Моје две године рата

Тог јутра пробудио ме неуобичајен рани позив једног пријатеља негде, око 7:30 по руском времену. На моје „Куд си поранио човече?“ – пријатељ је одговорио: „Па ти си преспавао рат, не могу да верујем.“

Вероватно нико није могао да претпостави да ће се тог јутра започети сукоб Русије и Украјине, распламсати се у најкрвавији рат на тлу Европе за последњих 8 деценија, рат коме се ево, пуне две године не назире крај.

Памтим да сам у ноћи која је претходила раном позиву до касно разговарао са италијанским генералом Рафаеле Јубинијем, својевремено командантном падобранске бригаде „Фолгоре“. Упознали смо се и по године раније у Москви, на Светог Илију, били смо обојица гости на празнику руске Ваздушно десантне војске (ВДВ). Сазнао сам да је генерал Јубини служио у мисији КФОР на КиМ и да је од наше СПЦ одликован Орденом Светог Саве.

„Ваши манастири представљају симболе хришћанства и не припадају само Србима, већ наслеђу целокупног човечанства. Они су благо хришћанске традиције и људске цивилизације. Стога, сматрам да смо ми били обавезни да их по сваку цену заштитимо„, испричао ми је тада италијански генерал. Те ноћи главна тема нашег разговора била је хоће ли Русија напасти Украјину, о чему су већ недјељама брујали западни званичници и дипломате. Обојица смо разговор завршили сигурни да је по среди још једна лондонско-вашингтонска ујдурма и да до рата неће доћи. Наше заблуде распршиле су се свега неколико сати касније.

Начин како је руска војска почела овај рат сигуран сам да никада више неће поновити ниједна војна сила.

Напали су земљу са 40 милиона становника са једва 150.000 људи, истина уз подршку локалних милиција ДНР и ЛНР, које су заједно бројале упола мање војника. Украјинска војска се није распала од првих удара, нити је дошло до масовне предаје како је руске обавејштајне процене предвиђале.

„Наша највећа грешка је била што су смо мислили да ће нас на истоку Украјине дочекати са цвећем„, признао је на пролеће 2022. генерал Владимир Шаманов, раније командант ВДВ-а и председник Комитета за одбрану Државне думе. Успешан продор Руси су остварили на југу, кроз Запорожску и Херсонску област, фронт је потпуно померен од Луганска и делом од Доњецка ка Мариупољу. Пошто ЛНР представља углавном рурална подручја тамо је напредовати било лакше него кроз ДНР, где су Оружане снаге Украјине од градова правиле тврђаве: Мариупољ, Соледар, Бахмут и недавно Авдејевка.

Јединице које су из Белорусије кренуле ка Кијеву, односно из Белгородске области ка Харкову брзо су заустављене. Не знајући шта да ради са ситуацијом на бојном пољу која се није развијала како су очекивали, руско руководство и даље неодлучно да радикално промени ратне планове, излаз је покушало да нађе у преговорима. Крајем марта начелни мировни споразум је био постигнут у Истанбулу, а као први корак био је повлачење руске војске из околине Кијева, Сумија и Чернигова. Годину и по дана касније сазнали смо од Давида Арахамије, лидера посланичке фракције владајуће “Слуге народа“ у Врховној ради и да су и они били спремни за мир, али да их је тадашњи британски премијер Борис Џонсон убедио да наставе да ратују.

Шанса да први пут одем у ратну зону указала ми се већ почетком марта, када преко Крима улазим са првом групом страних новинара у Запорожску и Херсонску област. Ако се изузму украјински погранични пунктови које су су руски тенкови 15-ак дана раније буквално прегазили у Геничејску и Мелитопољу, градовима које смо обишли, мало је било трагова рата. Грађани са којима смо разговарали, рекли су нам да је у Геничејску погинуо један украјинси војник који је покушао да дигне у ваздух мост, док је у Мелитопољу пушкарања било само на главном градском тргу и неколико уништених оклопних возила.

Из Запорожске области отишао сам у ЛНР, а потом у Доњецк где је рат био и најближи. На нешто више од 10-ак километара од центра налазила се недавно освојена Авдејевка, док 100 км јужније водиле су и се и даље борбе за Мариупољ. Више руских официра и војника које сам пратио у завршним борбама за Мариупољ и са којима сам се тог пролећа дружио на Донбасу очекивали су да председник Путин у традиционалном говору на Паради победе 9. маја прогласи мобилизацију. Путин је тада то пропустио да уради, а Руси настављају са релативним успесима пре свега у ЛНР, током лета падају Северодоњецк и Лисичанск. Током директних борби за Северодоњецк доспео сам до најбоље јединице из Чеченије – специјалног батаљона „Ахмат“, којим је командовао мој стари пријатељ генерал Апти Алаудинов.

За разлику од регуларне руске војске са којима се без низа посебних одобрења уопште није могло разговарати, са Чеченима је све било неупоредиво лакше. Неспутани ограничењима централног апарата Министарства одбране чеченски борци су били свеприсутни у медијима, Телеграм каналима и на друштвеним мрежама, па се у првих неколико месеци стварала искривљена слика да само они ратују. Слично је било и са борцима милиција ДНР и ЛНР, који такође нису подлегали бирократији и били су неупоредиво доступнији за разговор.

Септембарска катастрофа у Харковској области, када за само 3 дана губе неколико градова, отрезнила је руски војни и политички врх и приморала их да напокон донесу одлуку о делимичној мобилизацији.

Мобилисане снаге нису моментално могле да буду упућене на фронт, била је потребно неколико месеци додатне обуке, па је команда на челу са генералом Сергејем Суровикином у циљу консолидације донела болну одлуку да без борбе напусте десну обалу Дњепра, укључујући и Херсон, једини регионални центар кога су успели после да заузму у фебруару 2022. По званичним подацима мобилисано је око 300.000 од око 20 милиона мобилизационог потенцијала Руске Федерације. Након што су мобилисани оспособљени да крену на фронт, у Москви су покренули успешну кампању потписивања уговора са Министарством одбране о професионалној војној служби. Према тврдњи министра Шојгуа 540.000 грађана је на овај начин ступило у војску. По неким проценама руски контигент у ратној зони данас броји између 800.000 и милион војника, четири пута више него када је све почело.

Руско материјално и структурно прилагођавање ситуацији на терену захватило је и оне јединице које су активне од првог дана рата, па и раније. Народне милиције ДНР и ЛНР потпуно су интегросане у руску војску, она из ДНР постала је Први, а из ЛНР Други армијски корпус. Слично је и са чеченским борцима, тако генерал Апти Алаудинов осим командне дужности у специјалном батаљону „Ахмат“ сада обавља и дужност заменика команданта Другог армијског корпуса. Ако нешто одликује овог прекаљеног ратника, који је у својој родној Чеченији ангажован у ликвидацији десетина терористичких банди, то је константни оптимизам. Током рата срели смо се два пута, када су његови борци освајали Северодоњецк у јуну 2022, али и почетком октобра, само дан након што су Руси избачени из Красног Лимана. Ситуација на фронту је била радикално другачија, али Аптијева вера у неизбежну руску победу иста. С обзиром да су чеченске јединице сада потпуно интегрисане у систем Министарства одбране РФ оне сада подлежу строгој бирократији у погледу јавног наступа и појављивања, што доводи код појединаца до нове искривљене слике, илузије да су Чечени престали да ратују.

Током претходне две године у редовима руске војске сретао сам и Србе, али и приче о херојству наших сународника. „У батаљону «Призрак» од почетка је било 15 Срба. Памтим их као способне, одлично обучене борце, и веома храбре борце. Они никада нису остављали своје положаје и саборце“, сећа се наших Александар првих дана сукоба из 2014. и наших сународника који су у ЛНР дошли када је било најтеже. Има Срба који су за своје подвиге одликовани и високим војним одликовањима, али што се мене тиче њихова имена остаће тајна све док постоји закон који забрањује учешће на страним ратиштима. Исти закон, својевремено су донеле и западне земље, које га сада грубо крше организовано шаљући хиљаде својих држављана да се боре у редовима Оружаних снага Украјине.

Ако се ратовање Русије у 2022. одликовало катастрофалним обавештајним проценама, то се може у 2023. може рећи за процене Украјине и њихових поктровитеља из НАТО. Украјински команданти са терена касније су сведочили да су они добили обавештајна уверавања да ће чим виде тенкове Леопард-2 и другу НАТО технину руски војници разбежати на Запорожском и Бахмутском фронту. То не да се није десило, већ се хваљена и скупа НАТО техника показала итекако рањива на мине, противоклопне ракете и дронове, у којима је током лета Русија током лета стигла и престигла Украјину. Тешки губици током пропале контраофанзиве на Запорожју срозали су морал и отежали ротацију и попуну украјинске армије до те мере да ће их тешко нови закон и прописи о присилној мобилизацији вратити где су били у првој години рата. Украјинске војнике тешко да ће охрабрити и обећања Немачке и других земаља ЕУ да се стрпе и да ће од 2025. поново добити у изобиљу артиљеријске пројектиле и дронове.

Управо ова обећања и охрабрења из ЕУ, у моменту када се САД барем привидно колебају, брину ме да се крвави братоубилачки рат Русије и Украјине неће завршити ни у овој трећој години.

Текст за “Политику“ написао репортер са фронта портала ИН4С,

Игор Дамјановић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: