Мoјковац и montenegrini

Пише: Владимир Фролов

Планско затирање успомене заједничке борбе против истих непријатеља, стратешки је задатак montenegrinа данас, зато што су потомци јунака са Мојковца прегли 1999. године да не дозволе продор шиптарских терориста у NATO редовима, у тадању заједничку државу СРЈ!

Прошао је цео век да је Јанко Вукотић донео храбру и мудру одлуку војсковође, да предупреди очекивано лукавство КуК генерала Рајнера, планера жељеног продора агресорске војске кроз Мојковачка врата да пресече одступницу делу српске војске, на њеном планираном повлачењу до Јонског мора и потом острва где цвета лимун жут!

Да се војску поведе у контранапад на велики хришћански празник, смела одлука оправдана је умећем војсковође да проникне у замисао генерала Reinera, који се у својој процени највише ослањао на мајора Hubku, некадашњег војног аташеа на Цетињу, умешног занатлије и најбољег познаваоца владарске породице Петровић, и њихових дворских удворица.

Као војни аташе, Hubka је царским парама обрлатио већи део владе и владарске породице, вешто им ласкајући и поклоне обилато делећи.

Продајући веру за вечеру, поткупљеници његови почеше поодавно пре Великог рата да се приказују као горљиви „браниоци“ самосталне Црне Горе, и љути противници краљевине Србије у којој столује зет „господара“ Петровића, а синови му унуци његови.

Заокупљен пословима осавремењивања народне војске, устројене као племенска милиција, са свим њеним манама које су видљиве али тешко савладиве, чак и за бриљантног питомца училишта у Модени, сердар Јанко није знао позадину ових прљавих игара.

Малобројни школовани црногорски официри, углавном из талијанског војног училишта, јер је ћерка краља Николе краљица Италије, скоро сви су били у ближем или даљем сродству са владарском породицом Петровић!

Међутим, желећи јаку одбрану од непријатеља у свом окружењу, једнодушно су прихватали предлоге Јанка Вукотића за устројство модерне војске.

Подржали су и његов предлог, да се официри упуте у руске и српске војне академије, да се у артиљеријском умећу специјализују.

Предлог за отварање подофицирске школе у Никшићу, где би ти школовани официри били наставници практичне обуке, ујединио их је све, насупрот бројне разуларене групе племенских командира, скутоноша краља Николе, што је свој курс у француској академији Sen Sir упорно проглашавао за бриљантно војно знање, а они сами без икаквог војног знања, здушно му у тој фарси помагали, за ситне повластице.

Понешто је Јанко и успео да у ред доведе, успеси у Првом балканском рату, дело су и њега и сарадника који су огромне напоре у тим припреми исказали, али и заслужене победе однели.

Иако лично сујетан, краљ Никола наградиће их и чиновима и ордењем, све се надајући да ће само њему а не и народу српском, верно служити.

Заједничка идеја ослобођења од истог душманина, сјединила је напоре црногорских и српских официра у јединствен спој, који се ослањао на стручно знање и на руско оружје, јер је народ у Црној Гори пушку Мосин-Нагант од миља већ прозвао „московка“!

Знајући колико су Светосављу и традицији привржени, што их је одржало кроз векове сурове отоманске окупације, Hubka је резолутно тврдио да ће Црногорци на Божић оставити само заштитне одреде, на предњој линији одбране!

Тврдио је да ће се главнина војске разићи кућама, да у кругу породице дочекају рођење Христово, те је зато самоуверено предложио напад на сам Бадњи дан!

Победник Мојковачке битке, Јанко Вукотић већ век цео трпи лажне оптужбе потомака оних што су Hubkine признанице за Јудине сребрњаке потписивали, а они сами и потомци им, током постојања две заједничке државе, господаре своје и тобожња убеђења, мењали ко пос…не гаће!

Видљив напор монтенегринских NАТО перјаница, да сердара Јанка Вукотића облате у народу, да се потисне сећање на славне претке и још славнију победу, коју је умни владика Николај Велимировић тако визионарски описао речима:

 „Да није било смрти на Мојковцу, не би било ни васкрса на Кајмакчалану.“ -, данас је стратешки задатак за најновију генерацију „хупковаца“, што на туђе паре гадљиви нису а заклањају се „одбраном угроженог монтенегринства“ у Црној Гори, које као и пре једног века наводно угрожавају ти агресивни „великосрби“!

Као да преписују текстове из некадашњих бечких листова „Тagesblatt“ и „Wienerzeitung“, у којима су се антисрпством утркивали „видиоци“ из околине краља Николе, а можда су им и из породичне заоставштине претекли, као традиција бешчашћа?!

Напуштајући Црну Гору, краљ Никола пакосно је оставио последњу наредбу сердару Јанку Вукотићу, да потпише капитулацију црногорске војске, како би обесмислио и унизио све његове војничке победе!

Интерниран у заробљеништво, прослављени војсковођа, кроз неколико логора детаљно је упознао хумано поступање „претече ЕU“, те су га потпуно исцрпеног унели на носилима у родну кућу, при повратку новембра 1918.-е године!

Век цео, Јанка Вукотића лажно оптужују потомци оних што се после бекства из Црне Горе у талијанској вароши Гаети сакупише, јер су за талијанске великодржавне и Николине лично владарске интересе, подбунили незадовољнике, да се тероризмом супротставе одлукама мировне конференције у Версају, која ће само признати већ створену заједничку државу!

Јанко Вукотић, имао је војничке мудрости и личне храбрости, да о том неморалном чину јавно казује као генерал војске заједничке државе, коју је Црна Гора уједињена са Србијом дочекала без краља Николе и некадашњих Hubkinih абонената, који су већ били на новој (туђој) сиси, не марећи нимало за српски народ у Црној Гори, и његове жртве у Великом рату!

Зато је данас, свако ко велича Јанка Вукотића и његово неумрло дело, отворени непријатељ (евентуално) будуће „NATO Мontenegriје“!

Прљаве игре пре једног века и позадину њихову на двору у Цетињу, бриљантно је описао некадашњи војно-дипломатски представник царске Русије, Н.М. ПОТАПОВ.

Своје је године службовања од 1903. до 1915. у белешкама педантно описао, те времену пре и током Великога рата дао потребан значај, детаљно осликавајући догађаје и учеснике.

Бриљантан обавештајац, мајсторски је расплео дворске интриге и интриганте, који су упорно покушавали да руску дипломатију и самога цара Николаја II, у заблуду доведу!

Упркос њене нескривене бриге за народ у Црној Гори, једнако као и народ у Србији, руску се државу плански и перфидно обмањивало, а другу српску државу упорно лажно оптуживало!

Како је историја учитељица живота, сада, у времену видљивог насртаја NATO моћника да народ у Црној Гори преуми, ове белешке (преточене у двотомно издање) казују и разјашњавају многе закулисне радње, које су наследници Hubkinih послушника у своје историјске „истине“ преточили током трајања браварове државе, у којој су (не случајно) потомци „гаеташа“ као управници били одређени за преумљивање тобожњих „неверника“, на Голом отоку!

Све упорне лажи, о наводном недовољном снабдевању црногорске војске оружјем, опремом, муницијом и храном, што већ век цео лажу потомци „гаеташа“, видљиво разјашњавају многобројне депеше овог детаљно информисаног дипломате.

Покварене игре краља Николе, у спречавању јачег ангажовања сердара Јанка Вукотића, како би се сломила кичма царско-краљевске војске која је у само Сарајево била сатерана, разјашњене су његовим јасно видљивим настојањем да се не руководи заједничким стратегијским планом војводе Путника, усаглашеним са руским генералштабом, већ самодржачком жељом његовом, да се он као победник по Башчаршији сам прошета!

Разјашњене су и игре савезника Француза, да се тобож црногорској војсци „помогне“ у освајању важне тврђаве Котора, све са намером да се у Јадрану никако не појави руска ратна флота, и не дај Боже ту и стално базира!

Белешке су преживеле бурне године Иљича и његових „усрећитеља“ руског народа, дочекале свој тренутак, да омогуће расплитање позадине која је претходила „спонтаном“ опредељењу видиоца-монтенегрина, који „NАТО сунце“ на Јадрану у својој визији жељно угледаше!

Истраживачи ће имати додатно задовољство, да истраже родослов многих горљивих данашњих мотенегрина, јер је искусни обавештајац детаљно бележио учеснике игара без граница, те ће се многи из тадашње Двојне монархије у граду Котору у њима наћи, као и тадашњи челници RKC, а неће недостајати ни шиптарских предака данашњих горљивих натооваца, бораца за „самосталну“ Црну Гору (ако је икако могуће, без српског народа у њој!).

Преумљеници, у свом „јуначком“ грлу сердара Јанка Вукотића зато осећају као коску, те би да га испљуну, како би тако лакше садашњем „господару“ клицали на путу у NАТО друштво, макар и да су ону причу о гускама и магли читали, али лекцију потребну, очито научили нису!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: