијској традицији. Стил минијатура у основи је романички, а садржи и византијске утицаје. У њему су заступљени иницијали карактеристични за романичку минијатуру, често пореклом из острвске (инсуларне) и пре-каролиншке уметности, као и једноставнији иницијали византијског порекла.

Мирослављевог јеванђеља су линија и боја. Њихова палета је сведена, а односи боја звучни. При обради људске фигуре, волумен је постигнут цртежом, а ређе моделацијом. Инкарнати су светло-ружичасти или је остављено да се види боја пергамента, а пластичност је постигнута наношењем руменила на истакнуте површине лица. Пропорције су здепасте, а драперије следе и наглашавају облике тела.

Мирослављево јеванђеље се чувало у манастиру Хиландару до 1896. године, када га је краљ Александар Обреновић добио на поклон од братства и донео у Србију. Живот Јеванђеља у музеју започиње 1935. године, његовом предајом Музеју кнеза Павла. Године 2005. Мирослављево јеванђеље је уписано у Унескову листу Памћење света. Постало је део препознатљивог идентитета Народног музеја, посебно због употребе минијатуре са две сучељене птице за лого Музеја.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: