Младен А. Шарчевић: Митрополит Амфилохије брани Бајракли џамију

Ђеде стари јуначе честити,
епископе добри племенити,
Ти поето Његошевог кова,
припада ти с’ правом хвала ова.
Великану Нашега времена,
здраво Твоја главо на рамена,
истакнути црквени Пастиру,
не дају ти починут’ на миру,
зли језици и површни људи,
ко те не зна Свети тај те куди.
Измишљају лажи и клевете,
преко њих ти Демони се свете,
а за Твоје јуначке подвиге,
н’о Ти томе не придајеш бриге,
само иштеш Небескога Царства,
и Христовог вјечног господарства.
Тако раде величине праве,
слушај Свети што ће Гусле старе,
о подвигу једном да ти кажу,
Ти знаш Ђеде Гусле да не лажу,
него увјек по истини зборе,
слушај Свети дико Црне Горе.
Када оно пре Тринаест Љета,
шиптарска се Марва диже клета,
да Светиње руши по Косову,
да сатире Вјеру Исусову,
да прогоне Србе са Огњишта,
од Домова да чине згаришта.
Гробља србска да ломе и руше,
па на „Памук ваде“ србске Душе,
и још много звјерства и недјела,
шиптарска је рука почињела,
на Косово србско тијех дана,
пусто поље вјечитог мегдана.
Но да видиш јада и несреће,
зло доброга донијети неће.
У Београд србску Престоницу,
изађоше млади на улицу,
потресени бјеху тога дана,
призорима са малих екрана,
који стижу са Југа Државе,
виде звјерства што Шиптари праве.
Па у своме јаду и бијесу,
вични били разуму нијесу,
само жељни што брже освете,
улицама београдским лете.
Навијачи Звијезде и Рада,
Партизана из Бијелог Града,
и остала србска Омладина,
до тридесет највише година.
Ломе редом све што пред њих стане,
не дај Боже ко им руку пане,
на живот му помислити неће,
дух освете све њих сад покреће.
Бјеху кивни зашто Влада ћути,
док дивљају Арнаути љути,
зашто србска Полиција није,
на Косово н’о се с’ Њима бије?
Зашто Нама стране Амбасаде,
увјек нешто око главе раде?
Па из овог’ праведнога јада,
америчка плану Амбасада,
а нека је камо пусте штете,
него у њој изгоре дијете,
србско момче од двадесет љета,
судбина му није дала клета,
живу главу из ње да извуче,
онда као Гром да у Њих пуче,
још више се предаше бијесу,
куда прођу улице се тресу.
Полиција немоћна пред Њима,
једно мјесто у Београд има,
на које су орни да навале,
да га сатру, до темеља спале.
То је стара Бајракли Џамија,
подигнута још од Османлија.
На Њу ноћас Навијачи лете,
оће са Њом Цркве да освете,
које руше Арнаути клети,
то зачуо митрополит Свети.
Митрополит ломне Црне Горе,
против ког’ се Властодржци боре,
ни један га искрено не воли,
тешка ријеч Његова их боли.
Оштра ријеч овог Праведника,
тежа им је од чизме Крвника,
тежа им је од ропскога ланца,
ријеч овог праведнога Старца.
Онда овај митрополит смјели,
окупљеним око себе вели:
„Браћо моја честите владике,
у ове је крваве прилике,
најважније да будемо људи,
Бог Велики свима ће да суди.
Ова Дјеца не знају шта раде,
мисле мржњом да доброту саде.
Мисле да из овог правда ниче,
ко зна ко их на ово подстиче,
да Род србски овако брукају,
за њима ће мајке да кукају,
ако одмах с’ овим не прекину,
Крв се мора избјећ’ ваистину.
Зато браћо ајмо пред Џамију,
да смиримо б’јесну Србадију,
јер Наши би Душмани све дали,
да се ова Џамија запали,
да из пиних уста могу рећи,
да су Срби Зликовци највећи.“
Слушају га браћа нетремице,
не да им се ићи на улице,
препали се владике и ђаци,
на муку се виђеше Јунаци.
Треба изаћ’ пред Масу бијесну,
у Кожу се нађоше Тијесну.
На ријечи сви јаки бијаху,
ал пред Масу изаћ’ не смијаху.
Оста сама морачка Старина,
као некад и прађед му Мина,
који Бега колашинског смаче,
митрополит на главу натаче,
Камилавку и Пану од Свиле,
гледаху га са Авале Виле,
како хитро улицама иде,
Свете му се Панагије виде,
на грудима иза којих бије,
Срце што се уплашило није,
ни у доба косовскијех мука,
кад је Србе зла шиптарска рука,
клала као Пасхалне Јагањце,
у косовске Гудуре и Кланце,
а Он им је чита Опијела,
кроз планине, Градове и Села,
скупља србске одсјечене главе,
док Шиптари око Њега славе.
Ни сад се Старина не боји,
н’о слушајте Пријатељи моји,
што се деси кад стари владика,
испред Масе стаде и завика:
„Аман Ђецо, Соколови моји,
немој од Вас да се нађе који,
да на србско име љагу баци,
јер су Срби људи и јунаци.
Своје бране а поштују туђе,
какав то Враг сада у Вас уђе?
Што чините ђецо Србинова?
Џамија Нам није крива ова,
за несрећу што Нас сада срете,
маните се кавге и освете,
зло доброга донијети неће,
зар је мало Крви и несреће,
на Косово што се сада лије?
Зар Вам ни то Ђецо свето није?
Да ли знате да Наше Душмане,
што се мржњом и несрећом хране,
ово Ваше безумље радује,
по’ Свијета сјутра ће да чује,
да су Срби једно дивље Племе,
што спалише на Џамију Шљеме.
Иза једне исламсе Џамије,
Душманин ће србски да сакрије,
све светиње Православне Наше,
што у огњу и крви несташе.
Зато Ђецо јединог’ Вам Бога,
послушајте Старца сиједога.
Баталите рушење Џамије,
Србин исто што и Шиптар није.
Србин туђе Светиње не пали,
Ми нијесмо као Они мали.
Ми смо Народ великих владара,
Светог Саве и кнеза Лазара,
и осталих небројених Глава,
коим вјечна доликује слава.“
То им стари архијереј каза,
Боже мили вражијег пораза.
Истог трена као Гром да пуче,
са улица Маса се повуче.
Смирише се разјарене чете,
због бесједе владичине свете.
Још прилазе морачкоме Вуку,
да му Свету цјеливају Руку,
а Он као што му доликује,
благосиља, тјеши и кликује,
и на Правду Божију позива,
овај Старац, Соко Птица сива.
Тако спаси Џамију владика,
а од мене грешнога Пјесника,
доби Пјесму што ће међу Људе,
србске Гусле да довијек гуде.

Сочинитељ: Младен А. Шарчевић Црмнички
Страсна Седмица 2017. г. Г.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: