Мишљење високог функционера ДПС-а: Мило мора да оде, да би се сви ослободили
1 min read
Како изгледа кад неко лаже
ДПС је заробљен исто као и грађани Црне Горе. Они су у рукама истог човјека и исте фамилије као и сви у Црној Гори. Мени је све смјешније када чујем да нападају ДПС, криве га и позивају на одговорност… као да се ДПС уопште пита, као да о нечему одлучује осим што клима главом када љут и опсједнут својим проблемима њен предсједник нешто и стави на одлучивање, казао је у искреној исповијести за ИН4С високи функционер ДПС-а који је хтио да остане анониман.
Остатак његове исповијести преносимо у цјелости:
ДПС је играчка Првог, његов механизам преживљављавања и средство одбране формалне моћи која је више у милионима… банкама… нових порта, јахтинг туризма… сатовима од милион еура… и велелепне виле… одмах поред Блажове (виле Блажа Јовановића)… која је иначе државна… скривеним рачунима и фирмама за наплату услуга – него у тим биједним и сувисним гласовима који га све више замарају, и муче… јер воља је маса непредвидљива и невјерна а новац једино сигуран… још када га болесно увећаваш да можеш купити кога желиш… добити награду коју сањаш… а онда имаш чак и оне из Конгреса иза тебе… све у име отвореног друштва и остарјелог Сороша… кога и његови сународници из Хунгарије одбацују и забрањују да се мијеша у њухов живот.
Дакле, највећа заблуда текућих протеста у Црној Гори је да треба смијенити, развластити, послати у историју никог другог него ДПС… као да ДПС-а уопште има, како да га може бити од када је феудалац људским судбинама одлучио да из врха уклони уз помоћ тајне полиције… унајмљеног тужиоца са ратишта… и лажних споразума којима дарује својим опонентима амб звања… неке дипломатске титуле у измишљеним регионалним асоцијацијама… све њих, осниваче и кумове те партије …а све њих остале претворио у стадо послушника које је увјерио да без њега ни траве неће бити, нити сунце гријати… ни људи бити.
Из страха… само из страха за статус, за породицу… страха од затвора или метка у мраку… Толико је добрих и паметних и поштених људи у ДПСћ-у који виде као и ја из самог врха да није поштено, нити прихватљиво да први човјек Црне Горе има милијарде као читав буџет Црне Горе. Да има хотеле… банке… хидроцентрале… руднике… фирме по свијету… скривене рачуне… вилу са два биоскопа – један за дјецу, други за одрасле… базен… и стамбеног простора у који би се могло комфорно уселити више од двадесет породица… без стана.
И тако без краја. Друге, и браћу њихову хапси… а немају више од стана у којему живе, док његовом брату влада исплаћује штету у милионима за неку лименку… док он држи сво планирање простора у својим рукама… и енергетски систем Црне Горе… а његова омиљена сестра ескулузивно продаје последње ресурсе Црне Горе као Институт у Игалу… док се са својим животним партнером комфорно смјестила у Београду… надајући се да ће јој неко заборавити Телеком… и остале привилеговане приватизације по Црној Гори.
Не, није ДПС невин, али није ни крив јер он је био и остао само заморче у његовим сулудим плановима… халапљивости… мрзитељској политици према Србији… и Србима… и слијеп за блуд и оргије на двору уз помоћ министарских супруга… и животних пратилаца његових војника за специјалне задатке као на пример из „Мие“ за старање о прецизном прелазу транспорта цигарета…
Вјерујем да ово данас зна читава Црна Гора… и да ово није је ни нека тајна ни важна новост… али јесте свједочење из његове близине… из истог града… поред Бистрице и Растока… један од оних којима није баш он дао да се помјере негдје више или боље… и које је пустио да живот одведе у пензију и заборав. Да се зна да он мора да оде да би сви ослободили… Он… и брат и сестра… ДПС је лутка лажне моћи… и играчка његове моћи… као и сву у Црној Гори…
Из Никшића на дан 30.3. 2019.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Meni uopste nije jasno, koliko su Milo, Aco, Ana i Blazo sa Branom Micunovicem bili glupi da se toliko napljackaju. Kao da su se utrkivali da se opljackanim novcem popnu na sto vecu lestvicu na Forbsovoj listi svetskih bogatasa; Ni na kraj pameti im nije palo da ce se jednog dana naci pred pravim sudom, u Palati Pravde u CG (umesto u onoj Suzinoj uchionici). Oni su blentavo razmisljali da ce vecito vladati do svog 90-tog rodjendana.
На овај начин не гаљаш ти оффшор рачуне, него их осумњичени доставља, уколико жели своју имовину која је замрзнута до окончања поступка! Тачка!
Све се по убрзаном поступку ријеши.
Анонимни, много гуслаш, као и ови убуђали цитати које наводиш. Треба прилагодити ово што је Британија недавно увела у своје законодавство о поријеклу имовине (Unexplained Wealth Orders) и завршена прича са лоповима! На њима је да докажу да је све легално и опорезовано, умјесто на држави. Тачка!!! 🙂
Demagogija. Nikad i nikako ne bih oprostio nijednom dps-ovcu, pa makar se radilo i o poslednjoj kariki u lancu, koji je sebi „završio“ ništa bolje nego posao stražara ili kakvog portčka. Sve je to ista pašta, sve je to jednako nezasito, i sve bi to radilo isto što radi gospodar da dobiju i minut vlasti. Pranje neće pomoći.
К…ц нијесте криви. Крао или држо врећу једно је те исто. Што сте као пизде (не мислим на часни женски полни орган већ на карактерну особину човјека) 30 година подржавали злотвора а угрожавали своје најближе. Продавали сте душу – глас за 50 евра на изборима а сад се правите невини.
Море марш багро једна покварена и изгајничка! Сад би поново да се позиционирате и наставите паразитски да живите док вам увијек гладне очи буље.
Опасности које долазе од проблема организованог криминала треба
посматрати у ширем контексту, с обзиром на то да оне нису идентификоване само у кривичним делима која се врше, ни у поремећајима који могу
наступити на тржишту под утицајем „прљавог капитала“, већ и у најнепосреднијем нападу на темеље сваког демократског друштва, при чему
су најрањивија она друштва у којима је изградња демократских институција још у току, попут нашег. Поред тога, не треба игнорисати ни друштвени контекст организованог криминала, оличен кроз утицај који пропагирање лица из криминалног миљеа и њиховог животног стила, који
у различитим медијским форматима може имати знатног утицаја на млађе чланове популације.
Приликом излагања о одузимању имовине стечене криминалом као
средству за борбу против организованог криминала треба имати у виду
да не постоји јединствен и униформан приступ који безрезервно гарантује успех. Као што се могло видети у претходном тексту, креатори правног
оквира могу наступати у најбољој намери при испуњавању својих зада
нална стратегија за борбу против организованог криминала предвиђа као
један од основних циљева повећање ефикасности у борби против организованог криминала одговарајућим репресивним и превентивним деловањем, уз одузимање имовине проистекле из вршења кривичних дела, при
чему се одузимање криминалне добити препознаје као један од основних
принципа за њену успешну примену [Влада Републике Србије 2009: 2].
Потребан је проактивни приступ, заснован на обавештајним подацима,
који би довео до откривања и онемогућавања активности припадника организованог криминала, до хапшења преступника, унишетења криминалних мрежа, као и заплене и конфисковања илегално стечених средстава
[EU 2000: 5].
Немогућност лаког решавања проблема везаног за примену института одузимања криминалне добити, у контексту борбе против организованог криминала, видљива је и у домаћој блиској правној историји.
Наиме, уочивши да је постојећи одговор на проблем организованог криминала исувише благ, законодавац је врло брзо интервенисао на овом плану. Наиме, годину дана по ступању на снагу новог процесног законодавства
из 2001. године, новелама су предвиђене посебне одредбе за одузимање
предмета и имовинске користи за кривична дела организованог криминала. Како ове норме (ипак) нису доживеле адекватну примену у пракси,
седам година касније донет је и посебан законски акт, lex specialis, којим
се детаљно регулише материја одузимања и располагања имовином проистеклом из кривичних дела5
, а претходно поменуте одредбе Законика о
кривичном поступку стављене су ван снаге. Мера успеха овог подухвата домаћег законодавца показаће се у времену које долази.
ПРЕТХОДНО СТАЊЕ У ДОМАЋЕМ ПРАВНОМ ОКВИРУ
КАО УЗРОК КРЕИРАЊА ПОСЕБНОГ ПОСТУПКА
ОДУЗИМАЊА ИМОВИНЕ СТЕЧЕНЕ КРИМИНАЛОМ
Када се осврнемо на стање у домаћем праву, можемо приметити да
се већина аутора углавном сложила да стање по питању стицања имовине путем криминала и одузимања криминалног богатства није било на
635
задовољавајућем нивоу до доношења посебног закона којим се уређује
ова област. Очигледно да су изолација земље и политика вођена током деведесетих година прошлог века довели до уграђивања елемената организованог криминала у институције државе, па је и Србија у том погледу,
по општој оцени, веома лоше стајала [Савић 2007: 5]. Савић говори да су
поданичка политичка култура, ауторитарни систем владавине, превласт
политике над друштвом и слабљење државних институција уз опште
осиромашење становништва створили погодно тле за настанак и развој
корупције и организованог криминала [Савић 2007: 5].
Чини се да је домаћа политичка елита на почетку новог миленијума
уочила потребу брзог и ефикасног деловања на плану стварања организационих, кадровских и техничких предуслова за ефикасну борбу против
ових зâла, уз стварање одговарајућег законског миљеа [Бановић и Лајић
2008: 72], чији је саставни део и нормативно регулисање одузимања криминалом стечене имовине. На жалост, процес стварања неопходних предуслова праћен је, у виду порођајних мука младе демократије, бројним
дилемама, оспоравањима и лутањима, али би се, ипак, могло рећи да се
ствари крећу у позитивном смеру, те да је стање на овом плану данас много боље него пре пет или десет година [Бановић и Лајић 2008: 72].
Начелне критике ранијег нормативног оквира кретале су се од оцене
да је правни основ за одузимање имовинске користи постојао и раније
(упркос одређеним недостацима), али да су недостатак знања и искуства
код тужилаца, полицајаца и судија, као и непостојање посебних јединица
или истражитеља специјализованих за финансијске истраге представљали основне разлоге за неефикасно одузимање имовинске користи [Голобинек и сар. 2006: 12], до тога да су постојеће законске одредбе квалификовале неподобним за давање довољно снажне могућности да се у оквиру
борбе против организованог криминала води и борба за утврђивање и
одузимање имовинске користи, те се стога и нису користиле довољно у
пракси [Драгичевић-Дичић и Сепи 2008: 339]. Даље, уочавало се и одступање од међународних стандарда [Илић и Бановић 2007: 316], указивало
на могућност одузимања имовине прибављене кривичним делом, али не
и оне стечене у вези с кривичним делом, упркос чињеници да савремена
искуства указују на то да организовани криминал прибавља баш такву
врсту користи [Сепи 2007: 35], уз набрајање низа системских недостатака
[Драгићевић-Дичић и Сепи 2008: 340].
Постојала је и начелна сагласност да се већ поменуто неспровођење
финансијских истрага, којима би се прецизно утврдила врста и висина
прибављене користи, паралелно с кривичним истрагама, могло означити једним од значајнијих проблема. Њихов недостатак у крајњој линији
доводио је до тога да се по окончању кривичног поступка од учиниоца
нема шта одузети, а претходна искуства су јасно указивала на то да ако
већ у почетним фазама поступка прибављена имовинска корист није идентификована, те одређене привремене мере обезбеђења, током суђења вероватно више неће постојати имовина на коју би се наведене мере обезбеђења касније примениле [Илић и Бановић 2007: 312]. Уосталом, и Нацио
не видљивог дела имовине (а у суштини мањег дела његових добара), не
мора представљати велики ударац за онога коме је та имовина одузета.
Последично, он ће пре пристати на такво одузимање него на казну која
подразумева лишење слободе јер би то у конкретном случају за њега представљало мање од два зла којима је изложен.
У критичким излагањима не треба заборавити ни могуће злоупотребе које се могу јавити у поступцима истраживања и привременог и
трајног одузимања имовине за коју се сумња да је стечена криминалом.
У домаћим оквирима могли су се чути позиви на искључиво легалистички приступ у процени испуњености услова за покретање поступка привременог и трајног одузимања имовине, што је релевантна тврдња без
обзира на правни систем у којем се примењује. Популистички приступ
у примени одредаба о одузимању имовине стечене криминалом, који би
био заснован на дневнополитичким, фискалним или личнопромотивним
разлозима носилаца правосудних и политичких функција, упозорава Николић, могао би лако одвести ка обесмишљавању суштине таквих законских решења и, у крајњој линији, излагању пореских обвезника ризику
плаћања високих одштетних захтева у случају да се пред домаћим судовима или ЕСЉП (Европски суд за људска права) утврди постојање повреда права лица од којих је имовина одузета [Николић 2009: 10].
Но, у сваком случају уважавајући претходне критичке тонове, ставове и упозорења у вези с применом института одузимања имовине, могло би се бранити мишљење да, примена овог института може значајно
допринети уклањању мотива за бављење организованим криминалом и
донети позитивне ефекте који су претходно поменути у тексту. Ова чињеница је апострофирана у раније већ поменутој Стратегији Европске
уније за превенцију и контролу организованог криминала на почетку
новог миленијума [EU 2000: 18], а како је констатовано у једном документу Скупштине Северне Ирске, незаслужен успех који остварују криминалци представља увреду по већину која се бави поштеним радом,
при чему су угрожени управо слојеви друштва којима криминал наноси
највећу штету [Northern Ireland Assembly 2001: 1]. Наравно, ретко се у
научним и стручним круговима постиже консензус око комплекснијих
питања попут овог, те и овде изнета начелна неслагања треба схватити
као умесне, конструктивне примедбе које треба озбиљно размотрити, а
одговарајућом изградњом елемената система одузимања имовине стечене
криминалом не дозволити да се претходно описане негативности заиста
и остваре.
строжих закона, у очекивању или нади да ће они бити ефективнији [Freiberg 1998: 67]. Како наводи овај аутор, историја закона о одузимању криминалне добити до данас је везана за непрекидне и нерешене тензије између оних који теже формулисању и примени ефективних и ефикасних
закона о конфискацији и оних који прихватају да је неопходно суочити
се с организованим криминалом и трговином дрогама, али не по цену
одузимања права учиниоцима кривичних дела током таквог поступка.
Смили наводи да је глобално прихваћен став према којем борба против
трговине дрогама и организованог криминала не може бити успешна ако
се не конфискује добит. Међутим, упркос томе, сматра се да је на том пољу
постигнут скроман успех [Smellie 2004: 3].
Такође, могуће је чути и примедбе попут оних које износи Нелен,
према којима новија истраживања организованог криминала показују да
припадници криминалних организација не морају по сваку цену тежити
знатном економском и политичком утицају, као и да се у неколико холандских и иностраних случајева показало да су криминалци пре били
спремни да плате велики новчани износ, него да уместо тога иду у затвор
[Nelen 2004: 525], што знатно умањује почетну претпоставку о успешности
одузимања криминалне добити као средству за борбу против организованог криминала. Ипак, у првом случају могло би се рећи да тежња ка економској и политичкој моћи умногоме зависи од изграђености институција
система и интегритета носилаца јавних функција, с једне стране, и процена могућих утицаја на ове сфере друштвеног живота, коју врше шефови
криминалних организација, с друге стране. Уколико своје изгледе процене као мање потенцијално успешне, то не значи да ће одустати од криминалне делатности, већ само да ће њихова пажња више бити усмерена ка
мирном уживању у стеченом богатству, уместо ка политичко-економским
циљевима. И Паоли и Фиџнот изражавају скепсу у погледу знатног утицаја
организованог криминала на привреду и политику развијених западних земаља (изузев Италије), при чему, ипак, реална опасност постоји у земљама
с нижим степеном развоја друштвених и правосудних институција [Paoli
and Fijnaut 2006: 318–323]. У том смислу, релевантно је и мишљење Шкулића, према којем типична организована криминална група нема политичке циљеве, нити је мотивисана идеолошким интересовањима. Како
наводи, њени циљеви су новац и моћ, док њено укључивање у политику
може бити део активности чији је циљ да обезбеди протекцију или имунитет за своје незаконите активности, што је уједно и критеријум по
којем се оне разликују од организованих криминалних група чија је криминална активност политички мотивисана [Шкулић 2008: 23].
С друге стране, од Нелена раније поменута спремност на плаћање
(или одузимање криминалног богатства) уместо одласка у затвор не
може се веродостојно тумачити у одсуству комплетне слике о имовини
онога о чијој је имовини реч, а која већини остаје непозната. Новчани износ или имовина који се за већину грађана може чинити великим може
представљати само мали део стечене „уштеђевине“ шефа криминалне
организације, те у том контексту, ни одузимање таквог, за државне орга
КРИТИКЕ ИНСТИТУТА ОДУЗИМАЊА ИМОВИНЕ
СТЕЧЕНЕ КРИМИНАЛОМ КАО ПОСЕБНОГ СРЕДСТВА
У БОРБИ ПРОТИВ ОРГАНИЗОВАНОГ КРИМИНАЛА
Колико год да се одузимање имовине стечене криминалом наметало као нужност у борби против пошасти организованог криминала, треба
поменути и да академска заједница, као ни стручна јавност, нису у потпуности јединствени у оправдању овог средства. У радовима појединих
иностраних аутора могу се пронаћи озбиљне критике према којима је систем одузимања криминалне добити изграђен пре било какве озбиљније
анализе проблема организованог криминала, као и критике домашаја
примене поменутог института у националним правним системима, односно критика које се односе на стварну сврху донетих прописа о конфискацији, којима се приписује скривени фискални карактер [Nelen 2004].
Такође, на удару су се нашла и решења која се односе на уређење
система за одузимање криминалне добити. Једна од таквих односи се на
расподелу одузетих средстава владиним агенцијама које учествују у поступку одузимања имовине (тзв. self-financing), које, мора се признати,
може бацити сенку сумње на објективност приликом одређивања приоритета деловања поменутих тела [Blumenson and Nilsen 1998; Stessens
2003: 56–60]. Багиш примећује да ентузијазам политичара у погледу успешности примене института одузимања криминалне добити расте пропорционално количини одузетих добара, као и да држава увек има мање
пара него што јој је потребно [Buggisch 2003: 5]. Отуда се, оцењује овај
аутор, и одузимање криминалне добити као средство може чинити принципијелно прихватљивим докле год нико није укључен у тај посао лично,
односно докле год се оно користи као средство за борбу против организованог криминала, а не као средство за „попуњавање рупа у буџету“.
Не треба изгубити из вида ни мисао коју износи Фрајберг, да софистицирани криминал изазива интензивније законске реакције, а што
је још важније, да неуспешне реакције показују тенденцију генерисања
Da ,pa sto ne izadjete na ulice ,pa vi ste kazete obicni glasaci sto vama to smeta i ko vam ista moze,ili je ovo kao Lockerbie ,pa mi smo javili, a kad se desi i mi smo bili za to.