Митрополит Јоаникије је изникао у великог православног подвижника и народног пастира

Јоаникије личност од највећег друштвеног значаја у обнови православља у Црној Гори

Јоаникијева највећа врлина и друштвена моћ је у разумевању стварног живота и његових актера

Успон српства у Црној Гори, пренеразио је традиционалне српске непријатеље који више од осам деценија покушавају да од српске Црне Горе створе Штедимлијину Црвену Хрватску.

Дугогодишњи Апостолски рад митрополита Јоаникија уродио је плодом: Црну Гору коначно је вратио себи, своме лицу и својој кући: црногорској, православној, његошевској, маркомиљановској, српској…

Пише: Бојан Драшковић, историчар

Митрополита црногорско-приморског Јоаникија Мићовића, и некадашњег епископа будимљанско никшићког, познајем преко двадесет година. Тачније речено, када је као млад четрдесетогодишњи монах устоличен на трон новообновљене епископије будимљанко-никшићке.

Епископ Јоаникије био је остао велики пријатељ мог стрица проф. Веска Драшковића, тако да се могу слободно похвалити да је у нашој кући сматран породичним пријатељем. Тако, без велике пристрасности могао сам посматратити некада младог, а данас зрелог и искусног епископа и архијереја Српске православне цркве, као човека који се у великој мери разликује од свог претходника на трону Светог Петра Цетињског, што је веома добро знао и високо ценио и сâм митрополит Амфилохије Радовић.

Епископ Јоаникеје истиче се пре свега изузетним карактером који га чини неподесним за све богоборце и противнике Српске православне цркве у Црној Гори. Он је простодушнан, хришћански једноставан, мудар и приступачан. Човек из народа. Рођен у Црној Гори, одрастао уз звуке гусала, чувајући овце по Бањанима, учећи књигу у родном селу, Никшићу и Београду, неискварен великим знањима, великим именима и великим речима. Човек који може да разговара са сваким човеком и у чијем друштву се људи осећају пријатно. Његова највећа врлина и друштвена моћ је у разумевању стварног живота и његових актера, чиме се не могу похвалити многи црквени људи.

Изгарао је у обнови вере и порушених светиња

У Црној Гори, притиснутој великим вишедеценијским атеистичким и богоборачким терором, ретки су духовници, подвижници и монаси који су спремни да зарад Христа истрпе сваку увереду и сваку муку, да се не одају страстима дневне политике и да свој посао обављају с таквом савешћу какво и код његових „идеолошких“ неистомишљеника изазива поштовање и дивљење. За разлику од њих карактер митрополита Јоаникија Мићовића говори управо суротно. И управо је то један од главних ако не и главни разлог због чега га богоборци и властодршци у Црној Гори не желе на трону Митрополије Црногорско-приморске и Скендеријске, јер представља личност од највећег друштвеног значаја способну да поведе народ и обнови православље у несложној, обезбоженој и идентитетски запуштеној земљи каква је данас Црна Гора.

Јоаникије Мићовић, када је постао епископ будимљанско-никшићки почео је готово ни од чега. Добио је пусту земљу и обезбожен народ. Кренуо је апостолским стопама првих Христових ученика и тако постигао успех који се одмах није могао видети. Наравно, у обнови вере и порушених светиња имао је пуну подршку митрополита Амфилохија којем је постао десна рука и наследник.

Иако епископ и високи црквени великодостојник, члан Синода Српске православне цркве, он је у својој епархији готово свакодневно често обављао послове обичног сеоског свештеника. У многим селима цркве су биле срушене и запуштене, а свештено лице деценијама није крочило у њих. Епископ Јоаникије, буквално је ишао од села до села, од породице до породице, од цркве и црквишта: сахрањивао, крштавао и венчавао, а што је од свега најважније сусретао се и разговарао са људима, покушавајући да у њима пробуди старе предачке инстинкте и здраво национално осећање. Чини ми се да нема човека у Црној Гори којег епископ Јоаникије Мићовић не познаје и који не познају епископа Јоаникија. А ко га једном упозна, тешко да може да га не сматра за свога пријатеља и у неку руку члана породице.

Претварао је безбожничку Црну Гору у бастион српства
На тај начин, хришћански крајње једноставан, током две деценије темељног рада, епископ Јоаникије, уз Божју помоћ, успео је да преобрази атеистичку и богоборачку северну Црну Гору у бастион српства, православља и светосавља, што се у најбољем случају видело на прошлогодишњим литијама, када је маса света, у којој су били и многи који се изјашњавају као Црногорци и традиционално зарад посла гласају за ДПС и Мила Ђукановића, овога пута са својим народом, својим свештенством и својим епископом ходили у одбрани светиња.

Јоаникијеве студије теологије и филозофије

Владика Јоаникије (Мићовић) је рођен 20. априла 1959-те године у Велимљу, у Бањанима. Гимназију је завршио у Никшићу, а студије на Богословском факултету у Београду 1990-те г. Претходно је на Филозофском факултету у Београду апсолвирао филозофију.

У манастиру Ћелија Пиперска замонашио се 30. октобра 1990-те г. Као монах обављао је дужност игумана Савина и Цетињског манастира, био је наставник и лектор Цетињске богословије. За викарног епископа будимљанског изабран је 1999-те године.

На Сабору СПЦ 2002-ге године изабран је за првог владику Епархије будимљанско-никшићке. Нови митрополит Црногорско Приморске Митрополије, Јоаникије је објавио више научних радова и написао бројне књиге. После упокојења митрополита Амфилохија обављао је дужност администратора Цетињске Митрополије.

Tај успон српства у Црној Гори, пренеразио је традиционалне српске непријатеље који више од осам деценија покушавају да од српске Црне Горе створе Штедимлијину Црвену Хрватску.

Најпре су побили и протерали свештенике Српске православне цркве, а затим вештачки створили црногорску нацију одричући се Његоша и краља Николе, чије им слике служе као наводни путоказ (слике да, али књиге не, јер их иноако не читају па о њима много не знају), да би се касније све више окретали ка Загребу одакле су у Црну Гору, преко Јеврема Брковића и Славка Перовића увожене старчевићевско-правашке идеје, које ће крајем деведесетих година прошлог века прихватити Мило Ђукановић, уз велику подршку теразијских Црногораца, старих комуниста и богобораца, који парадоксално потичу управо из свештеничких породица, попут Јова Капичића и Влада Дапчевића.

Они су сваку хришћанску активност у Црној Гори гледали као на обнову четништва којег су истребљивали али га нису истребили до краја (нису побили довољан број људи) па се оно обнавља из генерације у генерацију. Такође, у томе су их подржавали многи други попут пок. Бора Кривокапића и Благоја Граховца који су бацали дрвље и камење на Србију, српство и Подгоричку скупштину, величајући АВНОЈ, Тита и НАТО пакт, али нипошто се не одричући луксузног живота у Београду и привилегованог положаја у народу којег мрзе и против чијег се „хегемонизма“ острашћено крвнички боре.

И кад су мислили да су победили, да су коначно ушавши у НАТО пакт, постали заштићени и аболирани од грехова прошлости, злочина и криминала који су починили у зла које су систематски извршили над сопственим народом, како би се обогатили и опстали на власти десило се за њих, чудо невиђено.

Апостолски рад Јоаникија Мићовића уродио је плодом
Са згаришта срушених црква изникле су нове богомоље, а Црна Гора постала је поново Света Гора, бастион православља на Медитерану.

Замнимљиво, ти чувени стручњаци и богоборци заборавили су само на једну просту чињеницу, да је државу у Црној Гори обновила Црква и да стога црквени утицај у њој, ма колико био потцењиван и ниподаштаван, увек постоји. С добрим пастиром он се обнавља и снажни, нарочито када покушајем да се осмисли ништавило, деси супротно, и народ на коме све почива, после свега, почне да се враћа свом изворишту, свом стварном духовним идентитету.

Богоборци и атеисти нашли су се у чуду. Док су силе које их одржавају и подстичу коначно схватиле вредност, наизглед малог, али суштински значајног, апостоског и пастирског рада једног вредног српског духовника, националног прегаоца Јоаникија Мићовића који је изникао у великог православног подвижника и народног пастира, личност у свему достојну својих претходника у великом осамстогодишњем животу светосавске цркве.

Такву опасност нису видели богоборци и атеисти, заслепљени мржњом и немоћи, колико су виделе стране службе, добро проценивши да ће митрополит Јоаникије Мићовић за само десет година вредног пастирског рада на Цетињу, успети толико да се зближи с тим народом да ће срушити и последњи бастион Штедимлијине Црвене Хрватске и Црну Гору коначно вратити себи, своме лицу и својој кући: црногорској, православној, његошевској, маркомиљановској, српској, па ако хоћете и руској и свесловенској.

Стога је потребно на Цетињу изазвати зло и крвопролиће, за који ће се оптужити Срби и њихови пастири, како би се сатанистичка и богоборачка Црна Гора одржала на власти, што је давно пророковао Његош у својим великим делима Горском вијенцу, Лучи микрокозми и Шћепану Малом.

У сваком случају, искрено се надам да ће митрополит Јоаникије, кога данас нападају Сатанини легиони успети, уз Божју помоћ, силу и снагу, али и сопствену мудрост да преброди ово велико и тешко искушење, које му на леђа товаре српски непријатељи и стратези НАТО пакта, желећи по сваку цену да код Срба обнове раздор и грађанске немире, као и пословичну братомржњу, како би оправдали сопствене неуспехе.

А митрополиту Јоаникију нека Господ Бог подари сваку милост и здравље на трону Светог Петра Цетињског.

/Између сна и јаве/

Прочитајте ЈОШ:

Јуриш на Цетињски манастир

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: