Mojoj души се жури. Руководник за политичаре

Проф. др Борис Б. Брајовић

Мој циљ је доћи до краја у миру са собом, 

са мојим ближњима и мојом савешћу.

Имамо два живота 

и онај други почиње у тренутку 

кад схватиш да је живот само један.

Марио де Андраде

Када живимо у критичним историјским, политичким или животним прекретницама, све нас нагони да се пробудимо за суштинска питања, да се отворимо за оне запретене перспективе које нам дају могућност самопревазилажења и откривају простор слободе ослобођене од утисака, вјеровања, предрасуда, острашћених закључака.

Тек када схватимо да живот није измишљени изглед нити пожељна бајка и када се суочимо са сопственом болешћу или туђом смрти постајемо спремни за дубља размишљања. Тако је и у политици када се сусретнемо са неразријешивим апоријама неиспуњених обећања и лажним изборима почињемо онда да разишљамо о самој политици и људима у њој али и о нама самима и нашим кривицама.

Програмски циљ већине партија у Црној Гори је да стимулише гледаоца/бирача и изоштри његове лукративне апетите, да га учини рањивим на утиске, лаковјерног примаоца виртуелне стварности у којој је суспендована свака култивације и морал. Политика почиње и завршава се у утисцима, осмишљава се и практикује маркетиншки. Зато се сваки смислени договор у политици чини немогућим, искључују се а приори свако приближавање, сваки минимални договор о нечему, нешто што може да функционише као полазна тачка за друштвеном кохезијом, заједничко тражење излаза из социјалног и политићког ћорсокака. Подјеле у Црној Гори резултат су наше неспособности да „христијанизујемо“ наше културне, карактеролошке посебности, да их преведемо из простора психологије секте у  предлог са универзалним циљем постојања истинске заједнице суживота свих грађана. А за то превазилажење поларизирајућих једностраности потребан је слободан човјек, што претпоставља критичко мишљење, спремност на непристрасне критике, а самим тим и ослобађање од себичних и интересних импулса. Слободном човјеку је како је говорио митрополит Амфилохије тијесан и макрокосмос а партијском човјек који је затворен у херметички, квазиидеолошки микрокосмос и који је заробљен у партијским преференцијама сваки мисаони и духовни напор почиње са мувљом памећу и погледом из мишје рупе. Одустајање од памћења, мисли и расуђивања, посебно у партијским „инкубаторима“, слути на епидемијску болест у којој губимо не само здрав разум већ и елементарне рефлексе самопоштовања и самоодбране. Кроз политику утисака ствара се и рађа нови антрополошки тип гледаоца и слушаоца који развија психологију навијача сличну оним у навијачким групама на разним стадионима.

А то онда има последице на менталитет и начин размишљања, последице на понашање, укусе, склоности и вриједносне судове. Таква навијачка  острашћеност и пристрасност онда посредно или директно, онемогућује сваку друштвену (читај партијску) критику, консолидује услове који чине бескорисним или опасним оспоравање тврдњи које не иду на руку партијском руководству. Бескрупулозна лаж, безобразлук и дрскост, кукавички стил, непристојност, индиректне или директне пријетње, вулгарне инсинуације препознате су као „легитимно“ средство политичке борбе.

У режиму партијске диктатуре, прогон неистомишљеника је истребљујући и беспрекорно методизован. Одисеј Елитис, велики грчки пјесник познавајући искуство његовог народа не без ироније је закључио: „И једни и други су добри ако су на нашој страни, а сви лоши ако су на другој страни, нема начина да их другачије раздвојимо“. Чак и човјек са најчистијим побудама и принципима ако приступи политичким странкама, његов морални сензибилитет ће бити киднапован и уцјењен да подржава партијску заблуду и превару због обећања бољег сјутра. Људи у партијама постају подложни идеолошкој комодификацији, психолошком присвајању, симболичкој изопачености. А када нема искреног покушаја за разумјевање стварности изван партијске диоптрије онда нема ни могућности, па чак ни наде за промјену.  У Црној Гори се продукују и нове странке и „нова генерација“ политичара али није успјело да се створи код тих „нових“ странака и „нових“ политичара (осим у ријетким и изузетним случајевима и то код двојице „старих“ политичара) другачији језик, другачији начин размишљања, другачија тачка гледишта. Старом броју политичара „солунаца“ придодају се нови „болоњци“ који су безнадежно исти као политички кадрови рециклирани у партијама последњих тридест година, идентични примјерци са чак усавршеним програмима за обмане и лажи. Најбољи примјер је недавна сједница Главног одбора Покрета Европа сад. Када је једна од двије посланице изнијела другачије мишљење у односу на већину чланова Главног одбора један од самонаречених кандидата за министра је партијски острашћено и примитивно добацио дотичној посланици „Издајице“ упућујући јој што јавно а понешто и тајно индиректне пријетње. Само је троје чланова Главног одбора протествовало на такав испад и начин комуникације. Није било извињења нити очекиване осуде у нашим медијима. Предсједавајући није ништа рекао. Помислио сам да је Црна Гора стварно тада постала Сингапур. Отац сингапурског економског бума и дугогодишњи бивши премијер Ли Гуангјао је својевремено док је владао предлагао да глас мушкараца на изборима вриједи два гласа а жена један. Можда би ови из ПЕС-а могли унаприједити овај предлог да глас једне жене вриједи један глас а да јој у међувремену живот не вриједи ништа а за то ће се потрудити већ партијски Левијатани. И прије и послије овога испада на партијским органима ПЕС-а постојала је и постоји и у другим партијама али и у јавном простору огромна географија мржње, мизогенства, вјерске и националне искључивост али и политичке нетрпељивости и агресивности.

Слобода је скупа и плаћа се увијек и свугдје. Али ако не можемо саставити Владу по мјери социјалне кохезије и социјалне енергије, можемо политичке неистомишљенике сачувати од сопствених фрустрација и излива мржње. Да бисмо имали право на сопствено мишљење морамо прво имати мишљење а оно увијек мора бити аргументативно засновано и друго да бисмо потврдили то мишљење оно мора бити освједочено кроз беневолентност, односно добронамјерност која никад ма како нам се чинило да је погрешно и нетачно друго мишљење, не смије бити суспендована. Морамо научити како да разговарамо и да разумијемо да и циљ политичке праксе мора имати свој смисао који се не налази у политичким партијама већ у стварности интерперсонаног огледања. Без срца и ума можемо илегално живјети али је увијек боље да легализујемо своје душе.

Бразилски пјесник Марио де Андраде има поетски савјет за крај али и за почетак наших живота: „Немам више времена да се борим са неоствареним. Не желим да будем на скуповима где се его надувава. Не могу да трпим манипулаторе и опортунисте. Нервирају ме завидни људи који покушавају да дискредитују способне да би освојили њихове позиције, таленте и достигнућа. Моје време је прекратко да бих расправљао о насловима. Желим садржај, супстанцу, мојој души се жури. Није остало још пуно слаткиша у кутији. Желим да проведем живот са људима које краси истинска човечност. Људима, који умеју да се смеју властитим грешкама. Људима који разумеју своје предодређење и не крију се од својих дужности. Онима који бране људско достојанство и желе само да буду на страни истине, правде и праведности.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: