Мој живот у “сјеверној Венецији”

Када упоредите стране студенте са Русима, посљедњи су напреднији, информисанији, научени да анализирају и дају свој суд и то раде сходно претходно утврђеним чињеницама

Милева Кадић

Љубав према руском језику, култури, књижевности, умјетности, као и према руском народу, довела ме је у Русију на магистарске студије, а да срећно стигнем помогла ми је једна друга Љубав, којој сам и данас захвална на топлој добродошлици у њену домовину. Добро, све то, заједно са чињеницом да је катедра славистике Санктпетербуршког државног универзитета једна од најбољих у свијету, са свјетски признатим професорима који су писали уџбенике којима се и дан-данас служе студенти Филолошког факултета у Никшићу, чији сам поносни дипломац.

Вјероватно ми је у одлуци мало помогла и чињеница да са дипломом професора руског језика и књижевности не могу да нађем посао у својој струци. Елем, прије десетак мјесеци сам се обрела у руској “Сјеверној Венецији”, по много чему културној пријестоници Европе, као стипендиста горепоменутог универзитета на програму – Славистика/Словенски језици. Ево неких мојих искустава.

Факултет

Оно што вам прво падне у очи када уђете у зграду Филолошког факултета јесте њено  очигледно “дореволуционо”, како то Руси овдје кажу, поријекло. Наиме, имам ту част и задовољство да похађам наставу у згради која је својевремено била дворац цара Петра II, на обали Неве. Тик са друге стране је Ермитаж, а одмах поред зграде Факултета је главна зграда Универзитета.

Друга ствар коју примијетите јесте распоред и необични називи одређених одјељака: “Лавиринт”, “Седмо небо”, “Олимп”, “Катакомбе” и сл. Слушаонице су разних величина и има их на најнеочекиванијим мјестима – у сутерену, поткровљу, или иза завијутака степеништа. У неким слушаоницама можете, чак, видјети антикварни намјештај.
 Понекада имате утисак да сте се (ако сте, као ја, никшићки дипломац) вратили у родну груду и похађате наставу у некој од слушаоница на првом спрату Филолошког факултета у Никшићу.

Настава се одвија на језику који је унапријед назначен програмом који изаберете. Ако сте изабрали програм који захтијева познавање руског језика, а нисте га учили, отпремају вас на годину дана на припремни факултет гдје вам је обезбијеђено све, осим исхране. Смјештај се такође плаћа на мјесечној основи и сума је исто тако занемарљива.

Магистарске студије трају двије године. Предмети се бирају у складу са вашим претходним образовањем, као и вашим жељама, афинитетима, а сходно програму. Систем образовања представља симбиозу болоњског и тзв. “старог” система.

Акценат је, макар на катедри славистике, на студенту: професори су максимално посвећени потребама студента, предавања су савршен спој теорије и праксе – методички су савршено одрађена и подстичу слободно мишљење. Када упоредите стране студенте са Русима, посљедњи су напреднији, информисанији, научени да анализирају и дају свој суд и то раде сходно претходно утврђеним чињеницама.

Приступ раду је изнад свега научан. Ако желите, можете много да научите. Оцјене су споредан елемент. Професор ће вас добро намучити до испита, али вас неће намјерно или неосновано оборити, већ ће се, напротив, трудити да извуче знање и из најгорег студента. У једној таквој атмосфери гдје оцјена није важна, већ је важна само количина добијеног знања, мијења се угао гледања на саме студије. Завршавате факултет сигурни у себе и у оно што знате, сигурни да сте дипломирали као познавалац своје струке.

Мој Петроград

О овом су величанственом граду толико већ писали  и говорили, да ми се чини излишним свако понављање. Посјетити мјесто гдје је убијен Пушкин, шетати се по двориштима-бунарима из романа Достојевског, гледати како се мостови уздижу над Невом, учити у дворцу, сваки дан проћи поред куће Шишкина и имати могућност да бесплатно залазите у Ермитаж. И умријети.

У градском метроу је прилично једноставно оријентисати се, када се једном с њим упознате. Има свега пет грана – црвену, плаву, зелену, љубичасту и наранџасту (не дај Боже да сте је пред становником Петрограда назвали жутом).

Често ме на контролном пункту у метроу заустављају и провјеравају ми ранац. Не без разлога: зимус су биле двије експлозије, једна у пословници познатог разгранатог ланца супермаркета „Перекресток“ (раскрсница), а друга у авиону. У посљедње вријеме стално затварају појединачне метро станице због проналаска „сумњивих“ предмета.

У средствима јавног саобраћаја стално се чује (парафразирам): ако примијетите заборављени предмет или сумњиво лице, одмах се обратите кондуктеру/контролору/машиновођи, не дирајући горепоменути предмет, тј. не ступајући у контакт са том особом. У метроу, на разгласу, може се чути: „Поштовани путници, уступајте мјеста трудницама, старијима и путницима са дјецом. Будите обзирни“; „Ако видите слијепог или путника који слабије види, понудите му своју помоћ, не будите равнодушни једни према другима“.

Погодили сте – зима је јако хладна. Температура се зимус кретала од -10 до -20, -25 степени. Хладноћа није толики проблем, колико су то влажан ваздух и вјетар. Добра страна је што станице имате практично на сваком кораку, тако да и не осјетите хладноћу – ускочите у аутобус, пресједнете на метро, или с метроа на аутобус, и хоп – стигли сте. Ваше је само да закорачите у више него великодушно загријано предворје потребне зграде и крећете се напољу колико је мање могуће.

Одавно је, међутим, завршена зима и наступиле су бијеле ноћи. Смркне се тек толико да би могло да сване. Сунце потпуно залази око десет сати увече, а излази око три сата ујутро. Све између је сумрак, и то не баш нарочито мрачан сумрак.

Студенти се у домовима довијају како знају: неко има завјесе од непрозирног платна, а неко не жели да троши преко потребни новац и обљепљује прозоре новинским папиром уз уздахе: “Ето, сад су макар послужиле сврси”. Не могу да се усагласим са овим мишљењем – руска штампа ми се чини много квалитетнијом и објективнијом од онога што могу да прочитам другдје.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: