Мочвара идеја и крива огледала

Пише: Тајана Потерјахин

Уметност се радо бави појавама које егзистирају у сфери екстрема. Испитујући крајње опције и гранична искуства, настоји да каже нешто о истини, која се веома често не налази „негде између“ него у једној од две кључне тачке постојања и непостојања: на врхунцу добра или на врхунцу зла. У том смислу, грех, декаденција, полусвет, одувек су легимитно интересовање уметника, с тим што, наравно, нису били подједнако атрактивни у оквиру сваке епохе или интелектуалне моде.

Ако бисмо у овом тренутку направили груби пресек тема које занимају домаће креаторе играног програма који представља телевизијску понуду наших оператера, уочили бисмо извесни помак у односу на стање од пре неколико година, али рекло би се да још увек нема значајније разноликости. Криминал и друштвени талог, кланови и нарко босови, антихероји, слабашне копије америчких и однедавно скандинавских серија још увек искачу као чупавац из кутије док стискате дугме на даљинском управљачу. У овом монотоном сивилу лишеном оригиналности ипак се издваја један пројекат, али ни по чему добром, више као најбољи пример.

Серија „Мочвара“ коју је креирао двојац Олег Новковић и Милена Марковић као да у себи сажима сву безидејност једне учмале генерације аутора прилично неснађених у сопственом времену. Све три сезоне, у складу са самим насловом, приказују људе са друштвеног дна, лоше људе, зле људе, баш много зле људе, породичне перверзије и трауме, проституцију, криминал, наркоманију, безнађе. Међутим, све се то пред нама појављује као веома ненамерно веома смешна карикатура. Ако се приликом вештог писања ликови уздижу до архетипова, управо супротним поступком од њих настају сумануте и гротескне караконџуле, вештачки производи ауторске намере лишени смислених мотивација, реплика и аутентичних поступака.

У овом серијалу као да је све постављено на сцену само да нас шокира и ни због чега другог, од монахиње коју син веша на гробљу, мајке која дави девојку коју је малочас њен син покушао да силује, асистента на факултету који подводи бруцошкиње а онда постаје угледни адвокат: и још безброј догађаја и ликова који би требало да делују зачудно, морбидно, кошмарно, али лоше написани, просто призивају онај осећај који изазива неприкривени кич лишен чак и оног шарма који поприма када није претенциозан. Проститутке носе кратке пуфнасте бундице, мини- сукње и самодржеће чарапе, јер то је оно што проститутке носе. Полицајци су ментално уништени, у слободно време пију, ћерке богаташа су зле и размажене, све је огољени стереотип без крви и живота. Све изгледа отприлике онако како мали привилеговани ђокица замишља полусвет. У одређеном смислу, серија је и ругање људима са социјалног дна, али бојим се да је и то само ненамерна последица трапавог ауторског поступка.

Постоји још један озбиљан проблем са самим текстом. У први мах, помислите да ликови упорно говоре „мајка од“, „син од“, (жена од султана) зато што је писац сценарија желео да нам покаже како ти људи нису образовани, и говоре „народски“, али онда су тако почели да причају и лекари, полицајци, адвокати.

Поменути сводник, у једном тренутку пријатељу са којим је седео у ресторану каже отприлике: „Узми нешто слатко за дезерт, на мене.“ Мало је вероватно да један образован човек не би казао, рецимо: „Поручи и десерт, на мој рачун.“ Али, мало је вероватно и да сценарио који је писао један универзитетски професор и добитник НИН-ове награде за књижевност може бити тако скандалозно неписмен, али јесте. Све време.

У њему, такође, постоји много реплика које немају другу функцију осим просто да буду ружне, поново, да нас шокирају и саблазне, и то им успева, али не на начин који су аутори прижељкивали. „Пиздуља“, „смрдљуша“, готово константна опсесија Марковићеве фекалијама, канонада поганих израза пљушти из уста различитих ликова по неком насумичном осећају драматурга, те речи најчешће нису на правом месту, и нису адекватне, често су употребљене супротно свом значењу. Ликови се као по правилу помињу увек целим именом и презименом, тако је у једној епизоди Срђан Каран споменут више десетина пута! И тако функционише читава серија, као једна насумична и незграпна гомилетина нечега за шта аутори мисле да је мрачно, бизарно и савремено јер то би требало да осигура уметнички отисак дела. Претпостављам да су исту мету гађали стихови којима је почињала свака епизода друге сезоне, што је оставило само бљутав утисак о њиховој банализацији и о неукусу.

Међутим, будимо поштени, рецепција ове серије није била ни приближно лоша као што би требало сходно њеном квалитету. Бацање прашине у очи публици (за велике паре) још увек функционише, па се на различитим форумима и друштвеним мрежама често појављује један коментар који гласи: „није нешто, али нема ништа боље, гледаћу.“

И стварно, нема ништа боље. Од несрећног историјског фалсификата о Вери Пешић, којим је РТС покушао да врати сјај комунистичкој иконографији, „Радио Милеве“ која паразитира на човековој потреби да се у осам увече насмеје, макар и лошој шали, уместо да гледа силовања и шмркање кокаина, преко „Црне свадбе“, прилично аматерског покушаја да се од иностраног концепта направи нешто „наше“, ко зна које сезоне „Убица мог твог и ко зна чијег оца“…могли бисмо дуго да набрајамо, али поента је прилично јасна. Сваки од ових серијала има публику: то су људи који воле домаћи играни програм, увече гледају телевизију или пропуштене епизоде потраже на интернету, али ниједан од ових телевизијских производа није, заправо, вољен. И тако се глумци и аутори по емисијама хвале том гледаношћу, и упорно снимају нове и нове сезоне, иако смо сви свесни да за ту гледаност могу да захвале само једној ствари: нема ништа боље. Од сваког новог најављеног пројекта очекује се да буде „то боље“, иако смо се сви много пута уверили у то да наша „културна сцена“ ( у ствари естрада пресвучена у рухо културе), премда нема ни нарочито лепо лице, има једно мочварно наличје, накарадну логику којом маргинализује или афирмише у складу са бројним критеријумима, од којих ниједан није критеријум вредности.

Зато се одсуство идеје и већ механичка опседнутост „подземљем“ представљају као врхунац друштвеног ангажмана и храбро сликање „наше стварности“.

Када су се прошле године догодили масовни злочини у београдској школи, и селима Дубона и Орашје, први спонтани захтев који се могао чути са свих страна од људи који припадају најразличитијим друштвеним групама тицао се укидања Пинкових ријалити програма. Иако су се ђавољи адвокати трудили да нам докажу како телевизијско насиље не производи насиље у реалности, бојим се да антрополошко искуство и знање поседују теже аргументе: механизми репродукције насиља сложени су и инхерентни појединцу и заједници.

Ипак, стално присуство насиља подиже степен отпорности на насиље: оно што је згражавало људе пре тридесетак година ми данас не сматрамо довољно шокантним.

Пошто у мочварним сликама неморала и безнађа које нам телевизије пласирају као играни програм нема ничег заиста вредног, иновативног или катарзичног, овакви садржаји неретко нам бивају представљани као огледало: слика нас и наше стварности. Признаје се, ту заиста нема ничега вредног, лепог, смисленог, уметничког и аутентичног, али то је реалност, па је то онда некакав уметнички реализам, вредност по себи. Интересантно је да исту ову метафору користи Жељко Митровић када описује своје Задруге, Елите и Фарме.

Рекло би се, дакле, медијски магнат против ког се скоро цела Србија прошле године дигла на ноге и наши врли уметници користе исто огледало. У ствари, као да су заједно изгубљени у истом кошмарном ходнику морбидног циркуса, у коме су сва огледала крива. Па нека се сами огледају у њима, ако им се толико допада оно што виде.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: