Мисија Новака Ђоковића: Дјеца поносна што су Срби

„Политика“ је данас пренијела писмо њеног читаоца из Мелбурна, Предрага Вучинића, о томе шта је Новак Ђоковић учинио за Србе на том континенту, а његове ријечи могу слободно потписати и сви остали Срби на све четири стране свијета. Успјеси Новака Ђоковића су таквог обима да човјек треба добро да размисли шта да о њима пише, али једноставно писмо једноставног Србина из Аустралије на једноставан начин описује какву мисију, поред оне спортске, има Новак Ђоковић. Изгледа једноставно и питко, али порука је дубока и ваља је прочитати.

–Суботом увече Аустралијанци, они углавном нешто млађи, проводе време у омиљеном пабу, уз причу, дружење и доста алкохола. Раних деведесетих, кад сам дошао у Мелбурн, у једном таквом пабу и веселом друштву упита ме неко одакле сам. Кад сам рекао да долазим из Србије, покушао је да буде духовит па ми је поставио и потпитање:„ А где ти је калашњиков?”

Касније, један други, онако пијан, говорио је да Србе треба оградити зидом висине три метра да не поубијају околне народе.

Не треба много замерити овим младим људима скромне опште културе којима целокупно знање потиче од одгледаних ТВ програма.

Овдашњи медији крвнички су нас сатанизовали и то редовно по стереотипу о Србима као убицама, силоватељима, освајачима и злочинцима. У далекој Аустралији ово је било доминантно мишљење, а у таквој средини живели смо ми Срби и одгајали своју децу.

Трудио се ти колико хоћеш, али асимилација је неумољива. Нормално је да нам деца заволе своју лепу земљу у којој су рођени и у којој срећно и спокојно проводе детињство. Они су тако Аустралијанци, а отац им је Србин који псује док вози. Који чак и брани злочинце Караџића и Младића, а Србија је земља ратова у којој се једу сарма и ћевапи.

А онда се појавио Ноле.

Дан после прве победе Новака Ђоковића на аустралијском отвореном првенству, долазим на посао а тамо ме дочекују аплаузом. Врло брзо зове ме секретарица, каже да газда хоће да ме види, а то никада не слути на добро…

Бојажљиво одлазим у његову канцеларију, а он ме онако узбуђен испитује, ко је тај Ђоковић. Ја на брзину слагах да ми Срби имамо таквих као он колико хоћеш.

На следећем првенству Аустралије, моје двоје мале деце, младих Аустралијанаца нетремице гледају пренос.

Видим да је Бог угодио да играју Ђоковић и Хјуит, легенда аустралијанског тениса, некадашњи број један, победник Вимблдона, обожаван међу локалним становништвом.

Правим се луд, па питам ко игра, а кћеркица ме оштро погледа и каже: „Ђоковић и Хјуит”. Удахнем дубоко, скупим храброст, и упитам за кога навијају. Синчић ми одмах рече:„ Па за Ђоковића”! После краћег потајног одушевљења, сада охрабрен упитам а зашто, а ћерка ми кратко каже:„Зато што је Србин“!

Да сам ја нетко, што би рекли сарајевски „Индекси” уместо оне кинеске музичке фонтане на мојој Славији подигао бих велики споменик Новаку Ђоковићу јер је он за своју отаџбину урадио много више него сви други када се саберу заједно, пише Предраг Вучинић из Мелбурна.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: