Mogerinijeva u magli balkanskog raspada

Piše: Vladimir Sudar

Magla na sarajevskom aerodromu zbog koje je visoka predstavnica Evropske unije Federika Mogerini otkazala posetu Bosni i Hercegovini usred njene „balkanske turneje“ možda i najbolje oslikava odnos realnosti na Zapadnom Balkanu i bajkovitog viđenja regiona briselske birokratije.

Uprkos tapšanju po ramenu zvaničnika svih zemalja i entiteta regiona (Srbija, Kosovo i Metohija, BiH, Crna Gora, Makedonija i Albanija), koje je nameravala posetiti, kao i višestrukom ponavljanju mantri da je „Uniji stalo do Balkana“ i da „EU neće biti kompletna bez svih sve država Zapadnog Balkana“, situacija na terenu je potpuno drugačija.

O čemu izveštavaju i mediji zemalja Evropske unije. Tako je nemački „Frankfurter algemajne cajtung“, uoči posete Mogerinijeve, ocenio da su sukobi unutar šest zemalja regiona, „unutar njih, među njima i sa trećima, sve češći i zbog njih je najvažniji, možda i jedini, zajednički cilj sve dalji — pristup EU“.

Kako u praksi izgledaju maglovita realnost Zapadnog Balkana u odnosu na svetlu sadašnjost i budućnost viđeni očima briselske diplomatije, pokazaćemo u nastavku.

Srbija sa Kosovom ili bez njega

Iako je pre nekoliko dana Srbija u Briselu otvorila dva nova poglavlja u pregovaračkom procesu sa EU i uprkos tome što svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo, odnos Srbije sa delom svoje teritorije — Kosovom i Metohijom — jeste, kako navodi „Frankfurter algemajne cajtung“, „zategnut kao što nije bio godinama“.

Uz to, Srbija, iako je mnogi smatraju najstabilnijom zemljom regiona, u trajnom je, manje ili više tihom, sukobu sa susedima, pre svih sa članicom EU Hrvatskom, šampionom po bujanju neonacizma, i Bosnom i Hercegovinom, u kojoj Bakir Izetbegović sistematski radi na kvarenju ionako zategnutih odnosa.

Srbija trenutno samo što nije ušla u kampanju za predsedničke izbore zbog kojih u narednih mesec, mesec i po dana, neće raditi ni Skupština, a iskustvo nas uči da u kampanjama ne možemo računati na smirivanje političke situacije ili rešavanje ozbiljnih (među)državnih problema.

Kad je reč o Kosovu i njegovoj svetloj evropskoj budućnosti, dovoljno je reći da je na gotovo svim listama evropskih zemalja na kojima se našlo, po svim parametrima gore i od BiH.

Mirna, ali gladna Bosna

Ironijom sudbine, Federika Mogerini bila je prinuđena da otkaže posetu ključnoj zemlji svoje „balkanske turneje“. A u Bosni, uprkos sve češćim obećanjima EU o ubrzanom napretku u disciplini „evrointegracije“, situacija od završetka građanskog rata nikad nije bila gora.

Sarajevski portal „Kliks“ nedavno je u analizi aktuelnog stanja u BiH naveo da pored toga što je Bosna najsiromašnija zemlja Evrope, u njoj zakonodavna vlast ne funkcioniše, izvršna je u tehničkom mandatu, glavni tužilac je suspendovan, pitanje je da li će država biti u stanju da izdaje pasoše, građani se masovno iseljavaju, političari su u zatvorima ali i dalje obavljaju javne funkcije, pod znakom pitanja je finansijska stabilnost zemlje…

Makedonija pred raspadom

Ako je donedavno važila za najstabilniju zemlja regiona s najboljim ekonomskim pokazateljima, danas je Makedonija nestabilnija i od Bosne i Hercegovine. Permanentna politička kriza koja je tinjala godinama nije rešena izborima. Naprotiv.

Najava nove vladajuće koalicije uz redefinisanje državnog uređenja po kome bi Albanci dobili neku svoju „autonomnu pokrajinu“ po modelu Kosova u SFRJ, uz odbijanje predsednika Ivanova da dodeli mandat Zaevu, doveli su do najdublje političke krize u ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici.

Uoči posete Mogerinijeve, širom Makedonije traju protesti pristalica VMRO–DPMNE, na kojima se predstavnici NATO-a i EU nazivaju „okupatorima“, a visokoj predstavnici EU se, u znak dobrodošlice, poručuje da je „persona non grata“.

Albanija — poslednji dani „Ataturka“ Rame

U odnosu na pobrojane zemlje regiona, posmatrajući sa strane, Albanija izgleda kao šampion, bar kad je reč o regionalnoj saradnji. U smislu saradnje sa sunarodnicima u regionu, a na štetu (teritorijalnog integriteta) susednih zemalja, premijer Albanije Edi Rama doživljava kao „albanski Ataturk“, odnosno čovek koji bi mogao ostvariti nacionalni san — „Veliku Albaniju“.

Ma koliko Edi Rama izgledao samopouzdano dok gura prst u oko liderima susednih zemalja pričama o albanskom jedinstvu, u Albaniji mu izgleda gori tlo pod nogama jer se sukob između vlasti i opozicije zaoštrava, a opozicija traži nove izbore, bojkotuje parlament i „mobilizuje ulicu“.

Crna Gora — demokrati(zaci)ja bez opozicije

Na početku „balkanske turneje“, Mogerinijeva se obratila crnogorskom Parlamentu poručivši da je Evropskoj uniji stalo do Crne Gore i „još više od toga — vrata EU su otvorena za ceo region“. Na njenu žalost, opozicija je bojkotovala njeno obraćanje parlamentu i tako u praksi pokazala razliku između realnog stanja na terenu i „pogleda iz Brisela“.

I tu ne pomažu priče o „pozitivnoj ulozi“ koju Crna Gora ima u regionu, „zbog izuzetnih odnosa sa svim komšijama“. Ma kako iz njene vizure izgledala „pozitivna uloga“ Crne Gore, reč je o duboko podeljenoj zemlji u kojoj se nad pripadnicima najveće nacionalne manjine „sprovodi aparthejd“, a protiv lidera opozicije se vode montirani politički procesi zbog, navodnog, pripremanja „državnog udara“.