Могу ли се помирити партизани и четници? – ,, Равна гора“ продрмала историју
1 min read
Серију “Равна гора” аутор Радош Бајић најављивао је као коначни покушај помирења Срба, оних и даље подељених у бункере идеологија, четнике и партизане. У ствари, после скоро 70 година од Другог светског рата, живих учесника скоро нема, па само потомци партизана и четника још полемишу петицијама, протестима и медијским саопштењима. Већина грађана Србије веровала је да су комунисти, а и четници, ако ништа друго бар одавно помрли, па их је изненадило постојање комунистичке омладине.
А та омладина се већ после прве епизоде окупила испред зграде РТС-а која емитује спорну серију, протестујући против Бајићевог дела јер оно наводно представља ревизију историје с циљем рехабилитације четника. Аутор се због тога није много узбудио.
– Седамдесет година после Другог светског рата ми смо још седели у мраку с повременим трачком истине који нас је само спорадично обасјавао. Деценијама смо живели у једноумном, идеолошки наметнутом тумачењу тог времена, у лажима са којима су давно пре нас раскрстили сви напаћени народи такозваног источног лагера. Нажалост, комунизам се нигде тако жилаво и пријемчиво није примио као код Срба. На протесте смо рачунали. То је саставни део процеса ослобађања истине и успостављања слободе – рекао је Бајић у јединој изјави за медије коју је дао и од тада се не оглашава.
Потомци партизана и четника у Србији наставили су да бране своје идеологије и од помирења за сад нема ништа. С овим се слаже и историчар Чедомир Антић, који у изјави за “Вести” каже да је помирење ових идеологија данас немогуће јер је комунизам одавно умро, као и већина комуниста и четника.
– Ако нису помрли досад, хоће у наредних неколико година. Актуелну полемику данас воде њихови потомци, који не могу да се помире с делима и неделима својих предака. Чињеница да су се серијом “Равна гора” поново распалиле старе страсти говори да у Србији никада није ни уведена демократија, односно да никада нисмо ни раскрстили с комунистичким режимом који је за 40 година потпуно уништио Србију. Деценијама су партизани представљани као ослободиоци, док су четници озверени. То се наставило све до данас. Али тај тренд мржње није присутан само код нас, па погледајте Јевреје, и они се деценијама гложе између себе. Што се саме серије тиче, она је историјски исправна у великој мери – каже Антић.
И није серија “Равна гора” усамљен случај, где су испливале старе страсти. Партизани и четници и њихови, додуше вербални, сукоби спорадично пуне новинске ступце. Један од њих замало је завршио на суду у Стразбуру. Наиме, 2004. године је Србија донела закон према коме је требало да четници добију сва права као партизани, првенствено пензију. Да би уопште могли да затраже пензију или неко друго право, четници су морали да доставе доказ да имају војни стаж, а затим и да добију амин Владине комисије, која до данас није основана. Тако је готово једна деценија прошла, а четници Драже Михаиловића, њих око 3.000, још нису остварили своја законска права.
Припремили су жалбу Европском суду за људска права у Стразбуру, али су на крају од ње одустали.
У децембру прошле године комунисти су протестовали јер се власти у Билећи одлучиле да уклоне споменик партизанима који је подигнут након Другог светског рата и да на његовом месту поставе нови, посвећен четницима. Постамент са петокраком замењен је стубом високим преко 12 метара, на којем стоји обележје четничког покрета. Тада је покушано и са компромисом да споменици стоје један поред другог, али партизанско обележје је преко ноћи срушено виљушкаром.
У јулу ове године председник Удружења бораца и антифашиста Колашина Гојко Влаховић грубо је извређао Српску православну цркву и митрополита црногорско-приморског Амфилохија током говора поводом прославе устанка 13. јула. На партизанском спомен-гробљу на Брези, он је оптужио митрополита Амфилохија да никада није држао парастос партизанима, већ само “изопаченим страшилима”. Осудио је и преношење посмртних остатака припадника Југословенске војске у отаџбини, као и иницијативу за подизање цркве поменице на местима где су партизански споменици.
Историју, узгред речено, деца у Србији уопште не познају. Судећи према речима професора историје у српским основним и средњим школама, у ери ајфона и ајпеда, партизани и четници су за српске ученике праисторија. Осим ако немају неког у породици ко би им испричао о догађајима из Другог светског рата, они о том периоду врло мало знају. Мало је оних који уопште знају ко је био Тито, а о Дражи Михаиловићу да не говоримо.
“Тито је био неки вођа Срба, Хрвата и Словенаца, а за Равногорски покрет нисам никад чуо” (матурант гимназије).
У данашњим уџбеницима партизани су представљени као масован покрет у Југославији након Титовог повратка из Русије. Наведене су главне битке на Сутјесци и Неретви, а четници су описани као пасивна војска, чији су делови знали да изводе акције и на своју руку. Идеолошке разлике два покрета објашњене су тако да су четници за краља и грађански систем вредности, а партизани су комунисти за народну власт и везе са Русијом.
Психотерапеут Зоран Миливојевић за “Вести” каже да са овим данашњим размирицама између четника и партизана немају везе ни школа, ни држава, већ је то ствар дубоко укорењених предрасуда.
– Предрасуде се преносе са колена на колено, Дете верује свом тати и деди и то је за њега једина истина и закон. Када крене у спољни светм он ту породичну истину брани свим средствима. Тако уверење, односно предрасуда постаје идеологија. А представници идеологија себе виде или као спасиоца или жртву, нико није агресор. А то што се после 70 година потомци четника и партизана свађају, говори о томе да је у Србији константно у току грађански рат ниског интензитета. Враћају нас у прошлост уместо да гледамо у будућност. А све је то игра за одрасле, млади се не могу заварати овим причама. Они желе да чују и другу страну, чак имају и осећај емпатије према њима. Зато ће они радо и гледати ову серију – каже Миливојевић.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
ja mislim, govorio je dalje svstenik Radusinovic,da je komunizam nasilje.Bolje je da nestanemo kao ljudi nego da opstanemo kao neljudi,jer je bolje i mrtav civjek nego zivi necovjek,jer su Bogu i mrtvi ljudi zivi,dok su neljudi pred njim mrtvi jos dok hode po ovoj zemlji.
Eto dragi citaoci tako su pisali cestiti Crnogorci koji morahu izbjeci iz ove Crne da crnja ne moz biti i danas vec crnoga Montengra.
Napisao je ovo jedan sa sred Ceva a zvao se Dr Slobodan Vujovic rodjen 23 avgusta 1937 u Cevo opstina Cetinje,radio ka profesor srpskog jezika u Gimnaziji „Jovan Jovanovic Zmaj “ u Odzacima.Preminuo 2009 godine.
Knjiga se zove “ JAME I JAMARI 1995 godine
Komunizam nam je donio ne samo trajno duhovno i materijalno siromastvo,vec i trajnu neslobodu.Medjutim Isus ljudima nije nudio ni zemalsko blago,ni tjelesne radosti.Ukazivao nam je samo na svijet u kome se nece znati ni za smrt ni za patnje,a taka svijet mogao se osvojiti ugledanjem na Hrista.Njegov pogled bio je uprt u onostranost u puteve koji vode u krepljenju ljudske duse da ne posustane u vjecitoj borbi sa neprekidnim iskusenjima zivota i nepresusnim zabludama svijeta.:Vjera je vjecita covjekova teznja za nebom i vjecnoscu.
u drustvima boljsevicke represije hrista su silom gonili iz drustva,ali su zato pojedinci,vjernici njega jos cesce drzali.Isus je itina koja je uvjek pred nama i koji se svakog trenutka moze saobraziti.
Kod nas u Crnoj Gori religija je najgore prosla,a kada se govori o odnosu religije i tradicije kod nas treba imati u vidu da je crkva imala ne samo religisku,vec i oslobodilacku i moralno-vaspitnu ulogu.Pravoslavlje treba covjek pun ljubavi za sve ljude oko sebe.Pravoslavno zivjeti,znaci ljubavlju misliti,osjecati,znati.ni znanje nije znanje,ako nije emanacija ljubav.Pravoslavlje je Vasiljensko ujedinjenje ljudi,ali u hristu,a ne kroz pokornost covjeku.Ne smije se nikome nametati dobro,jer su se najveci zlocini odigrali pod parolom nametnutog dobra.Ako se postuje sloboda kao ideal onda se mora postovatiti identitet drugoga.
Ne zaboravi nikada Majovicu,da je ovo zemlja pamcenja i ponosa.pamcenje je okamenjeno u knjigama od Njegosa ,a i prije njega.Pamcenje je u pjesmama u legendama starim koliko i ovaj narod.
Nasi rijetki prezivjeli svestenici,poslie rata ,izlozeni svakakvim ljudskim ponizenjima,prihvatili su zivot ne u ocaju i ne skrgucucu zubima i ne slomljeno,nego smireno is olaksanjem.Rado se sjecaju svestenika Boska Radusinovica,dragog covjeka ,koji je u ocima nosio tugu i blagost.Bio je epskog kova i gradje,dobrocudan,razgovoran.kroz jedno nevitesko vrijeme kretao se sa svojim bremenom casnosti i morala.U svojim damarima nosio je sam eho proteklih vjekova ,sudbine bratsva,sudbine porodice.
Taj plemeniti covjek izvor je zive rijeci koja nikada nije mogla presahnuti.taj izvor nije mogla zamutiti ni uvreda,ni psovka,ni kletva,rijec ga nije mogla zatrovati.Bio sam srecan kad bih se sa njim zadrzao duze u razgovoru.On je to osjecao.
Ja sam od njega dobio cudesna objasnjenja i krajnje odredjena razjasnjenja o nacinu o nacinu na na koji se saznaju vrhovne istine preko kojih ljudska svijest postize opazanje beskonacnosti.Cinjelo mi se da je u njemu postojao drveni odbljesak Boga u kome sam mogao da promatram sliku one sile beskonacnog koja je u njegovo tijelo bacila dusu. Izgledalo mi je da je svoju dusu otvorio Bozjem uplivu cijom pomocu je mogao da se osjeti sposobnim cak i za prorokovanje.
Poznavao je dobro mog oca pa neke stvari od mene nije krio,iako sam bio mlad brucos.Sjecam se njegovih rijeci: majovicu uci,osvajaj znanje koje ce ti biti temelj u sebi i van sebe.Shvatih da neuspjeh covjeka slomi ili ojaca,a ti si od takvih materijala,tebe moze samo ojacati.Uvjek imaj svoju rijec,preziri lojalne gradjane,znam da nece nikada biti duhovni mrtvac.Covjek koji cita,koji je u dodiru sa umjetnoscu,drugaciji je od onoga koji to nikada ne cini.mnogo je manja vjerovatnoca da ce postati ubica.
Poluvjekovno ideolosko nasilje jedna je od najtezih okupacija u nasoj istoriji.Poredak se drzao nasiljem i na strah od primjene nasilja.Komunisti su svuda nametali ateizam,ismijavali religiju,unistavali ikone,ikonostase i razne relikvije.slijepi od mrznje sahranjivali su Boga a svestenika tjerali da mu drzi opijelo.
Maltretirali su monahe manastira Ostroga,koji je jedan od najvecis svetilista na Balkanu.
Pepeljasti lanac planina zavrsava se planinom ostrog.gromade ostroske planine okomito se dizu u nebo ,a u dzinovskoj stijeni manastir je ukesan u XVI vijeku.Ovaj manastir osvajaci nikada nijesu ostavljali na miru.Crnogorska ga je krv zalivala,a sunce umivalo.hrammje u stijeni, prava tvrdjava i izvoriste legendi i pravoslavlja.U njemu se cuva civot Svetog Vasilije Ostroskog Cudotvorca,tu je sacuvano dragocjeno istorisko sjecanje,tu sem krila prognana cirilica .U ovom manastiru cuvala se sveta rijec predaka.Ostrog je rsadnik duhovnog zivota srpskoga naroda,to je nasa bogata i krvava istorija,nasa kultura,nas cetiristogodisnji mit i traganjem za istinom,nepresusno vrelo narodnog pamcenja,izvor tradicionalnih vrednosti,cuvanih i ocuvanih na ovim prostorima.Ostrog zivi u dusi ovoga naroda,jer ljudkim ocima i zeljama granica nema.Ostroske grede gordo stoje ispred gosta,namjernika,stoje ispred mene kao sagovornika.
I danas,kao i uvjek.kada su nas pritiskale nevolje i zasipale mrznje posjeta ostrogu oplemeni nam duh,razvedri tmurno zivljenje,vrati nas u proslot u istoriju.
tu su nam korijeni duboko u kamenu,jer umjesto zemlje,priroda je Crnoj Gori podarila kamen i sunce.tu su pradjedovski grobovi i mramor od Pandurice do ostroga rasuti,usamljeni zarasli u zbinju i travi .Cuvajuci te grobove,te mramore kojih je dosta u Crnoj Gori mi cuvamo svoje dostojanstvo,svoj identitet.
komunisti nastoje da uniste pravoslavne svestenike u Crnoj Gori po svaku cijenu .takva svijest je dugo projektovana i izvan dirigovana .Jeromonaha gavrila dabica bacili su u jamu Ploce u Dragovoljicima,Jeromonaha Teofana Beatovica ubijau i bacaju u jamu u selu Vidne opstina Vucedolska.Ubijaju arhimandrita Nikodima Janjusevica u zupskom manastiru kod Niksica,protosindjela Varnavu Bucana ubijau sa 46 uboda nozem,Vasa Popovica,svestenika iz Vucjeg Dola,poslije teskog mucenja bacio je Sava kovacevic u jamu u Gornjem Polju kod Niksica,ubijau protojereja Lazara Radovica iz Kolasina,arhimandrita Serafima
Dzarica iz pljevalja,popa Kekovica iz Zagarca,popa Milosa Turcinovica iz Velestova,Rista Jaramaza iz opstine Vucedolske,Rada popovica iz Velike i ne samo njih.
Pobijeni su jer su ostali vjerni svetosavskoj ideji .Cuvali su tradiciju i nijesu htjeli iznevjeriti amanet starih i cestitih predaka.Ti nesretni svestenici imali su sve ljudske kvalitete ,jer sa zna da neljudi u Crnoj Gori nikad nijesu mogli biti svestena lica.
Svestenika Bozarica su komunisti uhvatili u Ljeskopolju,u selo Gornja Gorica,kada se pripremao da izvrsi obred sahrane,umoren je na stravican nacin.Sadisticki su se izivljavali nad vezanim covjekom,sjekli su mu parce po prce mesa od njega,djelove tijela prenijeli su u satorsko krilo i bacili ga u Moracu.Dok su ga sjekli govorili su mu:“Ne brini, pope,ti si ,kako rece bozji sluga.Mi cemo te sjeci na komade a Bog cete na onom svijetu sastaviti i ozivjeti“!To se desilo novembra 1941,a na Badni dan 42.ostaci njegovog tijela pronadjeni su i sahranjeni pred crkvom u selu Vukovcu,bez svestenickog obreda jer to nijesu partizani dozvoljavali.
Ovo svirepo ubistvnaislo je na zgrazavanje u Zeti sto je rezultiralo organizovanje cetnika i progon komunista.On je sa ljubavlju nesebicno gaio pravoslavnu vjeru i svetosavsku misao u ovim krajevima.
Masakrirajuci ga komunisti su htjeli da ubiju u njemu njegovo integralno postenje,njegovo vatreno rodoljublje i njegovu beskompromitnu vjeru koju je nosio i za koju je umro kao prvi hriscanski mucenici.
Ova kuca je uvjek bila utociste nevoljnima i ubogim.Klonio sam se zla,cinio sam dobro ,i zelio mir.Nikada nijesam odrekaodobra onima kojima je trebalo,ucinicu i vama kad god uzmognem.Ali necu ici sa vama jer cinite bezakonje,postali ste bezboznici,jer ko ide za zlom,na smrt mum je2 .popadija ih nudjase lozovacom koju ne dobijahu.posto vecerase ,jos jednom se obatise popu“bice bolje da odes s nama i kod nas ces obavljati svoj posao!“ A popadija ce nato.“ Bolje da je on sa mnom da pazimo ovu djecu,makar ga zvali kukavicom,izdaicom i kako god hocete,nego da ode sa vama da naupunite negdjerupu 1
“ dobro pope“ rec vodja i odose,a on za njima “ Nek mi Bog sudi ako grijesim!“
Medjutim ubrzo mu oni presudise.U cekvi na Bozic 1942 godine, dok je sluzio bouju sluzbu,s petrahiljom i krstom u ruci na njega pucaju dva skojevca i bjeze ispred iznenadjenih i zacudjenih vjernika.
Pravoslavna dobrocudnost drzala je u iluziji da mu se nece nista desiti i rogamskog svestenikaVasilija S Bozarica,jer nije kriv.bio je emotivan do neocekivane mjere,mek i dusevan.Pridavao je veci znacaj dusevnom bogatstvu,dobrima kojima je imao u sebe samima i koja nam niko nemoze uskratiti.
Zlo nije mimoislo ni mrcavskog svestenika Sima Maricica.Godinama je savjesno obavljao svoju svestenicku duznost.Za svoj rad odlikovan je crvenim pojasom od Nj,Sv patrijarha srpskog Gavrila 1937 godine.Bio je ucesnik u ratovima od 1912-18.Narocito se ostakao u mojkovackoj bici ,junacki se tkao prsa u prsa sa svapskim vojnicima.Dobrog srca jakog karaktera,borio se za svetosavske ideale.postovalac narodne tradicije,ni u cemu nije htio iznevjeriti amanet svojih straih znamenitih predaka.
Pregovarali su partizani sa njim da ide sa njima.On je obrzlagao svoje vidjenje situacije u kojoj se nasao njegov narod: hriscanin da podrzi svoje ideje i poduhvate u kojima prepoznaju sebe isvoju viziju covjeka i drustva..Ako je u pitanju istinsko dobro,oni ne traba da uskrati svoju saradnju na njegovom ostvarivanju bez obzira na to od koga potice inicijativa.U sluzbi covjeka moguca je i pozeljna zajednicka akcija sa pripadnicima svih partija pa i komunista.
u zajednickom poduhvatu ne smije biti mjesta za nasilje ili za bilo kakve nemoralne metode rada niti niti je dopustio ugrozavati bogodanu slobodu drugih ljudi.Ja sam svestenik,duhovni otac hriscanin,u sluzbi covjekoljublja,mira i jedinstva u ovm zlim vremenima moram biti sa svojom pastvom,jer je ljuta nevolja pritisla ovaj narod.bezakonici i zlocinci uzeli su za pravo da ubijaju po svome nahodjenju.Mnogi danas u krvi naplacuju svoje strae racune pod izgovorom da se treba obracunavati sa kulacima,petokolonasima i sta znam skim jos.treba prekinuti sa bezboznim zlom,a Bog ce podpomoci pravednik.ne smiju stradati oni koji su prava srca,Ako grijesim neka mi Bog sudi a ako vi onda ce vama.
Komunisti su smatraki da su im potencijalni neprijatelji svestenici koji su bili ugledne licnosti u svojim parohijama.Zalosne su bile zivotne sudbine tih ljudi koji su ostali zatocenici moralnih obicaja nastajalih vjekovima u odredjenom ambijentu i u odredjenim uslovima.Tragika kao neraskidivi dio ljudskog trajanja zadesila je nesretne ljude cija je ukleta sudbina bila vezanost umom i tijelom za mjesto gdje pocivaju njihovi preci,tamo gdje su njihovi grobovi,gdje je njihova zemlja.po svetosavskim hramovima propovijedali su rijec Bozju.moge od njih zadesila jemucenicka smrt.
Svestenika Petra Vujovica iz Dobrotske zupe nije se krio od komunista nego je slobodno propovijedao Hristovu vjeru i pored zabrane Peka Dapcevica.kozu su s njega drali ,a on je govorio.“Tijelo mi struzite a duh mi obnavljate“.Kada su ga izveli na gubiliste,pored jame Kunovo Prisoje,on dize ruke k nebu i moli se Bogu za sve ljude da im Bog da tjelesno zdravlje i dusevno spasenje i da im umnozi zemaljske plodove.“ Gospode,ti znas da su ljudi meso i krv,oprost im grijehe i izli blagost svoju na sve!Oprost im sto ih je sotona zaduhnula sto im je dusu udahnula te ne znaju sto cine“!
Komunisti prekidaju njegovo obracanje Bogu i divljacki ga hvataju i ziva bacaju u jamu.Pet dana se cuo njegov glas iz jame,ali niko nije smio prici da mu priui pomoc od komunistickih strazara.Bio je u toku svog crkvenog zivota medju prvim poselnicima,kao Hristov apostol i propovjednik Svetoga Jevandjelja kao misionarn i ucitelj mladih.Nista mu nije bilo tesko sto je radio na podrucju pravoslavne crkve posto je uvjek bio uvjeren da je Bozji saradnik.
Naspustio je ovozemaljski zivot umoren od antihrista.Pokazao je svojim primjerom kako se sluzi Bogu i narodu.
obracun s pravoslavljem.
Stravicna su bila stradanja srpskih svestenik u Crnoj Gori za vrijeme gradjanskog rata 1941-45.godine.oni su mucenici ravni arnohriscanskim.Nijko nije za vrijeme rat izlozio ruglu,sramoti,skrnavljenju svoje svetinje kao sto su to nasi radili Srbi komunisti.rusili su hramove i u njih stoku zatvarali,pravili su klozete u njima,pretvarali ih u javne kuce,a sve sa ciljem da pravoslavnom narodu zatru sjecanje,istoriju i kulturu,identitet,jednom rijecju sve tragove.Natjerali su narod da se preko noci odrekne vjere.koliko je ljudi plarilo zivotom ili pretrpjelo ponizenje i muku zbog svoje odanosti vjerskim istinama?gradjani koji su bili zrtve svoje vjernosti Bogu,bili su izlozeni surovim represalijama,medjtim ispunjavao ih je sojecaj samozadovoljstvaprkosa isto kao i ISUSA na krstu. Vjera U Boga nista im sem smrti nije moglo uskratiti.Ispunjeni vjerom,pristaju da svoju casu zuci ispiju do dna.
evo vam teksta za film pa snimajte
Sada mi se cini da su se moji roditelji, a i ne samo oni, nego i rodjaci i drugi, skoro imbecilno, praveci kobne greške. Morali su znati da su komunisti vec u julu 41. javno izjavljivali: „Ko nije sa nama, taj je protiv nas!“ Naime, moji Mrcavci nijesu to ozbiljno shvatili, niti su izvlacili pouke iz onoga što se drugima dešavalo. Kako sam se kasnije uvjerio nijesu samo Mrcavci živjeli u uvjerenju da im se nece ništa desiti ako su ispravni pred Bogom i ljudima, nego i drugi širom Crne Gore. Niko nije razumio paklenu igru i zavjeru sila da jednom nedužnom narodu ukinu njegov moral, tradiciju, njegoševsko pravoslavlje. Njima je odgovaralo da nas nestane, da se sami medjusobno istrjebimo. U tome smo im sami pomagali, zavedeni od strane nama tudje i pogubne ideologije. Da bi istraga bila što efikasnija, slali su nam iz boševiljckog vrha instruktore, kao da smo mi, Crnogorci, nekada oskudjevali u zlikovcima i protuvama svake vrsteSramota je za jedan njegoševski narod da su mu grobovi i nakon pedeset godina ostali neobilježeni i neopojani i to na desetine hiljada. Da su mnoge kosti još po bezdanicama, urvinama, krecanama, škripovima. Nevine kosti su svete kosti. Te kosti cekaju da budu sahranjene.
.U ovom slucaju sasvim je jasno da vlast koja je skrivila zlocine, ona se stidjela i danas se stidi pocinjenih zlocina nad svojim narodom.Sigurno je da cetri petine crnogorskih komunista rat nijesu preživjeli, a opet vecina od te jedne petine zaglavila je na Golom Otoku. I danas mnogi od tih preživjelih žive u zabludi, što je više nego žalosno. prvo su ih gurnuli u bratoubilacki rat, naredili im da likvidiraju svoj rod i to najcešce na najbescasniji nacin, zatim su oni došli na red, da takodje na monstruozan nacin u srcu slobodne evrope, u poslednjem koncentracionom logoru, mucenickom smrcu umru tako da se vecini ni grob nezna.
Nijesu shvatili i nece, možda, nikada shvatiti svoju ulogu u svjetskoj revoluciji, lišenu svake logike, ciji im apsurdno-tragicni smisao ni do danas nije sasvim jasan.
pricao mi je Novo neke cudne stvari koje su se dešavale krajem jula 1941. godine. Studenti komunisti obilazili su Mrcavu i druge krajeve Crne Gore tražeci jame i pecine pod izgovorom ako zatreba da se sakriju od Italijana. seljaci bi ih vodili, pokazivali im jame i komitske pecine, a oni bi se raspitivali o dubini jama i o kojecemu drugom, a zatim te jame ucrtavali u neke karte. Najcesce je jame obilazio jedan predratni komunista iz Nikšica, propali student, koga ce za vrijeme rata prozvati jamar. Vec u avgustu 41. godine komunisti pocinju da pune jame nevinim žrtvama, tek tada Novu a i drugima postade jasno zašto su komunisti tragali za jamama.
Bestijalnost je kod nas bilo ne pretek. Kao po nekom pravilu štabovi bi se locirali u blizini jame. U februaru 42. godine Glavni štab Crne Gore i Boke smješten je u blizini jame Radovce, dunoke 85 metara, ako je vjerovati onim nesrecnim ljudima koji su iz nje vadili svoje najmilije i najbliže, pošto su odatle pobjegle štablije ispred cetnika i nacionalista. Zna se da je komandant tog štaba bio Milovan Djilas, komesar Blažo Jovanovic, zamjenik komandanta Peko Dapcevic, zamjenik komesara Bajo Sekulic, nacelnik Arso Jovanovic, a kao gost štaba bio je majmunoliki coveculjak Moša pijade. Tu su se presude jednoglasno donosile, zatim izmasakrirane, polužive ili žive ljude dželati bi bacali u jamu. Neki istoricari navode cifru od oko 130 žrtava, medjutim dobro upuceni pojedinci iz tih krajeva smatraju da je broj daleko veci.
Uvjek su Štab obsluživale mlade i zgodne djevojke. Prije nego su odatle pobjegli, pošto su bile trudne, poubijali su ih i zatrpali u nekoj jaruzi. U proljece se otkrio zlocin što je razocaralo njihove roditelje.
To još više zabrinu i sneveseli Mrcavce. Pitali su se kakva je to cudovisna Božja kazna i cije to strašne grijehe mora da okaju.Dolazi otac iz sela zabrinut, prica majci o onome šta je cuo. kaže kako u Gornjem Polju radi Štab u cijem su sastavu Radoje Dakic, Sava Kovacevic i Milovan Djilas. Svakodnevno osudjuju ljude na smrt i strijeljaju. Strijeljaju i njihove. Strijeljali su pravnika Tadiju Tadica, komesara bataljona, i još neke, zato što je odbio da strijelja rodjenog stica, cuvenog komitu Spasoja Tadica. Šta rade od ovih naših da nepricam. Negdje, cinimi se, da su na Viru dvije jame Boka i Kotor, tako ih zovu. I kad ove naše vezane dovedu, vrše raspored: ovaj ce za Boku, ovaj za Kotor. Tako ih odvajaju i naredjuju dželatima da ih vode. Vjeruje se da su to bezdanice, a njihov završetak je u Boki Kotorskoj
Tako iz jedne od ovih jama otišao je za Boku i pilot Branko Milic iz Bjelica, zatim Milivoje Turcinovic iz Kocana, pa Mitar Vukmanovic, oficir. Rista Bjelicu Sava je živa bacio u jamu Kotor. Ne zna se i nece se nikad saznati pravi broj nesrecnih ljudi koji su ovi krvoloci tako poslali za boku Kotorsku
.
Negdje u aprilu mjesecu 42. godine bila je nedelja, kako je majka govorila, banuše pred našu kucu prepodne pet naoružanih partizana, mladici koje je predvodio neki Popovic iz Zagrede, od ostale cetvorice niži rastom, ali zlobnog pogleda i siktavog jezika. Tog jutra bijahu došli kod nas na jutarnju kafu djed i baba iz obližnjeg zaseoka. Njihov vodja ulazi u kucu i naredjuje mom ocu da izadje s njim napolje, što moj otac cini bez pogovora. Udaljiše se svi zajedno na jedno dvadesetak metara u dnu dvorišta. izmijenjaše nekoliko rijeci sa ocem, a onaj klimnu glavom i zataži kaput od majke. Vodja ironicno dobaci: “ Pope, nece ti trebati, brzo cemo te ugrijati“
Cim majka donese kaput, a oni odmah ruke u džepove. “ A tu su ti bombe!“ viknu vodja. A otac poput zvjeri preskoci ogradu pa niz jednu strminu dokopa se šume. U isti mah put njega svi petorica okrenuše puške. Prolomiše se pucnji, ali on je munjevito jurio, tako da za drugi plotun nijesu imali vremena. Vodja poce da psuje drugove zbog nebudnosti, pokupise bombe i psujuci odoše. A babi se lice ozari zadovoljstvom: Kako im utece, prosto mu moje mlijeko!“
Otada moj otac nije imao više mira, niti je smio zanociti kuci. Preko nekoga je sazno da ga je štab u Kunovom Prisoju osudio na smrt pa su zato poslali izvršioce da ga dovedu. Završio bi u jami kao i drugi. Još dvojica naših komšija bijahu osudjena. Poslali bijahu po njih izvršioce koji su ih odmah povezali i odveli put Kunova prisoja. U medjuvremenu Joka, sestra jednog poznatog komuniste iz Velestova hitno posla kurira sa pismom Štabu koji stiže u pravi cas. Tako se sigurne smrti spasiše Jovan radovanov i Pero Blagotin. Otac Jokin bio je kršteni kum Jovanov. Nije pljunula na krst kao drugi. Nadahnuta covjecnošcu, poštovala je narodnu tradiciju i obicaje što njoj nije smetalo da bude komunista. Rekoše Mrcavci: “ Eto, kako preko ljudi Bog pomaže“.
Tako do tih dogadjaja koji nijesu obecavali ništa dobro doseže moje pamcenje. jedva se sjecam tih ratnih strahota, te posljedice, tragove i užas tog rata osjetio sam na koži svojih roditelja, rodbine i komšija. Ne želim da zaboravim ni jedno poniženje, ni jedan prezir, mislim na svaku podlost koja mi je ucinjena, na svaku rijec koja mi je pricinila bol. To nagomilano smece odvratnih sjecanja cesto me uznemirava. Ukradena mi je bezbrižnost i radost mladih godina. I danas krvare ožiljci rana kao realne cinjenice proživljenog detinjstva.
.