Митрополит Амфилохије: Одлука Васељенског патријарха је неканонска
1 min read
Митрополит Амфилохије
Одлука Свесвјатејшег патријарха цариградског и Синода цариградске патријаршије по питању украјинског проблема је, по мом мишљењу, катастрофална и за Цариградску патријаршију, и за решавање питања о Цркви у Украјини, и за јединство Православне цркве, казао је за руски „Први канал“ Митрополит Амфилохије.
Нас је у Српској цркви поразила чињеница да је Васељенски патријарх, познавалац канона, донио такву одлуку, која је, без сумње, неканонска”, истакао је Митрополит.
Коментаришући канонске аспекте последње одлуке Цариградског патријарха и Синода цариградске патријаршије, митрополит Амфилохије је објаснио да се Цариградски патријарх ,,у тој одлуци позива, као што се у последње вријеме позивају и други епископи Цариградске патријаршије, на право обраћања Помјесних цркава Цариградској патријаршији. То је такозвани «Енклитон»“.
Када се у некој од Помјесних цркава појави проблем са неким епископима, они имају право да се обрате Цариграду, и тада Цариград може да донесе своју одлуку у вези с тим питањем. Међутим, имају ли они у стварности то право?
Тим прије на начин на који је то сад урадио Денисенко. Васељенски патријарх то оправдава неким историским чињеницама и црквеним канонима, као нпр. 9, 17. и 28. каноном IV Васељенског сабора, који су настали у древна хришћанска времена и усклађени су са стањем Цариградске патријаршије и њене улоге баш у тим временима.
На основу чега јој је тада било дато то право? Прије свега, то право се тиче митрополија које се налазе под канонском управом Цариградске патријаршије. Није се тицало цијеле Цркве. Даље, то право се заснива на канонима Васељенског сабора, према којима је Васељенски патријарх добио тај статус као епископ града Цариграда, имераторског града, града који је резиденција цара и Царског савјета.
Цариград није царска престоница од 1453. године
Међутим, данас више не постоји царска престоница. Цариград није царска престоница од 1453. године. И због тога је право на које се позива Васељенски патријарх под знаком питања.
Православна Црква не доводи у питање његов статус првога по части унутар Православне Цркве, али то му не даје право да се на овај начин мијеша у живот било које Помјесне цркве, па и руске. Васељенски патријарх се позива на једну одлуку из 1686. године, по којој је, наводно из милости, Московском митрополиту било дато право да поставља Кијевскиг митрополита, под условом да он на Литургији помиње Цариградског патријарха.
Међутим, и Кијевска, и Владимирска, и Московска Русија биле су у то вријеме иста Русија. Немогуће је одвојити Кијевску Русију од Московске или Владимирске.
Од тада је прошло 300 година, и никада Цариград није постављао питање коме припада црквена власт у Украјини. Први пут је то питање поставио данас. То је нешто што не може бити прихваћено. Чудим се како га није зауставила негативна реакција свих Помјесних цркава, древних патријаршија Истока – Јерусалимске, Александријске, Антиохијске. Антиохијски патријарх је управо био код нас. Сигуран сам да ће он дати свој став по овом питању.
Недавно је био у Одеси и тамо је рекао своје мишљење заједно са митрополитом Пољске православне цркве, чији је став по овом питању сасвим јасан. Наша Помјесна црква је са Сабора упутила Цариграду једно веома добро документовано писмо у вези с тим питањем. Цариград на наше писмо није одговорио. Недавно се наш патријарх срео у Солуну са Васељенским патријархом. И наш патријарх му је тада предочио став наше Цркве. Нажалост, одговорили су овако како су одговорили.
У сваком случају, ова одлука је, као што сам већ рекао, катастрофална и за решавање овог врло важног питања за Православну Цркву у Украјини. Ова одлука не рјешава то питање, већ га само компликује.
Одлука ствара проблем мијешања у живот друге Помјесне цркве, и то не само руске, већ било које. И истовремено доводи у питање јединство Православља. То се већ одразило на Православље, посебно на православну дијаспору, после оне конференције православних епископа. Према мојим информацијама, епископи у Латинској Америци већ одбијају да учествују на заједничким православним конференција, у том правцу се крећу ствари и у Европи, и сигуран сам да ће до тога доћи и у Сједињеним Америчким Државама. Полако већ почиње.
Али улога првог међу патријарсима није да разједињује друге, већ да их сједињује. А оваквим својим поступцима Цариградски патријарх управо разједињује. Он не рјешава ово питање, већ проблем гура све дубље.
У посљедње вријеме много се прича о мијешању великих сила у унутрашња питања Православне Цркве. Можете ли конкретно рећи о којим је државама ријеч и шта оне желе да постигну?
Сад се то види и у самој Украјини. Управо је украјинска власт главни играч у питању добијања аутокефалности. Не треба губити из вида да су се и раније државе мијешале, другим ријечима постојала је сарадња, симфонија државе и Цркве. Али тада су то биле хришћанске државе, хришћански владари.
Тада је држава била заштитник хришћанске православне вјере. Владари су, почев од византијских и московских царева, па до наших краљева, били православни хришћани. У Уставу Црне Горе је чак писало да насљедник краља Николе мора да буде православни хришћанин.
Сада је све другачије. Све су то свјетске државе, посебно настале после распада Совјетског Савеза. И управо је Совјетски савез створио све ове противречности унутар рсуког народа, унутар словенских народа на територији бивше Руске империје.
Тема тзв. УПЦ није настала данас. Настала је управо с појавом совјетске власти 20-их година ХХ вијека. Тада су се појавили и тзв. “самосвети”, који су се сами себе проглашавали за Кијевске митрополите. А Кијевски митрополит (Антоније Храповицки, који је сахрањен у Београду) тада је био кандидат за патријарха Московског.
Упокојио се 1936, а био је, заједно са више од тридесет епископа, принуђен да напусти Русију. Српска православна црква помогла им је да створе тзв. Синод руске заграничне православне цркве, који постоји до данас. Али данас је обједињен са Московском патријаршијом.
Значи, једно су савремене државе и савремена власт, а сасвим друго је вријеме кад је Цариград био престоница Источног римског царства, или кад је Москва била престоница Руског царства, као насљедника Византије.
А та епоха, епоха симбиозе Цркве и државе, тзв. ,,Константиновска епоха” почела је од цара Константина Великог. А, по мом мишљењу, завршила се убиством царске породице 1918. године. Другим ријечима, тај империјални период хришћанства на Западу је догматизован у личности Римског епископа – папе. За Исток је он био и остао искушење.
Међутим, после пада Цариграда 1453. године више није било визатијског цара, који ће цариградском епископу обезбиједити статус, који је он имао још од времена цара Константина. После је та улога Византијског царства преко Кијева и Владимира прешла на Москву, т.ј. руским царевима.
Али руски цар и његова породица су убијени 1918. године. И тиме се завршила ,,Константиновска епоха”.
И данас Црква мора да се врати устројству које је имала прије цара Константина, а не да имитира оно што је било у претходним временима, када смо имали симбиозу државе, Цркве и народа. Црква треба да се с поштовањем односи према свему што се од тада дешавало, али не и да се ограничава само тим историјским искуством.
Први Рим је отпао од вјере, Други Рим је пао и нестао 1453. године. После убиства царске породице и Трећи Рим је изгубио оно своје мјесто у животу Цркве, које је заузимао у прошлости. И због тога начин на који је Црква живјела и функционисала за вријеме царева треба оставити у прошлости.
И с те тачке гледишта Цариград је урадио нешто на шта није имао право. Прије свега, ова држава – Украјина – плод је лењинско-стаљинског комунистичког секуларизма. И ова ситуација, болна за украјински народ, хришћански народ, такође је производ унијаћења Украјинаца у XVI вијеку и онога што се с овим народом дешавало 20-их година ХХ вијека.
Треба имати у виду и смисао самог назива Украјина. Он је сличан нашој ријечи Крајина – крај. Поставља се питање – крај чега? А с друге стране, Кијев је у прошлости био Мајка-Црква Руске цркве. Затим је центар био премјештен у Владимир, а потом и у Москву. Та непрекидност трајања, тај непрекидни континуитет Православне цркве у Русији почиње у Кијеву, затим иде кроз Владимир и завршава се у Москви. И који је смисао данашње жалбе на нешто што је било у XV, XVI вијеку?
Не смије се данас украјинско питање рјешавати на тај начин. Њега заправо треба рјешавати у складу са савременим уређењем те државе, секуларне државе, сличне свим другим секуларним државама на Западу. То су потпуно други односи између држава и нација.
Сличан проблем се појавио у Македонији. Тамо су секуларне власти, комунисти, створили тзв. Македонску православну цркву.
Насљедници Титовог режима покушавају да створе тзв. Црногорску православну цркву
Тако се и овдје у Црној Гори труде комунисти, насљедници Титовог режима, да створе тзв. Црногорску православну цркву. Црногорске власти су за вријеме комунизма убили овдје 129 свештеника, комунистичка власт убила је митрополита Јоаникија. И ова је власт прва поставила питање о тзв. Црногорској православној цркви.
Безбожна власт, атеистичка власт, секуларна власт у секуларној државим гдје је Црква одвојена од државе, мијеша се у унутрашња питања Цркве. Исто то се дешава и у Украјини и у другим државама које су настале после бољшевичке револуције.
Црква треба да се труди да уједини друштво и да некако ријеши болно питање Православне Цркве у Украјини.
Тамо као Украјинска црква постоје и тзв. унијати, грко-католици, затим тзв. аутокефална Украјинска православна црква и самопроглашена Кијевска патријаршија. Први пут се Цариград, наводно на основу права Енклитона, права жалбе, мијеша у живот друге Помјесне цркве, и то још 300 година након што је престала да важи његова црквена јуриздикција над Украјином.
Ријеч је, дакле, о потпуно неразумној појави. Ја се још увијек надам да постоји могућност да се тај Томос не изда, и да не може бити издат без сагласности канонске Цркве.
Цариград је као канонску Цркву на територији Украјине признавао само Московску патријаршију. А сад је Цариград признао епископе, који су рашчињени и анатемисани чак од стране једне од Помјесних цркава. Просто је непојмљиво да је Васељенски патријарх могао учинити такво што.
Што се тиче мијешања, хоћу да кажем да је јасно да то нису само власти Украјине, и да су та мијешања усмјерена против Русије, и у суштини – против Православља.
Успјели су из тих крајева да разједине све. Само је још Православна Црква остала. И сад се те силе, демоснке силе овог свијета, спремају да разједине и Православну Цркву. И успјели су да у томе искористе древну Цариградску патријаршију, да би она искористила право, које јој је припадало у царским временима. У бици за Украјину, т.ј. у подривању темеља Русије види се рука Америке.
Причају о мијешању Русије, али како се она мијеша, ако је она сама тамо рођена? Кијевска Русија је тамо рођена и непрекидно се развијала 1030 година.
То што западне земље, Европска Унија, и прије свега Америка, распламсавају и подржавају братоубилачке ратове, као што су то радили и код нас на Косову, показује да је све ово што се дешава у Украјини други чин косовске трагедије. Групу злотвора и криминалаца, који брукају албански род, прогласили су властодршцима Косова и признали тзв. независно Косово, а Православна Црква Божја, наша вјековна култура и српски народ одатле су прогнани.
Оно што су почели комунисти, продужио је НАТО бомбардовањем Србије и Црне Горе
Оно што су почели комунисти, продужио је НАТО својим бомбардовањем Србије и Црне Горе. Оно што је у Русији почело доласком бољшевика и убиством царске породице сад доноси ове горке плодове.
Ја дубоко жалим што Цариградски патријарх није схватио колико су дубоки и озбиљни ови проблеми. Он је кренуо из добре намјере – да сједини, али ово није пут сједињења, већ само пут продубљивања потешкоћа које су захватиле Украјину, исто као што је и пут стварања дубоког раскола у Православној Цркви, који неће донијети никакве добре плодове, не само код Руса и Украјинаца, већ ни код нас.
Јер тај Денисенко је једини који је признао Мираша Дедеића, којег је Цариградска патријаршија рашчинила и анатемисала. Ми смо о томе извијестили Цариградског патријарха, али он није на то одговорио. Наравно, он не признаје Дедеића.
Али овим чином, прихватајући оне који све расколе у другим мјестима признају као канонску структуру, он мимо своје воље учвршћује расколе, који подривају јединство Православне Цркве.
И то на основу етнофилетизма, који је Црква већ раније осудила. Чак и Критски сабор (штета што Московска патријаршија није учесвовала, али без обзира на то, његове одлуке важе) потврдио решења Сабора из 1872. године, који је осудио етнофилетизам ка јерес и као змијски отров, који руши јединство Цркве.
Цариград је потврдио и потписао ово рјешење великог Сабора, а сад управо на основу етнофилетизма, украјинског етнофилетизма који је секуларне природе, и на основу захтјева лица која су се формирала под удицајем бољшевизма (као Макарије), а сада су поклоници бандероваца (украјинских фашиста и бивших нациста) ствара цркву.
Да ли је то нормално? Па није. А да не говорим о томе што је Денисенко, као украјински митрополит, претендовао на трон Московског патријарха, па кад га нису изабрали, он је сам себе прогласио патријархом.
Такво је његово безумље. Како то може да се прогласи нормалним бес загласности Мајке-Цркве? А Мајка-Црква у Украјини није Цариградска патријаршија, него је то већ више од 300 година – Московска патријаршија.
Руски цар Николај II спасио је Србију и Црну Гору 1915. и 1916. године
Недавно је Мило Ђукановић изјавио да је Руска црква ударна песница руских империјалних интереса. Шта је под тим мислио?
То морате њега питати. Вјероватно је мислио на то да се Црногорска митрополија, која овдје постоји већ 800 година, односи према Руској цркви и Русији онако како се према њима односила вјековима, а посебно у вријеме митрополита Данила.
Да није било те, како он каже ,,империјалне Русије”, не би било ни Црне Горе. Ни 1878. године, ни касније. Руски цар Николај II спасио је Србију и Црну Гору 1915. и 1916. године, кад је Црна Гора била приморана да капитулира, а краљ Петар је са цијелом српском војском одступао преко Косова до албанског приморја.
Тада је руски цар савезницима поставио ултиматум, запријетивши им, да ако не не помогну српској војсци да се спаси (а аустро-угарска војска им је била за петама), Русија ће потписати сепаратни мир с Њемачком и Аустро-Угарском. И зато су савезници морали да пошаљу Србима бродове.
Да је Николај II потписао сепаратни мир, не би био убијен, не би убили његову породицу. Кајзер је послао Лењина и подигао револуцију у Петрограду 1917. године. Цар и његова породица су убијени од стране бољшевика, а заправо су их Њемци убили.
Царска породица и царска Русија су својим животом платили спасење својих савезника – Србије и Црне Горе.
Дакле, о чему се ради? Каква је то ,,империјалистичка Русија”?
Црна Гора се од 1700. године до данас стварала напорима Русије. И њена просвета, и читаво уређење, све до краља Николе 1918. године, и Митрополија само настављају ту традицију. И никаква империјалистичка Русија се овамо не мијеша. К нама долазе руски епископи, с којима смо недавно у манастиру Дуљево подигли споменик царским страстотрпцима, на ком су уклесани њихови ликови. То је можда најљепши споменик царској породици. Ако је то империјализам…
Ја понекад кажем да су то санкције Митрополије против Русије…
Господин Ђукановић је у борби против ,,руског империјализма” постао играчка у рукама западноевропске, америчке империје и блока НАТО – оних који су бомбардовали Црну Гору, Србију и Косово, које је било дио Црне Гора кад је она била независна краљевина.
А сад је Ђукановић признао Косово, а Руси су покушали да спасе јединство нашег народа и државе. Нажалост, тада Русијом није владао онај, који влада данас, већ његов претходник, који то није разумио. Зато ја не знам на шта Ђукановић мисли кад говори о ,,империјализму”.
Додао бих још ово о одлуци Цариграда: ова одлука доноси катастрофу Цариградској патријаршији и јединству Православне Цркве. Зато се ми надамо, да ће се у најскорије вријеме, како је то тражила Московска патријаршија, ово питање ријешити на свеправославном нивоу.
Питање Украјине не може да ријеши ниједна Помјесна црква, јер је то питање толико опширно, да захтијева учешће свих Православних цркава. Ово је питање важније од свих о којима се одлучивало на Криту. И због тога чуди став Цариграда, јер се он увијек обраћао другим Помјесним црквама (нпр. за вријеме раскола у Бугарској цркви 1994. године Цариград је позвао представније других Помјесних цркава да канонским путем ријеше проблем раскола), а овдје су се појавиле приче, да ће се, по угледу на украјински преседан, залазећи на територију друге Помјесне цркве, рјешавати и питање везано за Македонску православну цркву.
Васељенског патријарха спречава само то што још није испуњен његов захтјев – одрицање од назива ,,Македонска православна црква” (у Украјини му назив ,,Украјинска православна црква” не смета). Он је, ипак, Грк, и бојим се да ће се због тога код њега у македонском питању пројавити грчки етнофилетизам.
Ствар је у томе што би то била Македонија, која би се темељила на Александру Македонском и Цару Филишпу, а то је опет питање враћања на комунистичке митове. Као и у Црној Гори, неокомунисти настављају да их развијају. Они су тражили да се Црногорска митрополија, т.ј. Српска православна црква поново региструје, као да ми постојимо од јуче. Закон из 1987. године предвиђа регистрацију само нових вјерских заједница, а не регистрацију традиционалних цркава и вјерских заједница.
А сад су наши неокомунисти почели то да траже, и малтене нас прогоне. Код нас живе руски монаси и монахиње, свештеници из Републике Српске и Србије. Не дају им боравишне дозволе, јер нису држављани Црне Горе. То је исти метод који је спроведен у Македонији.
Такозваног митрополита црногорског, ког су створили неокомунисти, Дедеића, којег је Цариградска патријаршија рашчинила, признаје само Филарет. И већ много година служе заједно. Како ће сад поступати Цариград, ако је признао Филарета, ког је рашчинила Московска патријаршија? Онда ће морати да призна и онога ко с Филаретом саслужује, а кога је сам Цариград раније рашчинио.
Тако да су наша браћа у Цариграду слабо просудила.
Молим се Господу да им Он помогне.
Такође се молим и да Московска патријаршија и наша браћа у Украјини са смирењем стрпљиво превазиђу нездрави раскол, који није ништа друго, до плод свега што се дешавало, посебно 20-их година ХХ вијека.
Црква је једина сила, која је обједињавала те народем а сад демонске силе свијета овога и деструктивне силе унутар Цркве и моћници овога свијета остварују праве империјалистичке циљева. Рат у Украјини већ траје, а сад Цариград треба да потврди да тај рат иде протв Цркве и јединства народа Божјега, и против Русије, као највеће православне земље. То није добро, и ничега доброг ту нема ни за Цариград. Није имао право да начини овакав корак.
Постоји још нада да ће се људи вратити разуму и истинском канонском поредку.
Као што сам већ рекао, оваквим поступцима Цариград доводи у питање своје првенство. Понављам, он заснива своја дејства на томе што је то царска престоница, а она не постоји од XV вијека. Она више није ни у Русији, ни у Византији. Нема више ни Руске, ни Источноримске империје, али Црква је остала. И она мора да гункционише на здравим јеванђелским начелима, онако како је функционисала прије цара Константина.
Извор: https://pravoslavie.ru/116484.html
С руског: Георгина Станишић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ко не зна, нека не паметује и не говори неистину. Названия, подобные по форме слову русь, носили также балтские и славянские племена: сербь (сербы), корсь (курши), жмудь, ятвязь (ятвяги), и ако реконструируемый прототип слова * reudh/roudh-s-ь восходит к корню *rъd-/*roud-/*rуd-, связанному с красным цветом, дакле, црвеном бојом. Арапски путописац Аль-Масуди в 1-й половине X века пояснял смысл названия: «Византийцы нарекают их [русов] русийа, смысл этого [слова] — „красные, рыжие“»[3]. В своих путевых описаниях арабы особенно отмечают красноту лиц русов и славян[источник не указан 1235 дней]. Не вполне понятно, имели они в виду румянец или последствия солнца для северных лиц. Ибн-Фадлан, встретивший русов в 922 году, так их описывал: «Они подобны пальмам, румяны, красны“, дакле, „црвенкасти, риђи, свијетли“(у срп. нпр.русе косе, рујно вино, рудјети, ружа). Чак и да се, како су неки научници сматрали, име Рус као етноним изводи од i.e. корена e-res/ros&ras са значењем – тећи, роса, вода, па као етноним може означавати житеља крајева богатих водом (као код нас Рашка, Расова, Росава, Росе, Рошко или Рашко или Руско Поље, или град Русе у Бугарској, или река Рос јужније од Кијева, или река Руса коју помиње
руски летописац из 17., – „и пришедше словене съ Дуная и седше у езера Ладожьскаго, и оттоле прииде и седоша около озере Илменя, и прозвашася иным именемъ, и нарекошася Русь рекы ради Руссы, иже впадоша во езеро Илмень», и у том случају ознака Рус за поједине градове може означавати само земљу или посед, одн. појединачне дјелове укупне територије насељаване Русима, под влашћу јединственог државотворног руског народа и његових владара…
Kakva zamena teza i manipulisanje. NIkad nije postojala KIjevska Rusija već Kijevska Rus, a ono rus značilo je posed ili zemljište, a ne nikakav etnos. Oni su po etnosu bili Kijevljani. Ostale organizovane istočnoslovenske države bile su: Moskovska Rus – Moskovija, Novgorodska Rus, Vladimirska Rus i Bela Rus. Svaka posebna u narodu. Ujedinile su se sve one sa još stotinak neorganizovanh plemena tek po dolasku Tatara. Zbog te opasnosti. Pre toga svaka je imala svog kralja. Ujeidnjenje je bilo dosta uspešno za mnoge, ali dve najzapadnije – Kijevska Rus i Bela Rus su brzo potpale pod vlašću Poljske, a kasnije i Velike Kneževine Litvanije u čijem su sastavu ostale vekovima. Tako da su se te dve istočnoslovenskte države ipak počele po jeziku, običajima itd. mnogo razlikovati od ostalih koje su u pravo vreme imale naziv Moskovija jer su pod Moskvom ujedinjene a kasnije Rusija u smislu ,,Posedi“. Sve u svemu Ukrajinci i Belorusi su ipak dve posebne nacije, različitih jezika i kulture. Ne delovi ruskog etnosa već kontinuirani delovi srednjevekeovnih država i posebne nacije. Kao takve ne treba nigde, pa ni u crkvenoj hijerarhiji da budu pod nekim drugim.
Javio se i „premudri“ Ivan M. sa svojim „teološkim traktatima“, duboko se izvinjavam što samga nesmotreno izostavio sa ove Miraševsko-udbaške liste „komentatora“ i „nezavisnih intelektualaca“!
Srbi i pravoslavni vjernici, zaista treba da Vas je sramota, osim dvojice-trojice ljudi koji polemišu, većina spava „zimskim snom“! Na drugoj strani je pokrenuta čitava Miraševsko-udbaška „aparatura“ (Komlen, Ptrahinja, Perun, „Eto tako“, „Blentoven“, „Vlaho Bukovac“, komunista itd) koji lažu, podmeću, falsifikuju, kleveću, lupetaju, ali su stalno prisutni i to im se mora priznati!
Sve vam je uzaludno , pravda je na našoj strani , oteto je prokleto !
Svaki narod ima svoju autokefalnu pravoslavnu crkvu , pa će i narod crnogorski vratiti svoje oteto !
Можда дадне Бог да ви, с ума сишли отпадници од стада православнога Светога Саве и Василија Острошког повратите од ђавола вам отету памет и ослободите се своје монтенегринске папско-њуејџерске обмане која вас чини тако безумним и крволочним.!
Daće Bog i sv.Vasilije Ostroški , pa će nakon dobijanja Tomosa bratskoj Ukrajinskoj crkvi , i naša sveta CPC vratiti okupacijom otetu autokefalnost , kako je i najavio sveti Carigradski Patrijarh Vartolomej !
Narod Crnogorski hoće svoju autokefalnu Crnogorsku crkvu u svojim otetim svetinjama , a ne ovu tuđu što su nam poslali da nas muti i zavađa !
Ivan M
Za Tomos u Slovenuju ,mora da si maldji pa neznas inace nebi pisao ove gluposti!
U Ustavu Knjaževine Crne Gore iz 1905, u aktu lex superior, sa stanovišta državnog prava, u članu 40 normirano je slijedeće:
“Državna vjera je u Crnoj Gori istočno pravoslavna. Crnogorska je crkva autokefalna. Ona ne zavisi ni od koje strane Crkve, ali održava jedinstvo u dogmama s istočno pravoslavnom Vaseljenskom crkvom. Sve ostale priznate vjeroispovijesti slobodne su u Crnoj Gori”.
Kako je nolo , biće ponovo i to veoma brzo !
Tomos je koristo mjesavinu 4% pazi da ne uspes super ili naftu,moze da ti izgori motor kod supera ,a kod nafte da zariba svjecica,kao sto ti je mozak!
Dragi Zeče , nakon vijeka srpske okupacije naših svetinja , sami gospod Bog nam je otvorio put da vratimo svoju autokefalnu Crnogorsku Pravoslavnu Crkvu i svoje otete Crnogorske svetinje u kojima ilelegalno śedi crkva susjednog srpskog naroda MCP !
Ne sumnjajte ni sekunde da ćemo propustiti takvu šansu koja se otvara jednom u vijeku , svoje ćemo vratiti da znate !
I naravno da ste dobrodošli da zajedno sa nama , bratski živimo život vjerujući , u našim svetinjama u kojima će nakon vijeka śeđeti naša sveta CPC i naš Mitropolit Mihailo , dobro došli ste brate u Hristu !
Vase Preosvestenstvo!
Sad je pravi momenat da izadjete iz svetskog saveza crkava.
I da bacite anatemu na konstatinopoljsku masonsku lozu.
Ako to ne uradite, sve sto budete radili bice neiskreno i jalovo.
A racun za politikanstvo ce vam Gospod isporuciti veoma brzo.
I vama a posebno nama, koji tolerisemo vas ekumenizam toliko godina.
Како је 1963.г. у књизи „Систематско расрбљавање Србске Православне Цркве“ писао чувени Бокељ др Лазо Костић, гласовити масон хрватски Иван Мештровић, који је својим Маузолејом и Гробом незнаног јунака унаказио Ловћен и Авалу, символично најављујући деправославизацију њиховог србског народа, 1961. г. приликом посјете Брозу предлагао је укидање Србске Православне Цркве и стварање Православне цркве по републичким називима…Између осталог, он је рекао: „Било би рјешење ако би се активност СПЦ ограничила на Републику Србију, која је уствари ЦРква Србије, док би свака федерална Република требало да организује своју властиту цркву. Недавно организовање аутокефалне Македонске цркве чини нам се да би би први корак ка правом рјешењу.“ Лазо Костић подсјећа да је сличан био став и усташа за вријеме Другог свјетског рата: „Тако нпр. Ивица Фрковић, усташки министар, у своме чланку Узроци и рјешење хрватско-српског сукоба“ из 1954. г. у „Даници“, каже: „Срби не могу имати свога вјерског поглавицу изван територије хрватске државе. СПЦ мора имати своју врховну управу у Хрватској држави и њезин поглавар мора у њој имати своје сједиште и бити неовисан о патријарху СПЦ у Србији“.
Ovaj Perun je ili mnogo glup ili mnogo pokvaren ili oboje!
@ Anonimni,
Обоје.
E, na svu sreću, ti se nećeš pitat što je kanonski.
Amfilohijeva prica je jedno pristrasno tumacenje istorije. Gura vodu na mlin SPC. Nema veceg etnofiletizma od SPC. Amfilohije propusta svoju istorijsku sansu. Pogresna licnost na pravom mjestu u pravo vrijeme.
MN Bet, твоме плиткоумљу и бахатости краја нема!
Ti lutaš, bebo.
Jeste Perune tako vec nikako,nego sto i danas isto misle politicari potpuno isto,nasli onoga od cokalde i onog omatufljenog straog koji nije mogao biti Patrijarh jer nije izbran pa mu obecali titlu,isto kao Pavelic sto je napravio Parvoslvnu crkvu Hrvatske i Djuknovic i drustvo kod nas ,jer nije sam to mogao ne ,ali je pocela ta druzina iz barake da se nesto beci zajedno sa njim i njegovom izdajom koju je krunisao privatnom drzavom.Nego nesto je ufitiljio od kada se vratio iz Rima,nijesu nimalo veseli,docek je bio onako ali kakav je ispracen mogu zamisliti ,kad je bilo odabrano drustvo s Rocenom na celo te „junacke“ vojske.Kaze Vukman da im je svima dao uplajc zna Ppapa da se ovdje pusi i da mu ga montengrino rado ispusise pa veli da im da upaljace,eto posla za lupeze ako je tacno sto Vukman prica.
Duboka država (turski: derin devlet) je izraz koji se koristi prvenstveno u kontekstu turske politike kako bi opisao čvrstu spregu vrhova vojske, bezbjedonosnih agencija, masona, sudstva, vjerskih vođa i organizovanog kriminala, odnosno svojevrsnu tajnu vladu koja de facto upravlja zemljom umjesto demokratskih institucija ili služi kao njen antidemokratski „korektiv“. Duboka država u mnogo čemu predstavlja ekvivalent „države u državi“, odnosno oznaku za sve pojedince i organizacije koji slijede ideologije radikalnog turskog nacionalizma i korporativizma pod plaštom Nato-a i Iluminata , a spremni su njene ciljeve ostvarivati iz „sjene“, a nasuprot turskom Ustavu, zakonima i volji njenih građana. Zbog toga se izraz „duboka država“ koristi i među pobornicima ljevice, liberalnog centra, islamistima, odnosno među Kurdima. Prvi put se u Turskoj pojavio krajem 1970-ih, te često povezivao uz tajne stay-behind operacije, od kojih je najpoznatiji program poznat kao Kontargerila.
Od 2000-ih se počeo vezivati uz nastojanja nove Erdoganove islamističke vlade da se Turska liši svojeg radikalno sekularnog kemalističkog ustrojstva, pri čemu su se kao glavna smetnja navodili upravo elementi duboke države. Ta su nastojanja eskalirala u tzv. aferi Ergenekon, sudskom procesu vezanom uz zavjeru najviših vojnih i civilnih funkcionara optuženih za pokušaj rušenja Erdoganove vlade.
Kako ce sada Jovan Zizjula kod Midica,steta a bio se jedno vrijem navranio na Teoloski fakultet
Sad se kanoni spominju i pozivanje na iste
A dje su kanoni bili do sad i zasto se nijesu postovali vac su se kacili macku o rep
Nit se postovala hijerarhija ni odluke sinoda ni patrijarha Pavla
Mimo kanona smijenise Artemija
Pavle izdaje jedno w oni delaju po svome tj po tudjem
A sad kanoni
Ako su politicari licimjeri da li crkveni veledostojnici smiju dopustati sebi isto
Kao kakao
Kakvih smo se gluposti ovdje naslušali. Od toga da je seljačka i zaostala carska Rusija naslednica Vizantije i nekakav treći Rim do toga da je ruska carska porodica izgubila život zbog Srbije i Crne Gore.
Ali naš narod zna pravu mjeru svakome. Ne zovu oni džabe Amfilohija – Risto sotona. A Sotona neka nas poštedi svojih razmišljanja i nastavi da se moli svetoj Politici i caru Putinu i njegovim interesima da osvaja susjedne zemlje.
@ Komlen,
Веруј ми,
од оваквих глупости би се и Ал Џазира застидјела.
Није што ова Црногорска раја зановета,
но је што и наши шејтани мало по мало па одвале глупости Бог да прости као да су заборавили да су прешли у нашу вјеру.
I ta glupa teza da su njemci poslali Lenjina da digne revoluciju, bogami, ko da je bio carobnjak neki, pa cim je stigao obrlatio 150 miliona rusa da dignu revoluciju i ubiju cara. Ta se revolucija krckala 100 godina i eksplodirala 1918. Pa isti je Zapad slao vojsku protiv crvenih. Poznato je to sve ko hoce da zna.
@ Perun,
Рек’о би’ ти нешто,
али не да’ админ.
Златан админ.
овић.
Извињавам се мудератору.
Zasto Amfilohije ne odvoji Crnogorsku mitropoliju od Srpske pravoslavne crkve i postane prvi patrijarh obnovljene Crnogorske crkve? Mislim da bi kao kao takvog priznao vaseljenski patrijarh i mnoge pomjesne crkve. Najveci uspjeh u karijeri Amfilohija bio bi da bude na celu autokefalne Crnogorske crkve i da se izvini sto je negirao crnogorsku naciju.
И суха би буква у гори схватила зашто митрополит Амфилохије не жели да одвоји вјерни народ српски у Црној Гори, Приморју и новоцрногорском дијелу Старе Херцеговине и Васојевића од светосавске Српске Цркве, али ти, Буковче, као превјерица непокајана не!
Хвала ти брате Амфилохије на овијем ријечима.
Ali zašto „Crnogorska pravoslavna crkva“ nije postojala tokom vladavine komunista?Kako je izgledala zastava SR Crne Gore?Joanikije Lipovac(obožavalac italijanskog okupatora) je prisustvovao Petrovdanskom saboru 12.jula 1941.godine!Ovakvim tekstovima samo delite građane Crne Gore!
Tacno, da su htjeli stvorili bi je 45-te. Ova prica prolazi samo kod lakovjernih.
@ Perun,
Перуне, видим учланили те у Савез Комуниста Црне Горе. Још да ти надену презиме Громовник, па да будеш као уписан.
Пријетили су да ако СПЦ не престане да се буни против рушења капеле на Ловћену да ће основати тзв ЦПЦ. А покушали су и раније,али није био могуће јер народ није био расрбљен а ни мотрополити тадашњи нису пристајали ни по коју цијену,иако је било понуда из Ватикана.
Шта Комуњара – Титоиста и Незнабожац – Перун имају да кажу о Цркви?! Наравно, само глупости безбожничке!
А што се тиче вјероломног Вратоломеја историјског Правосалавља, њега је најбоље прије толико година окарактерисао свештеник Теодор Зисис, који је због таквих своји ставова стављен под забрану свештенодејства. Ево како о томе пише руски православни публицистаВалериј Павлович Филимонов : „Непобитно је доказано да језуита папа Фрањо и патријарх језуита Вартоломеј воде активну кампању за формирање једне светске религије антихриста“. Познати грчки портал aktines.blogspot.ru објавио је 22. децембра 2016. године кратак чланак – транскрип излагања једног од највећих теолога Грчке Православне Цркве, професора – протојереја Теодора Зисиса, који је изрекао истину о патријарху Вартоломеју. Наслов чланка говори сам за себе: >>Патријарх Вартоломеј: „Црквени канони су зидине срама“<< («Πατριάρχης Βαρθολομαίος: “Οι Κανόνες της Εκκλησίας είναι Τείχη του Αίσχους”»)http://aktines.blogspot.ru/2016/12/blog-post_851.html Отац Теодор каже: „На Богословском факултету, још док је мој учитељ био познати професор Христос, архимандрит Вартоломеј (Архонтонис) представио је докторску дисертацију на тему „Кодификација свештених канона Православне Цркве“.
У својој дисертацији он је говорио да су неки свештени Канони застарјели и да нека правила, која се више не користе, треба измијенити. Међу овим правилима требало би да буде замијењено правило о забрани заједничких молитава“.
Овде је неопходно прекинути излагање протојереја Теодора, да бисмо изнијели тачне податке о образовању будућег патријарха Вартоломеја. У том циљу, обратићемо се рускојезичкој верзији сајта Констанитинопољске патријаршије.По завршетку универзитетског програма у богословској школи на острву Халки, Његова Свесветост је наставио постдипломске студије на папском оријенталном иституту у Риму при Римском Григоријанском универзитету, а затим на Екуменистичком иституту Босеј у Швајцарској и Минхенском универзитету Лудвиг Максимилијан у Немачкој на смјеру „канонско право“. Докторирао је на Грегоријанском универзитету у Риму на дисертацији „О кодификацији свештених канона и канонских одредби у Источној Цркви“. Какве су то образовне установе у којима се учио Димитрије Архонтонис (у монаштву – Вартоломеј) од 1963. до 1969. године?
Папски Грегоријански универзитет (лат. лат. Pontificia Universitas Gregoriana, Universitas Gregoriana Societatis Jesu) је универзитет у Риму, основан 1551. године од стране оснивача језуитског реда Игњација Лојоле и његовог насљедника Франциска Борџије.и на њему се проучавају теологија, филозофија,канонско право, повијест Цркве, друштвене науке… Укратко, ова „образовна институција“је – легло језуита и језуитизма. У њезин састав улази и Папски оријентални иститут (лат. Pontificium Institutum Orientalium, итал. Pontificio Istituto Orientale), који се „бави проучавањем источних цркава и источнохришћанске духовности“.Следећи на списку је Екуменски институт Босеј (фр. Institut œcuménique de Bossey, англ. Bossey Ecumenical Institute, нем. Ökumenisches Institut Bossey) – недржавна религијско-образовна установа екумењарске оријентације. Основан је на иницијативу Генералног секретара ЦК тзв. Свјетског савјета "цркава" Висер-Хуфта у октобру 1946. године на имању у Босеу, купљеном средствима Џона Рокфелера Млађег. Од свог оснивања замишљен је као „лабораторија екуменистичког покрета“. Рад Босејског института углавном је усмерен на припрему кадрова за активно екумењарско дјеловање. На крају, на Минхенском универзитету, 60-тих година 20. века, изучавано је искључиво римокатоличко и евангелистичко богословље.
Из овог произилази да су Димитрија Архондониса превасходно припремали за озбиљан рад рушења Православља, који ће бити омогућен његовим исфорсираним уласком у руководеће органе Цркве. Задатак није био тежак, с обзиром да је у то време Истанбулска патријаршија већ била окупирана од стране екумењараца и масона.
Сходно томе, није тешко разумјети по каквом кључу је припремана докторска дисертација архимандрита Вартоломеја. Њезина основна идеја огледала се у томе да свештени канони потребују кодификацију, односно промјену, у зависности од околности датог времена.Кодификација, значи – п р е р а д у неког текста или замјену застарјелог и израду новог (на пример, кодекса или устава). У овом случају, то се односило на свештене каноне Свете Православне Цркве. Протојереј Теодор Зисис даље каже: „Свети канони категорички забрањују заједничке молитве (с јеретицима и иновјерцима). Дакле, Вартоломеј, тада још млад архимандрит, који је живио у окружењу патријарха Атинагоре, „патријарха“ екуменистичког покрета 20. вијека – масона „Велике ложе Грчке“, и свог старца митрополита Мелитона (митрополит халкидонски, активни учесник екуменистичког покрета, аутор термина „дијалог љубави“), говорио је: "Зар је то добро што ми, који живимо у 20. в., не можемо да се молимо са римокатолицима и протестантима? Неопходно је промијенити каноне. Што је још горе, постоји његова писана изјава о томе да су свештени канони „зидине срама“, које треба уклонити. Неопходно је разрушити правила, како би се разрушило Православље. Људи не знају ништа о томе. Људи не знају одакле је дошао Вартоломеј и куда он иде, па му поклањају цвијеће. Људи не знају да су за Његову Свесветост цариградску канони – "зидине срама“! Он је говорио да су наши претходници, Свети Оци, били несрећне жртве змије преисподње – ђавола… "Зар није вријеме да се сада молимо Богу да им опрости? Зар наши Оци нису изазвали раскол – Свети Фотије, Свети Марко Ефески, Свети Григорије Палама – сви они, антипаписти, били су жртве змије преисподње и ми треба да се за њих молимо? То јест: уклонити њихове иконе и умјесто да се молимо „Светитељу Божији Григорије, „Светитељу Божији Фотије“… Треба читати Трисвето: „Боже, упокој, опрости им гријехе“. И умјесто да у молитви призивамо њихова имена, када творимо њихов спомен, ми ћемо пјевати Трисвето да им Бог опрости?!…" Многи добри људи то нијесу знали па су ову несрећу Православне Цркве, Вратоломија Вјероломца засипали цвијећем и поштовањем свих протеклих година.
Nije Crnogorska pravolasvna crkva nikada postojala,a za vrieme rata nije ni mogla jer tvoji ocevi su imali preca posla da ubijau svetenike i samoga Mitropilta na kraju rata.To ovako za tvoju informaciju.Narod se ne dijeli,jer oni koji nijesu krstena a hoce u Crkvu nemogu,posto nijesi bio nikada u crkvu da ti kazem kad treba da izadjes, dok se ne krstis,kada svestenik pjeva i pozivaju se Oglaseni da izadju,morao bi napustiti crkvu,iako bi vjerovtno bio po zadatku tamo da slusas do karaj.
Tako KOMU neko,a KOMUNŠTA kao sto si ti stoje stvri,
@ Komunista, Не мути воду,
Од када се ви комунисти разумете у религију?
Сада си се нашао да паметујеш, а без мишљења Централног Комитета.
Европске Уније.
Причаш напамет, према својој интелигенцији. Значи, причаш глупости. Тролу један.