Млади немају времена да мисле о старости

Пише: Марија Бракочевић

Aко сви одемо из земље, у њој ускоро неће имати ко да ради. Ко ли ће онда да уплаћује доприносе у пензиони фонд како би садашњи пензионери имали одакле да добијају пензије? Већ сада имамо више пензионера него запослених – на једног долази 0,9 запослених. Ако и догурамо до пензије, тај фонд тада вероватно неће ни постојати, а и велико је питање да ли ћемо моћи да преживимо уз њу када смо често пријављени на минималац. Будући да се старосна граница за одлазак у пензију за жене пречесто помера, онда и не размишљамо о пензионисању јер ћемо изгледа радити до смрти.

На овај начин размишља немали број омладинаца у Србији када им се постави питање да ли данас могу да очекују да ће доживети пензију с оваквим пензионим системом. Према подацима Министарства просвете, сваки четврти студент жели да настави школовање у иностранству, а две трећине њих планира да настави тамо и да живи. Пензија им очито више није залог за будућност, а како сматра Драган Станојевић, доцент на одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду, омладина је данас приморана да живи у продуженој садашњости.

„То је нови образац који им се намеће због флексибилизације тржишта рада, али и све мање државне подршке појединцу, породици, па и младима. Јер, данас је све више привремених уговора о раду, нико не даје гаранције за стабилне приходе. Младима је скученији простор за планирање него што је то био случај с ранијим генерацијама. Ипак, и поред тога младост није време када се размишља о пензији или старости. Млади су свесни да живе унутар непредвидивог система где је остваривање пензија под великим знаком питања, а и у глобалу, поверење у пензиони систем се свугде смањује јер пензије стагнирају. Код нас је тај систем додатно пољуљан”, уверава Станојевић.

Истраживања показују да чак 96 одсто студената у Србији у потпуности зависи од родитеља, а то, како додаје он, само значи да је системска подршка младима – недовољна.

„Једна од замерки Европске комисије је та што у Србији нема изједначавања различитих уговора о раду, рецимо, оних привремених и за стално, па тако радник на истом послу остварује различита права из области рада. Србија, дакле, нема одређени законски оквир који би могао радника да заштити, што код младих буди неповерење у систем”, истиче Станојевић.

Према истраживању Кровне организације младих Србије (КОМС) о поверењу младих у институције, тај део популације данас углавном није у радном односу, односно чак 60 одсто њих изјављује да нема примања зато што су или у процесу образовања или су незапослени.

Стефан Ђорђевић, генерални секретар КОМС-а, истиче да су млади у ствари приморани да живе у садашњости и да немају времена да мисле о пензији.

„Шест од десет њих жели да оде из земље, јер не верује у институције, нема поверење у пензиони систем и квалитет живота у будућности. Да би се то променило, у земљи треба да се успостави одговарајући законски оквир, да држава учини нешто да млади пожеле да остану. Јер, они данас раде у неадекватним условима, нису пријављени или раде за минималац, на тржишту рада често бивају дискриминисани. Сходно томе, ретки су они који су уверени да ће на крају радног века бити корисници пензија”, објашњава Ђорђевић.

Одлив „мозгова” тешко зауставити

Да би у наредним годинама Србију могла да напусти око четвртина школоване популације сматра и проф. Драган Лончар, продекан за сарадњу са привредом Економског факултета у Београду, истичући да одлив „мозгова” држава тешко може да заустави.

„С њима ипак треба остати у комуникацији да би се у једном тренутку вратили у земљу. То би била вишеструка добит за државу, јер је према подацима Народне банке Србије, годишњи прилив од дознака из иностранства три милијарде евра, а то је пет-шест одсто БДП-а. Добит од људи из иностранства огледа се и кроз трансфер знања и технологија”, подсећа Лончар.

Извор: ртс

Прочитајте још:

Ђого: Срби су жртве својих илузија

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: