Мирза Делибашић је био поносан на своје српско поријекло

Прослављени кошаркаш је Јовану Михајилу својевремено поклонио икону и дрес Босне за коју је играо, и рекао му да је поносан на своје српске коријене.

Више од пет хиљада експоната смјестио је књижевник Јован Михајило у свом етно музеју саграђеном прије осам година на десној обали Дунава, испод зидина чувене петроварадинске тврђаве. Музеју, који је уједно и његов дом,  дао је име „Двије динарске руже“, чиме је на најбољи начин хтио да сачува успомену на своје двије најдраже Руже, мајку и супругу, имењакиње, које су се једна за другом преселиле у вјечност. Његове руже су, како воли да каже, попут планинског бисера-рунолиста, јер живе вјечно,у Јовановом срцу и души.

Јован, иначе аутор 12 књига, рођен је испод намгрођеног Троглава и кршне Динаре. Основну школу завршио је у Сајковићу у Лици, а занат бравара у Ливну. Био је и поштар, па је све то напустио и отишао на студије у Сарајево, гдје је завршио Педагошку академију и Факултет политичких наука, а потом и магистрирао на социјалном раду.

У завичајну  тврђаву успомена коју је градио и саградио у Петроварадину, услед ратног вихора који је „одувао“ бившу СФРЈ донио је поприлично драгуља које је заметнуо у Сајковићу, подно троглавског свједока, што оста да пркоси времену над динарским горјем изнад ливањског равног поља. Понио је, зепараво све што се дало понијети. У нарамку је под фрушкогорским рајем изнад Новог Сада донио цијели завичај. Како би  распламсао неку нову ватру, заложио огњиште, и окупио око њега своје горштаке, али и нове пријатеље, дакако.

Саградио је музеј народног блага и у њега уселио првенствено предмете сјећања на завичај.Како каже, у том послу, по свему капиталном,  није био сам.Припомогли су му у свему његови Динарци. Хтјели су сачувати незаборав.Смјестили су га у Јованов музеј. Да у њему кале људску доброту и лијече вријеме успомена.У музеј су пристизали људи из свих крајева,не само крајишких,па почели даровати разне предмете,да их овај музеј у својим недрима чува за нова поколења.

Када  Јована Михајила приупитате шта му је најдраже међу експонатима, он одговара  да су му драги сви предмети,као што су му по вољи и сви људи овдје, који код њега оставише дио себе. Издваја, ипак, троножац из родне куће и његове угленисане остатке,који су нека нова јапија,којом свакодневно гради кров над успоменама.

Јован је неуморан,никако не може да се загрије на једном месту,гони га жеља,да све што је сакупио покаже и људима који стицајем разних околности нису у прилици да дођу у Петроварадин,па почесто експонате натовари у своје возило,па их искрено,ко на длану носи на ноге,у друга мјеста – да се што више људи напоји завичајном искром,исклесаном из камена љутца са Динаре.

У његовом музеју се свакодневно могу затећи  пјесници,сликари и сакупљачи народног изворног блага, насталог под обронцима Динаре, Шатора, Старетине, Цинцара… Међу њима је, наравно и сам и Јован Михајило. Поред осталог, аутор је и  три књиге народних умотворина.

Слушао је, вели, старије људе и записивао пјесме незаборава:преклапалице,самице,гонеталице, прекуше и трескавице…“. Умотворине објављене у његовој најновијој књизи, Јован је махом сакупио у Црној Гори.  У више наврата, јунак наше приче био је и гост популарног Фестивала ћирилице „Дани Заграђа“ који се сваког љета организује у Сутомору.

Јован је, присјећа се, најприје почео са сакупљањем народних умотворина.

-Трагајући за људима који би ми их казивали, наилазио сам на предмете који се одавно, па чак и стољећима, више не користе. У намјери да их отргнем од заборава и даљег пропадања, одлучио сам да спрат у кући претворим у музеј. Неки људи ми продају, а има и оних који ми поклањају старе предмете – каже Јован, напомињући да многи од њих и не знају какве вриједности имају у неким ћошковима на таванима, подрумима и шупама.

Мамутов зуб и стријела из 14. вијека

Иако завичај ништа не може надомјестити, Јован када се зажели родног краја, не креће на далек пут. Једноставно се испење на спрат своје куће у Петроварадину, гдје поглед на експонате из куће у којој се родио врати сјећања на дјетињство и срце испуни топлином. Свака бивша југословенска република има свој кутак у Јовановом музеју.

Мамутов зуб и кости, стријела из 14. вијека, пепељара из 1527. године, књиге старе више од три вијека, само су неки од  раритета који красе сасвим необичан музеј Михајилова.

Икона и дрес од Мирзе Делибашића

Прослављени југословенски кошаркашки репрезентативац Мирза Делибашић, који је преминуо у Сарајеву прије 12 година, поклонио је својевремено Јовану Михајилову свој дрес и икону за успомену.

-Рекао ми је тада да ми икону из своје куће поклања од срца, свјестан да су његови преци били православни Срби који су славили крсно име, на шта је био поносан – каже Јован, показујући нам поклоне добијене од легендардног Мирзе.

Завичај у торби

Пошто је након много година посјетио родно село Сајковић, са згаришта свог дома покупио је нагореле ствари и предмете. На граници су се, прича нам, изненадили садржајем у торбама, али је без проблема дио завичаја “преселио” у Петроварадин.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: