Младожења

Пише: Небојша Јеврић

Ноћ сам провео у трамвају „двојци“ возећи се у круг. Било је топло и није киснуло. Испред мене је седела жена са најлонском кесом преко главе, и гомилом кеса. Спавала је сном праведника.

„Издаје се кревет у четворокреветној соби. Повољно. Трнска улица бр.3“ писало је у огласу.

Дувала је кошава.

„Ово је за мене“ мислио сам, носећи своје ствари које сам нашао испред врата стана где сам становао. Писаћу машину и спортску торбу адидас. Врата закључана.

Избацила ме је газдарица због неплаћене кирије.

Ушао сам кроз разваљену капију у двориште каквих више у Београду нема.

На врху дворишта били су пољски нужници са катанцима а у средини велика липа и испред ње чесма. Читаво двориште је смрдело.

У соби са прљавим прозорима на два кревета су спавали „вуковци“, радници који су чекали код споменика Вуку да их неко покупи и одведе да раде.

У трећем је био Тофил.

Платио сам газди, прегојеном Циганину, недељу дана унапред. Легао сам у кревет, покрио се умашћеним ћебетом и заспао.

Кад сам се пробудио Тофил се бријао пред крњетком огледала.

Била је недеља.

„Оћеш ли самном на купање?“, било је прво што ме питао.

Нисам се данима купао. Наравно да хоћу.

Трамвајем смо отишли на Дорћол а онда у јавно купатило „Дунав“.

За неколико динара добили смо кабине са неограниченом количином топле воде.

Тофил је уживао у купању и певао „Удаде се јагодо!“

Имао је педесетак година али је био јак,мишићав од тешког рада. На себи белу трик мајицу. Ћелу је покривао длакама са потиљка.

У чистој кошуљи. Прљаву и веш је прао у кабини. Мокре је носио у кеси.

Позвао сам га у ресторан „Дрина“ на кафу. Наручио је само обичну воду. Штедео је на свему. „Требаће му кад се ожени.“вели.

Армирач у грађевинском предузећу „Рад“ и трећи на ранг листи за стан. Кад добије стан ожениће се. Из свог села. Краву и жену треба узимати само из свог села.

„Градимо сад насеље Ивана Рибара. Биће ту станова и за нас. Раднике. Обећао је директор. Има најлепшу девојку из села да доведем.“

Сваке ноћи док су „вуковци“ спавали терао ме је да му причам о женама.

Уживао је у мојим полуистинитим еротским причама о студенткињама и дамама са књижевних вечери што су ме одводиле у своје будоаре. Тражио је о мене да му причам детаље. Подстицао ме да дајем машти ма вољу.

Нарвно да ми није веровао али је волео да ме слуша.

„Ех ,студент, кад се ја оженим. Само стан да добијем. И ја ћу .“

Причао сам док неби почео да хрче. А он је настављао да сања о жени.

„Има ли девојака у твом селу“

„Их кад играмо прстена. Незнаш која је од која руменија. Не ко ове свиленгаће градске“

„Колико ниси био на селу?“ питам га сумњичаво.

„Тридесет година.“

Но, стан није добио. Плате су бивале све мање и ређе.

Погучио се, престао да хода кроз собу у трик мајици, да показује мишиће.

Тражио је од мене одговор али ја га нисам имао. Приближавао се рат као велика длакава звер.

Почела је опште черупање фирме. Уплашени, до јуче поштени људи, бесомучно развлачили њену имовину. Навикнут на ред и поштено плаћен рад Тофил није могао да се снађе.

Ускоро је фирама отишла у стечај. Посла није било.

На бувљацима су професори продавали робу из Румуније.

Ветар је носио новчанице које су постале безвредне.

Највише се пљачка у позадини фронта. Рат је пљачка. Али не туђих земаља. У рату се прво пљачка своја земља. Преторијанска гарда је подизала кредите, избацивала новац на улице, и куповала девизе. Кредити нису враћани. Јела их је инфлација.

Лутао је изгубљено булеваром. На картонским кутијама се продавало све.

Онда није било друге.

Са оно мало ствари што је имао вратио се у своје село крај Сврљига. И нешто уштеђевине. Мислио је о стадимама и чобаницама.

А тамо, не само да није било жена него више није било ни људи. За тридесет година људи су отишли из планинског села. Шума се помешала са ливадама. Дивље свиње се спустиле у село. Појавили се шакали којих раније није било.

Тофил је поправио кров камене куће. Била је јесен. Подивљало воће није имао ко више да бере. Сушио је изрезано воће на сунцу.

У комшинској качари нашао је озидан казан „чучо“.

Од подивљалих крушака,јабука ,шљива испекао ракије колико је могао да постигне.

Цело село, а он сам.

Ту у самоћи бујао је његов сан о жени коју никад није познао.

Сам, потпуно сам у селу под планиниом. Старци су поумирали или се спустили код деце у градове.

„Ех, не даде ми се да добијем стан. А толики су га добили. Како бих се ја онда оженио!“ причао је жутој куји која се привила уз њега и учио је да пије ракију.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: