Мој пријатељ Елефтерис

Пише: Мишо Вујовић

Више од четврт века долазим, навраћам и заседнем код мог драгог пријатеља Лефтериса у ресторану Лефтерис у центру Ставроса. Летовао сам неколико година у овом прелепом месту, а небројено пута пролазио на путу за Свету Гору Атонску. И лети и зими, по сунцу, киши, ветру, једном приликом и снегу…Године иду, мења се амбијент, многи драги људи одлазе, ми све спорије корачамо а време се убрзава, с морском пеном бледе и неке успомене, у огледалу све мање личимо на себе, на ону слику која тешко исчежава у подсвести. Кажу да срце слаби али не стари, а лепи тренуци живота остају као запис у вечности, филм који са нама путује кроз време. 

За три деценије мојих интезивних боравака у Грчкој стекао сам завидан број пријатеља, неки су већ отпутовали, али у Аспровалти осетим дух Никоса док пролазим главном улицом, мало даље дочекује ме благослов оца Теофила великог српског пријатеља, у Јерисосу осећам Косту или Костаса…Свако време чине људи, ако њих нема остаје глува празнина и илузија да си нешто проживео.
Но да се вратим Ставросу који су крајем седамдесетих случајно “открили” глумица Радмила Савићевић,са супругом и више се не сећам да ли је био Паја Вујисић са својом Миром или Гидра и Љиља, можда неки други глумачки пар. Углавном, њих четворо запутили су се да летују на Тасос, али се стари спачек покварио на путу Солун – Кавала код скретања за Ставрос. Нађу мајстора он врти главом и понавља:
“Охи кала”. (Није добро)! Мотор помешао уље и воду. Како сила закон мења,ауто на поправку, они да не дангубе, напре у кафану затим на плажу. Ауто је поправљено за недељу дана они продужили боравак у Ставросу још три недеље. Касније су постали највећи промотери овог ушушканог месташца, последњих деценија омиљеног летовалишта Срба. У односу на то време скоро све се променило, чак и море је постало као и људи – ћудљиво, летње бујице лудују плавећи цела места, за дан се промене и по три годишња доба, али један човек и његов ресторан се и даље држе.

Лефтерис, врхунски мајстор кулинарства од дарова мора и даље прави гастрономске бравуре. По томе је познат, а не газдује попут наших власника ресторана, командујући из кафане, већ за шпоретом, роштиљем кормилари својом гастрономском јахтом на далеко познатом и ван северне Грчке. Он лично спрема гурманлуке својим гостима, препоручује, прихвата сугестије, испуњава најзахтевније жеље гостима свиленог стомака и осетљивог укуса.

Лефтерис као мајстор свог заната је непревазиђен и то је лако потврдити било којом поруџбином у његовом ресторану. Али оно што тог мајстора чини комплетним је његова личност коју ћу осликати кроз пар примера:

Једном приликом смо се најавили да долазимо у поноћ на вечеру. Путовали смо на Свету Гору касно кренули из Београда, задржали се на границама, Лефтериса смо скоро у пола три затекли с цигаретом за столом и искреним осмехом .  На наше извињење због кашњења одмахнуо је руком уз опаску : “Добро је да се нешто није догодило лоше. Због тога сам се уплашио”.
Брат Гојко, Милош и ја јели смо као у три по подне. Тарамас бели, хориатика, октоподи, каламари и завршили са добрим комадом лавракија…

Пре десетак година из Дафни због снега нисмо успели да стигнемо до Кареје на Светој Гори. Искрцали смо се са брода у Уранополису и директно код Лефтериса. Било нас је једанаест. Гладни као промрзли вукови, опустошили смо сву храну. Рачун је био симболичан. Лефтерис, као и увек, на висини задатка.

Пре пар година на повратку са Свете Горе на ауту проклизава ламела. Стиже шлеп АМСС, стајемо у Ставросу, стартује нас исфрустрирани цариник, тражи документа, констатујући да страна шлеп служба кроз Грчку не може да транспортује возила. Долази полиција, ствар се компликује. Варнице на обе стране. Луле објашњава на енглеском, увек смирени Бане нервозно шетка. Осећам како и у њему расте бес.
На сцену ступа Лефтерис: “Само без нервозе, све ће бити решено, каже.

Стиже обласни шериф уз извињење враћа документа и објашњава царинику и колеги да тај закон већ више од десет година није на снази…

Оно што краси овог драгог човека је добродушност и топлина којом дочекује госте. Осмех од срца вреди колико и укус хране која упија ту љубав и позитивну енергију овог драгог и надасве позитивног човека, мог драгог пријатеља Лефтериса.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: