Митрополит је чувао исламске светиње!

Пише: Јован Лакићевић

На простору древног Улциња сравњен је јуче са земљом конак цркве Светог  Василија Острошког!

Урађено је то, не само уз благослов, него по изричитој наредби  Миловог и Душковог Министарства одрживог развоја и туризма Црне Горе!

Образложење је, дабоме, на нивоу налогодаваца: конак је, како су навели, „нарушавао амбијенталну цјелину цркве и представља девастацију простора“! Да би све било чудније ( не можемо рећи смјешније, јер рушилачки, безбожнички посао је, нажалост,  завршен!), ријеч је о манастиру који је смјештен изван градске цјелине, урбане зоне,  у мјесту Зогању… Дакле, далеко од очију, никоме на сметњи.

Али, Милова „држава“ ту није стала.  Мало послије овог рушилачког, безбожничког чина услиједило је саопштење како је улцињска Полиција, у сарадњи са тамошњим Тужилаштвом, поднијела кривичну пријаву против Митрополије и Митрополита Амфилохија „због кривичног дјела грађења објекта без пријаве и документације…“

Изговор извођача ових богохулних радова,  да за градњу конака нијесу  били прибављени  сви потребни папири,  као и ова најава „кривичне пријаве“ изгледају  заиста  биједно у сучељавању са изјавом секретара за урбанизам Улциња, Александра Дабовића, која је, колико јуче објелодањена: „Нелегална градња  у Улцињу је узела толико маха, да је у Општини нелегално саграђено 80 одсто објеката“!

А ми таман помислили да је конак на Зогању – једини! Тако вам, дакле, стоје ствари, господо Улцињани.

То је онај исти Улцињ у коме Митрополиту Амфилохију  полиција није дозволила (!), прије неколико мјесеци, одржавање литургије у једној од малобројних тамошњих цркава…

То је онај исти  Улцињ који је прије неку годину, оглашеног српског крвника, (још неосуђеног!) злочинца  Хашима Тачија, прогласико за свог почасног грађанина!

Можда овај аутор претјерује у приписивању одговорности Улцињанима за овај вандалки чин. Можда су извођачи радова, заједно са све полицијом, били из Подгорице… Али, чак ни такав стицај околности не амнестира улцињско руководство  од, прећутне а, можда, и непосредне подршке рушитељима конака! Да је било среће ( и памети) они би га на сваки начин  заштитили!

Можда је ова тужна представа, која је забољела сваког правослаца, требало да буде показна вјежба, односно генерална проба,  психолошка и техничка припрема за удар на Румију, односно тамошњу црквицу Свете Тројице?

Ово је прилика  да посјетим на неке  догађаје из марта  2004. године.  Тада је у вандалским демонстрацијама на Косову и Метохији, попаљено, порушено и потпуно девастирано, уз театрално ломњење крстова, неколико десетина српских  манастира  и цркава, уз додатно протјеривање  још 4 хиљаде српских невољника.

Као реакција на злочиначко дивљање Шиптара, запаљена је џамија у Нишу.

Нешто слично се поновило и код  чувене Бајракли џамије у Београду.  Исте вечери кад је пострадала џамија у Нишу, на београдску џамију кренуло је неколико хиљада осветнички расположених момака. Стотинак ненаоружаних полицајаца брзо је устукнуло  испред ове необуздане масе.  Успјели су да запале трпезарију и у њој више стотина светих књига.

У том часу,  (поноћ је већ била минула) испред Бајракли џамије , појавила се силуета Митрополита Амфилохија, који је тих дана (и мјесеци) у Београду замјењивао болесног Патријарха Павла.  Сам, без икога, стајао је усред острашћене гомиле која је сваког часа могла да га прегази: „Немојте дјецо, Богом вас кумим, палити туђе светиње! Бог је један… Немојте бити као  они што су на Косову и Метохији наше цркве попалили и порушили!“  Мало молбом, мало клетвом зауставио је масу у њеном рушилачком походу.  Они који су само који минут прије запалили трпезарију, суочени са умним и светим ријечима свога духовника, пожурили су да ватру угасе .

Тако је један православни Митрополит спасио Бајракли џамију од потпуног уништења!

Просто се питам – да ли се ико од улцињских муслимана сјетио, јуче и данас, подвига овог православног духовника? У Улцињу их је више од 70 одсто. Православних, једва петнаестак одсто.

Митрополитов синовац, а син Василијев, барски свештеник  Никола Радовић, показао је прије само десетак дана, како треба да се понашају духовници према припадницима других конфесија.  Младим муслиманима, који су подстакнути сам Бог зна од кога, и њега и породицу, испред стана  у Бару, псовали, на најгори начин вријеђали, пријетећи им изгоном из Бара,  отишао је послије неколико дана кући, у госте на Бајрам,  а једноме се понудио да му помогне у плаћању прекршајне казне  за управо учињено дјело од 5оо еура!

Што би рекао покојни Радован Бећировић Требјешки: „Тако људи и јунаци чине, то су праве људске величине!“

На крају и једно, можда, сувишно питање: гдје ли је ових дана министар на почетку поменутог Министарста, господин Павле Радуловић? Он је, ако ме памћење не вара, прије само неколико мјесеци, неким безазленим поводом ( у поређењу са овим рушилачким светогрђем), био спреман да поднесе оставку…

Прочитајте ЈОШ:

Кафкијански процес

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: