Митрополит запорошки и мелитопољски Лука: Раскол или јединство, куда води политика Цариградске патријаршије?

Раскол или јединство: куда води политика Цариградске патријаршије?

У уводу проблематичне за нас теме, подсетио бих да је већ у фази припрема за Критски сабор 2016. године усвојена темељна одлука између Православних Цркава да се аутокефални статус може дати само уз сагласност свих Помесних Православних Цркава. Овај став је постигнут на једном од састанака у Шамбезију и био је добро прихваћен од свих, јер је спречио развој разних врста расколничких покрета.

Међутим, на захтев константинопољског патријарха, тема аутокефалности је скинута са разматрања Сабора. После састанка десет Помесних Православних Цркава на Криту, она је коначно искључена из расправе, а раније постигнути договори су поништени. Након тога, патријарх Вартоломеј је прогласио своје право да једнострано додели аутокефалност, упркос одсуству таквих овлашћења у канонима Цркве.

Претензије за посебна права и привилегије од стране Константинопоља постојале су и раније, али су данас изражене у радикалнијем облику. Дошло је до тога да неки упорно траже да се патријарх Вартоломеј не зове „први међу једнакима“, већ „први без једнаких“, што нема основа ни у светим канонима ни у црквеном Предању. Пораст ових трендова изазвао је забринутост у породици Православних Цркава. Још 2013. године Свети синод Руске Православне Цркве усвојио је документ „Став Московске патријаршије по питању првенства у Васељенској Цркви“, у којем се истиче да је глава Цркве Христос, а не било који патријарх. Овај став је потврђен и теолошки поткрепљен на иконографском и канонском нивоу.

Међутим, Константинопољска патријаршија је наставила курс узурпације искључивих овлашћења. Посебно тешко кршење канонског поретка била је инвазија на територију Украјинске православне цркве, што је довело до још једног озбиљног изазова и кризе у Васељенском Православљу.

Ова криза се манифестује у неслагањима око тога како треба схватати концепт „универзалности“, шта би требало да буде првенство и саборност и како је црквена структура повезана са јеванђељским принципима.

У садашњој ситуацији утицај политичких снага се може сагледати без предрасуда. Историја Цркве често је била обележена оваквим интервенцијама. Тежња ка раскиду грчке и словенске традиције Православља, посебно између Константинопоља и Руске православне цркве, сасвим је очигледна. Такав развој догађаја могао би да понови трагични раскол из 1054. године и имао би за циљ слабљење Цркве Христове, која остаје једина сила способна да да моралну оцену узаврелом нецрквеном свету.

Актуелни константинопољски патријарх, који на основу искривљеног тумачења канонских норми и историјске праксе полаже право на посебан статус у православном свету, и жеље да буде учесник међународних политичких игара, попут свог „брата“ папе, последњих година је, нажалост, постао инструмент геополитичке манипулације, што је довело до дубоке кризе у породици. Главни катализатор раздора била је интервенција у украјинско црквено питање, али деструктивне активности патријарха Вартоломеја нису ограничене на овај аспект.

„Тријумф Православља“ окружен расколницима

У прву недељу Часног поста 2025. године, представници „ПЦУ“ (Православне цркве Украјине) су позвани у Истанбул на празник Тријумфа Православља. Овај корак симболизује не жељу за јединством у православном свету, већ, напротив, даљу легализацију раскола. У суштини, Фанар је једноставно злоупотребио суштину празника.

Створена на основу непризнатих црквених групација и зависних структура, „ПЦУ“ представља не само отклон од црквених канона, већ и изобличење основа хришћанског учења. Овај пројекат, који је под патронатом глобалистичких кругова светске елите далеке од православља, туђ је православљу и користи се као инструмент политичког утицаја који има за циљ разједињавање православних у Украјини и подривање духовних основа украјинског друштва. У будућности, овај механизам се може користити да ослаби друге Локалне Цркве које не признају Фанарово искривљено схватање његовог првенства.

Треба напоменути да је стварање „ПЦУ“ резултат политичких процеса, а не искрени духовни захтев друштва. Његов настанак покренуле су спољне силе које су имале циљ да ослабе утицај канонске Украјинске православне цркве и искористе верски фактор у политичке сврхе. Иза реторике „јединства“ и „аутокефалности“ крије се проблем црквене поделе, што је у супротности са вековним настојањима Цркве да сачува своју целовитост и јединство. Дакле, „ПЦУ“ је организација формирана у интересу политичких снага, а не ради духовног спасења верника.

Схватајући ово, многе Помесне Цркве још једном нису послале своје представнике на „прославу“, која је била веома скромна, што је поново наглашавало изолованост фанариота.

Уместо дијалога, патријарх Вартоломеј је више волео да афирмише свој курс промовисања нове еклисиолошки сумњиве структуре. У светлу текуће изолације Константинопоља, овај „догађај“ показује да политика патријарха Вартоломеја није усмерена на јединство, већ на потврђивање свог „првенства без премца“, што повлачи за собом продубљивање подела у православном свету. Дакле, сам празник, историјски повезан са победом Христове Истине над јересима и расколима, искоришћен је за демонстрацију подршке структури коју је већина Помесних Цркава признала као неканонску.

Фанар неће преиспитати своју позицију

Анализа изјава и поступака Константинопоља јасно показује да никоме није стало до компромиса. Поглавар Фанара доследно игнорише апеле Помесних Цркава које позивају на саборну расправу о овом проблему, показујући неспремност да се њихово мишљење узме у обзир. Истовремено, незапажена остају бројна сведочанства о унутрашњим поделама унутар саме ПЦУ, која потврђују њену неканоничност. Штавише, Константинопољ затвара очи пред масовним јуришничким запленама цркава УПЦ (Украјинске  православне цркве), случајевима насиља над свештеницима и парохијанима од стране представника „ПЦУ“ заједно са агресивно настројеним радикалима и представницима локалних власти, а такође оправдава кривично гоњење и хапшења архијереја и свештенства Украјинске православне цркве. На међународним платформама, поглавар Фанара и његови представници активно промовишу тезу о безалтернативности одлуке из 2018. године, игноришући протесте православне већине. Док значајан део Помесних Цркава не признаје „ПЦУ“ и очекује кораке ка помирењу, Патријарх Вартоломеј и његово окружење усмеравају напоре ка зближавању са Римокатоличком црквом и активном екуменском раду. Овакав став само погоршава постојећу кризу, настављајући да цепа православно јединство и ствара нове изазове за светско православље.

Политичка позиција Фанара у Украјини

Поступци патријарха Вартоломеја нису били резултат слободног изражавања воље православних верника, већ део геополитичког пројекта великих размера. Ово доводи у питање искреност његових изјава о бризи за црквено јединство и показује зависност Константинопоља од спољних политичких актера, што се јасно види у понашању и изјавама „ПЦУ“.

Иако „ПЦУ”, као и Фанар, изјављује своју жељу за „уједињењем” и „духовним спасењем” Украјинаца, у пракси то само погоршава поделу у украјинском друштву. Уместо да верска питања решава на канонски начин, ова структура доприноси даљој подели верника који се, исповедајући исто предање, налазе супротстављени једни другима. Тако је стварање „ПЦУ” постало не само узрок црквеног раскола, већ и фактор који продубљује друштвене противречности и доприноси нетрпељивости према онима који не подржавају њену идеолошку линију. Слично понашање опажамо и међу представницима раскола у Молдавији и Црној Гори.

Фото: Међународна конференција: Константинопољски патријархат као инструмент политике, рушилачка делатност патријарха Вартоломеја, Београд 26. март

Подршка „ПЦУ“ владајуће политичке елите показује очигледну политичку калкулацију. Понављане изјаве представника политичких парламентарних партија као што су „Слуга народа“, „Европска солидарност“, „Глас“ наводно о „заштити људских права“, „националној безбедности“, заправо игноришу основне слободе грађана, укључујући право на слободно исповедање вероисповести, што је у супротности са основним међународним документима о људским правима, извештајима званичних организација представника и званичних организација.

Уместо да промовише помирење и јединство, верски фактор се користи као средство за повећање подела у друштву. Мере предузете за принудно пребацивање Украјинаца у „ПЦУ“ превазилазе границе демократских норми – физички и кривични прогон свештенства и парохијана ни на који начин није компатибилан са принципима либералних вредности које су прогласили многи украјински партнери, укључујући Фанар, који активно и отворено подржава такве акције.

Права Црква не може бити оруђе у рукама политичара. Они који се придруже ПЦУ постају жртве идеолошке манипулације и замене духовних појмова. Принуђени су да прихвате искривљену идеју о вери, канонима и историји Цркве, отцепивши се на тај начин од вековног православног наслеђа. За разлику од политизованих верских структура, права Црква остаје независна од спољних притисака и служи искључиво Богу и својим верницима. Исто се не може рећи за деловање ПЦУ и Фанара.

Формирање „алтернативног система православних структура“

Преседан стварања „ПЦУ“ већ је инспирисао Константинопољ да подржи друге расколничке групе. Конкретно, у току је активан рад на легализацији сличне структуре у Црној Гори, упркос протестима Српске православне цркве. Слични сценарији би се могли развити и у другим регионима, као што су Молдавија, Бугарска, Абхазија и Атос, где се примећују тензије између присталица и противника Фанара. Штавише, Константинопољ може покренути настанак паралелних црквених структура на другим местима где сматра да је могуће да ојача свој утицај.

Грчка страна и даље покушава да ојача утицај константинопољског патријарха у православном свету, ефикасно му обезбеђујући улогу врховног арбитра у међуцрквеним питањима. Тако се предлаже стварање сталног синода на Фанару, у чијем раду ће учествовати представници разних Помесних Цркава, укључујући и заједнице дијаспоре. Најновија иницијатива је наводно усмерена на развој међуправославног дијалога, посебно у области признавања и давања аутокефалности, али у стварности је то још један корак ка успостављању источног папизма.

Такав корак могао би довести до формирања нове црквене структуре која ће играти одлучујућу улогу у одређивању општецрквене политике. У ствари, реч је о стварању „синода“ – тела које ће, под руководством патријарха Вартоломеја, моћи да утиче на унутрашње процесе у другим православним црквама, укључујући и питања њихове независности и јурисдикције.

Сигуран сам да би такав механизам управљања могао да изазове помешане реакције међу осталим православним центрима, посебно онима који традиционално бране принцип саборности и равноправности Цркава. Покушаји Константинопоља да потврди водећу улогу изазвали су контроверзе у прошлости, а нова иницијатива ће вероватно само повећати постојеће тензије. С тим у вези, поставља се питање да ли ће предложени синод постати ефикасна платформа за дијалог или још један инструмент за централизацију власти, сумњам у прву опцију.

Подршка новим црквеним сукобима

Константинопољска политика мешања у послове других Помесних Цркава постаје све агресивнија, доприносећи разједињености православног света. Један од упечатљивих примера је ширење Румунске патријаршије на канонску територију Руске православне цркве, које се дешава уз прећутно одобрење и подршку Фанара, а на позадини отвореног одобравања проевропских власти Молдавије. Слична је ситуација и у Естонији. У Африци се наставља сукоб између Александријске и Московске патријаршије, где Константинопољ игра не помирљиву, већ дестабилизујућу улогу, подривајући успостављене структуре црквене управе. Истовремено, активно се ради на јачању положаја Фанара у западној Европи, где настоји да преузме контролу над свим православним парохијама које делују ван његове надлежности. Осим тога, у низу православних земаља, Константинопољ врши притисак на аутономне црквене структуре, покушавајући да наметне своје присуство супротно традицији и историјским канонима. Као резултат, таква стратегија не само да продубљује постојеће противречности, већ и формира нове линије подела унутар светског православља, што неминовно води даљој дестабилизацији конфесионалног простора. Јасан пример за то је да је након посете патријарха Вартоломеја балтичким земљама, став руководства потоњих постао оштро негативан према структурама друге православне цркве.

Закључак

За супротстављање овим разорним процесима, неопходно је предузети свеобухватне мере у циљу заштите канонског поретка, јачања саборног принципа управљања Црквом и супротстављања једностраним одлукама Констатинопољског престола које угрожавају јединство православља. Пре свега, потребно је покренути црквену расправу о овом проблему на нивоу Сабора или Свеправославне конференције. Само саборно, заједничко разматрање кризе која је настала као резултат деловања Фанара може довести до развоја праведне и канонски здраве одлуке која ће узети у обзир ставове свих Помесних Цркава и допринети превазилажењу постојеће поделе.

С обзиром на постојеће потешкоће, предлажем да се размотри питање развоја црквене шатл дипломатије, која омогућава ефикасно решавање сукоба, посебно када су директни преговори између страна немогући. Јер посредник помаже у превазилажењу разлика преношењем аргумената и предлога, стварајући тако основу за компромис. Ова метода такође помаже у смањењу напетости. У ситуацијама када стране не могу саме да постигну договор, дипломатски рад посредника помаже да се ситуација ублажи и пронађе заједнички језик који може постати основа за даље решавање. Постепено, кроз овакве преговоре, надам се да ће бити могуће приближити ставове сукобљених страна. Посредник ће моћи не само да пренесе поруке, већ и да створи атмосферу поверења, убеђујући стране да је компромис могућ и користан за све.

Поред тога, шатл дипломатија пружа неопходну флексибилност у преговорима. За разлику од формалних састанака, где свака изјава може имати озбиљне последице, рад преко посредника вам омогућава да слободно разговарате о могућим решењима, тестирате идеје и пронађете најбољи пут до договора. Праве позитивне плодове ове методе можемо уочити и у светској историји и у црквеној историји.

Развијање и документарно утврђивање заједничког канонског става оних Помесних Цркава које не признају „ПЦУ“ требало би да постане један од најважнијих корака.

Оваква координисана одлука омогућиће јасно бележење традиционалног православног схватања црквене хијерархије и територијалне јурисдикције, што ће бити не само одговор на актуелну кризу, већ и заштитни механизам од могућих сличних преседана у будућности. Овај документ треба да нагласи неприхватљивост једностраног мешања у послове других Помесних Цркава и да делује као званично сведочанство против неканонских поступака Константинопољске Патријаршије.

Такође је изузетно важно појачати информативно противљење политизацији црквеног живота, која је последњих година постала инструмент притиска на канонске Цркве. Пропагандни наративи, вештачки створени да оправдају одлуке Константинопоља, често деструктивно делују на свест верника и свештенства, изазивајући унутрашње сукобе и нејединство. Стога је неопходно систематски разоткривати искривљења, супституцију теолошких концепата и покушаје прилагођавања православног учења политичкој ситуацији. Ово захтева развој моћне међуправославне вишејезичне информационе платформе способне не само да брзо одговори на нове изазове, већ и да формира стабилан теолошки и канонски дискурс који штити црквено учење од спољног притиска. Размотрити могућност стварања јединственог међуправославног медијског центра са заједничким финансирањем, који би, на језицима Помесних Цркава, могао да неутралише проблеме који се појављују.

Поред тога, важан задатак је и привлачење пажње православне богословске заједнице на дубинску анализу еклисиолошких и канонских аспеката актуелне кризе. Неопходно је развити јасну научно-канонску оцену промена које су настале у пракси и учењу Константинопољске патријаршије и идентификовати њихове разлике са традиционалном православном еклисиологијом. Овакав приступ неће само заштитити саборну структуру Цркве од спољашњих изобличења, већ ће понудити и конструктивне путеве изласка из садашње кризе, јачање саборности као кључног принципа управљања православним црквеним животом, што ће такође бити моћна акција против појаве сличних процеса у другим Помесним Црквама. На основу међуправославног медијског центра било би могуће створити теолошку платформу на којој би теолози из свих Помесних Цркава могли да деле своја истраживања, по принципу међународних научних часописа признатих целокупном међународном заједницом.

На крају, све ове мере треба да допринесу ослобађању саборног духа Цркве од догматских и административних изобличења које намеће фанариотска идеологија. Истинско православно јединство могуће је само на основу поштовања канонских норми, братског дијалога и заједничке жеље за очувањем црквеног предања, а не једностраним одлукама које воде у расколе и нове изазове за светско Православље.

Видимо да су еклисиолошке тенденције, које су раније изазивале забринутост, данас нанеле значајну штету односима између Православних Цркава. Слабљење саборне структуре и покушаји Константинопоља да узурпира искључиво право давања аутокефалности стварају озбиљне изазове за православно јединство. Али упркос незаконитој инвазији Константинопоља на канонску територију Украјинске Православне Цркве, упркос дискриминацији и прогону, наша Црква показује непоколебљивост и верност канонском поретку. Уверен сам да ће и наши заједнички међуправославни односи уродити добрим плодом.

Извор: Центар за геостратешке студије

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: