Митрополит Амфилохије – на светитељском путу бесмртности

Пише: Ратко Булатовић

У бескрајни океан истина о исцјелитељским моћима, доброчинствима и чудесима, које је чинио док је по земљи ходио Високопреосвећени митрополит Амфилохије, прилажем и ову моју кап са жељом да се тај океан истине претвори у снажне и бучне таласе који ће се уздићи и нарасти чак до небеса.

Мали сам, грешан и недостојан и име да Му поменем, али знајући да ми Он неће замјерити, свједочим и исповиједам:

У вријеме злочиначке агресије НАТО _ пакта на нашу земљу 1999. године, вршећи дужност припадника спасилачких екипа, тешко сам рањен у центру престоног Београда, НАТО _ бомбе су ми разнијеле обје ноге високо изнад кољена.

Врхунски доктори и друго медицинско особље које је Београд тада имао, пружали су ми најбољу медицинску помоћ, чинили све што је у њиховој моћи да ми спасе живот ( на чему им се и овом приликом захваљујем), али, пошто је моје стање било изузетно тешко, саопштили су родбини: “ Нажалост, нема му спаса“, народски речено, доктори су били дигли руке од мене.

Али није Он, Високопреосвећени митрополит Амфилохије, тај Свети човјек који је могао, знао и умио више од свих овоземаљских доктора.

Чим је до Њега допро глас да сам тешко рањен и да ми живот виси о концу, долетио је као муња да ме охрабри, да ме утјеши, да ми ране зацијели.

Било је касно мајско предвечерје, те проклете и несрећне 1999. године, по Београду је НАТО немилосрдно просипао бомбе, над Ургентним центром Клиничког цента Србије лагано се спуштао мрак, а у болесничку собу у којој сам тешко рањен лежао, опраштајући се од овоземаљског живота, појавила се Свјетлост божија, ушао је Он.

Док ми се нечујним корацима лагано приближавао, осјетио сам како из Његових очију, из Његове душе, из Његовог срца свјетлуцају зраци милости Божије и како исијава и зрачи Свјетлост Његовог лика.

Сјећам се, као да ми је неко у том тренутку дошапнуо: ти си спашен.

Сјео је на кревет поред мене, приближио руку мојим устима, коју сам хладним и изнемоглим уснама пољубио, пригрлио благо уз своје груди оно што је од мене остало и помолио се Свевишњем за помоћ.

Тада се десило право чудо!

До момента уласка Митрополита код мене, трпио сам страховите, ужасне, неподношљиво јаке болове, али, чим ме је пригрлио и приљубио моју изнемоглу главу уз Његове чудотворне груди спаса _ болови су престали!

Док сам примао небеску инфузију која је у мој крвоток улазила из Његових груди, поново се десило чудо _ осјетих да ми се полако враћа снага, па почех да Му причам :

Владико, говорио сам шапатом, изнемоглим, дрхтавим гласом, ја сам Тебе видио први пут давно, био си млад монах, а ја сам био мали, имао сам 8. или 9. година, то је било на катуну Стругови, на Савином ждријелу, гдје сам био дотјерао јагњад на појило.
Пролазећи поред мене са двојицом твоје сабраће, застао си, благо ме помиловао по глави, питао чији сам, идем ли у школу и посавјетовао ме да треба добро да учим.

Владико, то је било у подножју Сињајевине испод Савиног језера, и ја бих да поново одем тамо _ рекох, мислећи у том тренутку да је то немогуће.

Пажљиво је пратио шта сам причао, у очима Му заискрише сузе које је крио, али ја сам их видио иако су биле невидљиве, па ми кроз њих рече:

„Хоћеш, хоћеш, отићи ћеш ти поново на Савино језеро, попећеш се ти опет на Сињајевину.“

Повјеровах му, и то се заиста и десило већ у љето 2000. године, када сам се са Љубишом, мојим пријатељем из дјетињства и синовцем Новом, поново обрео на Савином језеру, гдје сам се напио чисте, бистре, планинске воде, која ме оснажила и окуражила.

Генијални Достојевски је рекао: „Чуда се дешавају, истина ретко, али ипак се дешавају“.

Затим ме је питао : „А гдје ти живе родитељи?“
Пошто рекох да они живе у Горњем Липову и објасних да је наша кућа у близини куће Његове благочестиве сестре Милијане _ Маге, поново Му се завртјеше сузе, па рече :

„Отићи ћу ја и тамо, прескочићу преко оних плотова и поточића, обићи ћу твоје старе родитеље и рећи ћу им да ћеш ти бити добро и да ћеш им поново доћи.“

Такав је био наш Митрополит Амфилохије, милосник и милосрдник рода свога, а ово мало зрнце истине нека остане узидано у Његово безгранично, непролазно, вјечито трајање.

Пресвети и пресвијетли Владико,

Велики духовниче, исцјелитељу, смиритељу, утјешитељу, градитељу, неисцрпна је ризница Твојих великих дјела и небројени су Твоји чудотворачки подвизи…

Претекао сам захваљујући Твојој молитви и благослову, па ми опрости, што не могох да на кољенима приступим Твом Светачком одру у ове за нас тужне а за Тебе радосне дане у које си се на крилима добрих анђела винуо на небески трон међу Светитеље.

Ријечи су слабашне и немоћне којима могу исказати захвалност Богу и Теби за овај мој земни живот, који доживотно дугујем Вама!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: