Моцарт куглице

Пише: Дарко Прелевић

Келнска катедрала је после улмске, друга по висини у читавој Европи. Површином је такође импозантна, одмах уз катедрале у Севиљи и Милану.

Њена градња је почела 1249. а трајала са прекидима до пред крај деветнаестог вијека. Од 1996. се налази на УНЕСКО-вој листи свјетске баштине и најпосјећенија је туристичка атракција Њемачке, коју у просјеку обиђе 20.000 људи на дан.

Прије 6-7 година сам био и сам дио ове импозантне статистике и то је једина знаменитост овог милионског града, четвртог по величини у Њемачкој, коју сам успио да обиђем у тих неколико дана, не рачунајући сам центар Келна са својим “шетачким улицама” и један од неколико мостова преко Рајне.

Ипак, печат мом боравку у Келну је дала, нико други, до Медлин Олбрајт.

Разлог мог боравка у највећем граду савезне њемачке државе Сјеверне Рајне-Вестфалије је било учествовање на манифестацији која је имала искључиво пословни карактер. Специјални гост овог скупа је била Олбрајтова а очекивање организатора сасвим оправдано да таква особа итекако има што да каже и на тему која се не тиче политике.

Си-ви бивше државне секретарке САД јесте импресиван: докторант Колумбија универитета, дипломата, политичар, у борду директора њујоршке берзе, полиглота, научила течно да говори руски језик за свега шест недјеља, што је равно подвигу, чак и ако узмемо у обзир њено чешко поријекло.

Било би несвакидашње искуство, чак и привилегија слушати уживо особу која је обављала другу по значају државну функцију најмоћније силе свијета, да ипак није ријеч о Медлин Олбрајт, увијек “деликатној” и “обазривој” кад квалификује читав један народ.

“Одвратни Срби” су ријечи којима је дотична почастила активисте чешког удружења “Прашко пролеће”, када су јој они под нос потурили фотографију на којој се налазе жртве НАТО бомбардовања 1999.

Ни овај пут Медлин Олбрајт није изневјерила саму себе, па је ничим изазвана и потпуно ван контекста, већ у уводној реченици поменула да се посебно радује што се налази у Келну, граду у ком је донијела неке важне одлуке које се тичу кажњавања Срба. И ако је било од ње, много је.

Колин Пауел, који је Олбрајтову наслиједио на мјесту државног секретара САД, је у својим мемоарима навео да је она свој став према употреби војске образложила ријечима: „У чему је сврха посједовања овакве супериорне војне силе, ако не можемо да је употријебимо”?

У политици постоје голубови и јастребови. Да би недвосмислено схватили којој врсти “пернатих животиња” Медлин Олбрајт припада, можемо да наведемо још бољи примјер њене животне, политичке и свеколике философије – то је ТВ интервју у којем су је питали да ли је “демократизација” Ирака била вриједна живота више од пола милиона ирачке дјеце, а она одговорила: ”Одлука је била тешка али вредјело је”.

Одговор је био, неко би рекао дипломатски. Ипак постоје прикладнији изрази за то, које никакав еуфемизам не би испеглао.

Присјетимо се, санкције су суспендовале сваки траг нормалног живљења , неселективно донијеле хаос, глад, јад и биједу ирачком становништву, али из перспективе госпође Олбрајт, вредјело је.

Иза свих великих ријечи о опасности од ирачког вође Садама Хусеина, нуклеарног, хемијског и биолошког оружја, рата против тероризма и сукоба цивилизација, па чак и краја историје, стајала је само нафта.

Пракса да најмоћније “империје” отимају материјалне ресурсе других држава никад није престаја, а бруталност колонизације углавном зависила од технолошког и војног развитка агресора у датом тренутку. Дакле, ништа се није промијенило, осим што сада војну инвазију прате лијепе ријечи: демократизација друштва, општи напредак и просперитет.

У моменту кад је шармантна госпођа Олбрајт поменула разлог свог посебног задовољства што је опет у Келну, дозволио сам себи мало “злобе” присјетивши се Веље Илића, једног од најаутентичнијих србијанских политичара, који је по свједочењу својих колега, такође лидера ДОС-а, Ненада Чанка, Милана Ст. Протића и Владана Батића, својевремено био спреман „да се жртвује за будућност Србије“, а Медлин Олбрајт је требало да, како кажу поменути, „падне за слободу“.

Потом су испричали и пар детаља: „Веља је навео да (Медлин Олбрајт) има добре ноге (употријебио је израз буткице) и да се њему у принципу свиђа и да ако се ми сагласимо, он ће учинити неопходан корак како би се нормализовали односи између Србије и Америке“.

Веље Илића ћемо се сјећати из времена његовог министровања и по показаном “разумијевању”, скоро толеранцији, према умјереној крађи, коју је он од милоште назвао “крадуцкањем”. Закључио је да то крадуцкање и не би био толики проблем, кад се не би баш крало. Што је тачно граница између крадуцкања и крађе и како је изградирана та скала, остало је непознато.

Повратак кући је био опуштенији дио путовања, особито што се на путу до Подгорице плански испријечио Салцбург.

Овај “Моцартов град”, величине Подгорице, ме је оставио без даха, а срећна околност да тих пар дана боравка у њему нису били оптерећени пословним обавезама. Палате, тврђаве, дворци, паркови, мостови и дух Моцартових симфонија чине Салцбург најљепшим барокним градом Запада.

Остао је ипак велики жал што сам неколико пута “пољубио” врата музеја-куће у којој је рођен велики композитор.

Међу познаваоцима музике постоји дилема да ли Волфганг Амадеус Моцарт највећи композитор свог времена или свих времена. Мој више него компетентни пријатељ, музичар, тврди да је највећи ипак Бах. Мени као лаику, не преостаје ништа друго, него да вјерујем свом пријатељу.

Налетио сам на реченицу Карла Барта, швајцарског математичара и теолога, која мири оне који евентуално имају дилему ко је бољи, Моцарт или Бах:

“Не знам да ли анђели кад славе Бога свирају Баха, али сам сигуран да кад свирају за душу, свирају Моцарта.”

На крају сваког путовања остаје чувена обавеза куповине поклона и сувенира а у граду какав је Салцбург, тај посао је сасвим једноставан.

Листицу са списком жеља сам згужвао и купио десетак идентичних, лијепо упакованих кутија са чувеним Моцарт куглицама.

Прочитајте још:

Времеплов

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: