Митрополит Амфилохије о Николи Тесли: Настављач пророчког предања Цркве Божије

Слово блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорено на академији поводом 160 година од рођења Николе Тесле, 23. јула 2016. године, испред Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу

Часни оци, браћо и сестре, уважена господо из рода Николе Тесле овдје присутни,

Један претходник и у свему сродник Николе Тесле, Петар ИИ Ловћенски Тајновидац, записао је једну реченицу: „Удар нађе искру у камену, без њега би у кам очајала.“ Управо то се и догодило са Николом Теслом, као што се то догодило и са Петром ИИ Петровићем Његошем – удар је нашао искру у камену. Искра, свјетлост у којој обитава Бог, свјетлост божанска, вјечна. А и сам Христос каже за себе: „Ја сам свјетлост свијету“. Та свјетлост је она сила која је собом, својим ударом, изазвала искру у камену, а та искра у камену јесте управо свеукупна Божија творевина. У дубинама свеукупног бића – то је оно што је суштина опита научног и умног Николе Тесле, то је оно што је суштина виђења Светог Петра ИИ Ловћенског Тајновидца, то је оно што је и прозрење и осећање пророчко и опитно свих богоумних људи од времена пророка Мојсија до данас – јесте свјетлост, као одсјај божанске, вјечне и непролазне свјетлости, као свјетлост коју је изњедрила божанска вјечна свјетлост.

Један од великих учитеља Цркве Божије, Свети Григорије Палама, тумачећи Преображење Христово на гори Таворској, говори о тој Таворској свјетлости и то је суштина његовог боговиђења, његовог светог учења. Таворска свјетлост која је засијала са лица Христовога: и лице Његово било је свјетлије од сунца, хаљине његове бјеље од снијега. То су видјели и тројица Његових изабраних ученика: Јаков, Јован и Петар, а заједно са њима и двојица пророка, огњених, видовитих пророка: пророк Илија, за кога каже предање да га мајка није повијала у пелене него да га је повијала у огњене пелене, зато је и био пророк огњени, свједок те божанске свјетлости, и Мојсије, који је обасјан том божанском свјетлошћу оставио најдубљу мудру истину и о свијету и о човјеку и о људској историји. За ту вјечну божанску свјетлост је управо Свети Григорије Палама рекао да је она једина нада човјекова. Јер ако човјек као смртно пролазно биће нема дар да постане причастан онога што је вјечно, дакле самога Бога, онда се он залуд рађа на овој земљи. Наравно, не може човјек бити причастан божанске суштине него управо те божанске свјетлости вјечне, која њему као пролазном бићу даје вјечност, непролазност и бесмртност.

Управо виђења те свјетлости је Бог удостојио Николу Теслу, из рода нашега. Ево, овдје су наши Бањани, Драганићи, они памте да је Никола Тесла и поријеклом одавде, из ових крша. Његови су одселили, али су наставили да носе то живо предање богоносно и свјетлоносно древних пророка и учитеља Цркве. Није случајно, чусмо малоприје, да је у породици Теслиној по мајчиној и очевој линији било педесет свештеника. Није случајно да је његов ујак био Митрополит дабробосански Николај Мандић, брат његове мајке. И његов отац је био свештеник. Ја сам увјерен да се нећу преварити ако кажем да је та светородна свештеничка лоза уткана у биће Николе Тесле, та, тако да кажемо, пророчка лоза. Пророчка лоза и неко осјећање тајне које је очевидно Никола наслиједио од своје мајке Ђуке, такав је утисак према свему ономе што је остало записано о њој и о улози њеној у животу Николе Тесле, до оног догађаја када је он и видио, предосјетио њено упокојење, иако је био у Америци.

Никола Тесла је управо опитно, животно, као научник, доживио и посвједочио управо да је свјетлост суштина бића. Има и других умних људи философа који су то говорили, међутим код Николе Тесле је то нешто много сложеније и много дубље. По томе је он управо настављач тог пророчког предања Цркве Божије. Он не само да је ту свјетлост доживио и то посвједочио, и својим научим дјелом открио и подарио човјечанству до данашњега дана (та свјетлост нас ево и овдје обасјава) него је, што је најбитније, осјетио да та свјетлост није нека безлична свјетлост, нека енергија безлична која је у дубинама творевине и која просијава и исијава из свега постојећег. Што је осјетио да је та свјетлост – како он каже на једном мјесту које ме се изузетно дојмило и допало – свјетлост која милује, милујућа свјетлост. Као што милује материнска рука, као што милује очинска рука… Дакле, свјетлост из које просијава љубав. Само онај који је дубље доживио тајну Бога као љубави могао је да доживи ту тајну присуства, дјејства божанског, божанске љубави уграђене у свеукупну божанску творевину. Свјетлост која милује. То је свјетлост коју је очевидно стекао и својим трудом и својим подвигом, али то је и дар. Он је и сам био свјестан да је то његов дар, он је од самог дјетињства имао нешто изузетно баш у том правцу. Дакле, тај дар је онај коме је он принио сав свој живот и све је жртвовао своје да би кроз њега и преко њега та свјетлост постала дар и за свеукупно човјечанство до данашњега дана. Пророчка жица мојсијевско-илинска, преображења Христовог на гори Таворској, пророчко осећање Светога Петра ИИ Ловћенског Тајновидца, њему најсроднијег не само у нашем народу него, ја бих рекао, у свеукупном човјечанству – тај дар је оно што њих обједињује, и оно што је суштина поруке и свједочанства Николе Тесле.

Заиста, срамно је, то морам да кажем пред овом светињом, срамно је оно што су урадили са Николом Теслом, што су га спалили без његовога знања. После смрти, свештеник га је сахранио, али накнадно (зашто и како, то треба испитати) неко га је извадио из земље, спалио га и његов прах донио у оној кугли у Београд. Јединствени случај, ја не знам има ли још негдје да неки човјек није удостојен онога чега се удостојава свако људско биће: да се прах врати праху, да се сахрани на начин који њему пристоји. Ми се Богу молимо, и Сабор и Патријарх наш, да се коначно, а било би најзначајније да се то догоди ове године, Никола Тесла сахрани код Храма Светога Саве. Да се његов прах цјелује са прахом Светога Саве, из којег је израстао онај величанствени храм, као његово васкрсло тијело. Да тај величанствени храм, обасјан свјетлошћу коју је открио Никола Тесла, прими Николу. Да се и Никола, Николино тијело, спаљено као што је спаљено и Светог Саве насилно, синанпашинским духом, угради у тај величанствени храм.

Извор: Часопис Светигора бр. 257

Митрополит Амфилохије је исте 2016. године, 22. марта, на Младенце, освештао споменик Николи Тесли испред Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици.

Споменик у облику крста са ликом великог научника дјело је вајара Драгана Раденовића.

Том приликом блаженопочивши Митрополит Амфилохије је рекао да је споменик постављен поводом 160-годишњице рођења „свјетлоносца Николе Тесле“, трудом и љубављу вајара Драгана Раденовића, благодарећи прилогу и помоћи београдског надбискупа Станислава Хочевара.

„Крст је сила и знамење, и свјетлост која обасјава читаву васиону, и на њему лик свјетлоноснога Николе Тесле, једног од највећих научника XX и пророка XXI вијека, који је задојен свјетлошћу истине Божје од свога оца свештеника и мајке у Госпићу. Он је цио свој живот посветио управо свјетлости. И остале су записане његове ријечи да је свјетлост суштина свеукупног бића и творевине. И не обична свјетлост, него свјетлост, како он каже – која милује.“

Владика је рекао да то значи да је велики научник осјетио да се у дубинама бића и свеукупне творевине скрива лик Онога који је носилац и дародавац свјетлости, који је свеукупну творевину испунио свјетлошћу: „Зато није случајно да је овај споменик овдје поред Храма Христовог Васкрсења, напојеног Божанском свјетлошћу.“

Никола Тесла је рођен у Смиљану, 10. јула 1856. године, као четврто од петоро дјеце у породици православног свештеника Милутина и Георгине, а остао је упамћен као један од најплодоноснијих научних умова савременог доба, човјек чији су проналасци омогућили производњу и пренос струје, односно електрификацију градова због чега је човјечанство ушло у ново доба технолошког и индустријског развоја. По њему име носи јединица јачине магнетног поља.

Приредила В. Д.

Извор: Митрополија

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: