Мизофонија: Зашто одређени звукови толико иритирају

Има звукова који буквално могу да излуде мизофоничаре: звук потпетица, дисања, а најгори је звук жвакања. Осјећај бијеса који може да прерасте у депресију настаје када те звуке производи неко ко им је близак.

Јеле је имао десет година када је почео да нервозно реагује на разне звукове. Прво га је излуђивао звук жвакања његове сестре, каже његов отац Андреас Зебек.

„Онда су му одједном били страшни и звукови које је мајка производила жвакањем. Понекад је било довољно да се наљути када би само видио помјерање вилице своје мајке“, рекао је отац.

Зебек је алтернативни психотерапеут, како би могао да помогне сину, прије три године се специјализовао за мизофонију. У почетку је мислио да је у питању нека фобија, а оне се обично лијече конфронтацијским терапијама: пацијент мора да се суочи са својим страховима, што је у случају сина значило да интензивно слуша звуке жвакања.

Зебек је такође користио терапије хипнозе и антиагресије, али ништа није помогло. Данас зна да је мизофонија заправо стечени рефлекс.

„Мишићи активирају подручје мозга које је одговорно за бијес. У томе је разлика у односу на људе који једноставно не воле неки звук“, објашњава Зебек.

Хемијска и жвакаћа гума

Зебекови су 12 година ишли од једног до другог терапеута. Нико није могао да им помогне. Све се само погоршало, каже Зебек.

„Поред жвакања, Јеле је имао све више звучних окидача за нападе бијеса. У школи је постао аутсајдер“, каже он.

О понашању свог сина у школи је сазнао од наставника: Јеле би сједио у ћошку са капуљачом преко лица, непрестано гледајући у под.

„То је за нас било веома шокантно“, наводи.

Мизофонија обично почиње у добу од око 10-12 година. Постоје типичне ситуације које је могу покренути.

„Дијете се из школе враћа кући под стресом, породица сједи за столом, и дијете изненада чује звукове жвакања. То може бити окидач“, прича Зебек и наглашава: „Та осјећања посебно покрећу људи који су им посебно блиски и које воле“.

У школи постоје многи звукови који могу постати окидачи: тапкање прстима по столу, више пута поновљено притискање дугмета на хемијској оловци и изнад свега жвакање жвакаћих гума. То погађа скоро све мизофоничаре. Сви описују звуке жвакања као први окидач.

Чипс и шаргарепа

Исто је било и са Хајнцом Функеом. Временом је за њега било све више окидача.

„Звуци током ручка, жвакање жваке, једење чипса, краставаца, шаргарепе или јабуке – то је пакао. А онда се то наставља са звуковима дисања других људи“, каже 53-годишњи мушкарац.

Кад чује нешто од тога, пулс му се убрза, и он само жели да се склони. Али чак и звук ципела или јапанки га је излуђивао.

„Када сам био мали, моја мајка је често носила сандале. Мрзио сам их. Једном, када није била у кући узео сам нож и уништио их. Касније сам рекао да је то урадио пас. Нисам хтио да будем у ситуацији да морам да објасним зашто сам то заиста учинио“, прича он.

Хајнц Функе је имао проблема у школи па и касније, када је радио у складишту у логистичкој компанији. И тамо има пуно звукова, који су за њега неподношљиви.

Дуго је био на боловању. После породичних проблема и једне изненадне акутне глувоће, одлази је код психијатра. Али ни тамо нико није знао за мизофонију.

Велика патња

Депресија је уобичајена нуспојава мизофоније. И Јеле је депресиван и узима антидепресиве и љекове против бијеса који у њему изазивају многи звукови.

Данас има 27 година, успјешно је завршио образовање, сада је васпитач и не жели да размишља о почецима своје мизофоније.

С друге стране, Хајнцу Функеу је важно то што се мизофонија сада схвата озбиљно и што се овом облашћу бави наука.

Међутим, мизофонија се још увијек не сматра болешћу у класичном смислу.

Шта је тачно овај поремећај и преосјетљивост на одређене звукове – још увијек се не зна. Али међународне студије процјењују да свака двадесета особа пати од мизофоније у мање или више израженом облику.

Погођено је отприлике 20 одсто жена, готово двоструко више од мушкараца.

Неопходно је негде имати мир

Андреас Зебек је већ стекао пуно искуства како би могао да помогне мизофоничарима. Једну од метода коју користи развили су научници на Универзитету у Амстердаму: ради се манипулацији звукова који покрећу мизофонију.

Снимљени звуци пуштају се успорено, убрзано, понекад са високим тоналитетом или са ниским.Таква врста одвраћања пажње помаже да се дотична особа не концентрише интензивно на узнемирујући звук.

Хајнц Функе спава у посебној соби: Звуци дисања његове жене би га излудјели. Углавном не вечерају заједно.

Помаже му да буде у природи. Цвркут птица је за њега нешто најљепше што постоји.

Воли музику и када стави слушалице концентрише се на музику, тада не чује амбијенталне звуке и то му помаже да се осјећа добро.

Извор: DW

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: