Moler
1 min read
Nebojša Jevrić
Piše: Nebojša Jevrić
Moler je bio vredan čovek i dobar radnik. Visok Romanijac, mršav, zategnut kao sajla, sve mišić na mišiću. Kosmat sa velikim crnim obrvama što su mu u oči upadale. Brada od nedelju dana. Jedino se nedeljom pred liturgiju brijao. Radio je od svitanja pa do mraka. Kad mrak padne, dolazio je u kafanu sa svojim crvenim „vartburgom“, na kojem su vazda bile merdevine i iz kojeg četke, kante, boje nikad nije vadio. Poznavali su ga po brektanju dok se peo uz Grbavicu. Iza njega je ostajao crni dim. Čekali su ga. Bio je pravi sevap-efendija. Odmah je naručivao piće za celu kafanu.
Imao je ćerku lepoticu. Pobegne, ne pitajući oca, za nekog taksistu. Kad je saznao da mu je kćer utekla, počeo je da tuče ženu Bosiljku, da je juri nožem, jedva su je od njega spasili. Zaključala se u kupatilo.
Posle dva dana Bosiljka krene na Pale da kupi namirnice. Na Pale je narod išao kamionom preko Zlatišta. Mnogi su to putovanje glavom platili. Ćelinu kapu, bivšu opservatoriju, držali su džihadlije. Odatle su pucale na sve što se putem kretalo. Zaludu su Srbi razapinjali na žice okačenu ćebad, ne bi li se zaštitili od muslimanskih snajperista. Ali moralo se ići. Koliko pisac ove priče pamti, dvadeset osam Srba je na tih sto metara poginulo.
Metak kroz ciradu kamiona pogodi i na mestu ubije Bosiljku.
Bio je to maj 1992.
Moler poludi. Kuća mu je bila blizu prvih linija, koje još nisu u to vreme bile ni pravo uspostavljene.
Sva svetla upaljena, prozori otvoreni, a on kuka i leleče za ženom. „Što mi učini, što mi učini!“ Po svu noć. Po cijeli dan.
Lomi nameštaj u kući. Na kraju, posle sedam dana, poče da puca u zidove.
Puk’o, pa puk’o. Ko je još čuo da se toliko žena žali?
Vojvoda Slavko sa družinom, jednog podneva, dana sedmog, uzmu konopac, ostave položaje i odluče da ga vežu i na Sokolac u neuropsihijatriju da ga vode.
„Što mi ovo učini? Gde si ih sakrila da nemam cigar duvana, da rakije nemam, pored tolikih para. Da gladujem. Sve sam pretražio. Nema, pa nema. Đe me đavo nauči da joj pare dam da mi čuva?“
Četnici počeše da se smeju i povedoše ga kod popa Voja Žutog na ručak.
U kući osta da trkeljiše stari lopov i provalnik sa Čaršije, Zdenko Prada.
„Sine, u životu svi ljudi dele se na one što im je važno imati i na one kojim je važno biti. Budi onaj kojem je važno BITI. Sti-pu đavolu pare! Ti si sa Romanije, bre!“, reče mu Žuti i nasu rakiju.
Nemoguće je napisati priču iz ratnog Sarajeva bez popa Voja Žutog. Iz Stare crkve na čaršiji preneo je ikone u Mesnu zajednicu na Grbavici. Osveštao i postavio zvono. Njegova crkva je uvek bila puna. Dolazili su svi. Vojska, policija, četnici, narod.
Bio je umirnik koji je zavađevice večne srpske rešavao. Na zidu Parohijskog doma, uvek punog, dao je da se nacrta Ajfelova kula sa minaretom i hodžom na vrhu.
„Za pedeset godina mi UNPROFOR – vi četnici“, govorio je Legiji stranaca.
Krštavao je đedove i decu, pod baterijskom lampom sahranjivao. Njegova je bila zakon.
Dok su se četnici bavili Molerom, liniju su čuvala samo dva starca.
Udare balije sa silnom vojskom. Iz tri pravca. Sakib Puška sredinom, Caco i Ćelo Delalić vrhom. Pored kapele na dnu groblja Juka Prazina.
Zarobe starce. Zarobe i dve žene.
Zarobe invalida, Iliju Trifkovića bolesnog od paralize. Njega strelja zoljom u glavu, među Jevrejskim grobovima, da osveti poginulog brata Sakib Puška.
Potrče četnici uz brdo, ali treba stići. Jedva nekako liniju uspostaviše.
Vižljast i brz, na vrh Trebevićke, Moler dođe prvi. Imao je u šteku sanduk bombi. Bacao ih je niz Trebevićku, jednu za drugom
Izlazio je na ulicu. Zaludu su pucali na njega . Bombe su se kotrljale nizbrdo i eksplodirale među muslimanima. Moler, crn u licu, gleda koje se zlo čini. Kad je bitka bila gotova ostalo je dvadeset šest mrtvih muslimana.
Moler pocrnio, pare ne pominje.
Pare nađe Zdenko Prada ispod pločice u kupatilu. Dade mu ih, a on vojvodi da kupuje za vojsku piće i cigare.
Posle mesec dana, u noći bez meseca, Moler uđe sam među muslimane. Dugo je vrebao priliku. Te noći su nešto slavili. Upade u kuću u kojoj su spavali. Poneo kotur žice i hekler sa prigušivačem. Jedan je drugog vezivao. A onda, krišom kroz minsko polje, provede ih do srpskih položaja. Niko nije znao da je mesec dana svake noći mine skidao, da sebi i zarobljenim napravi put.
Vratio se pred zoru, vodeći četiri zarobljena. Posle dva meseca njih su razmenili za dva starca i žene.
Starci prebijeni, jedva živi.
Za dve zarobljene nesrećnice bilo je prekasno. Obe žene odvedoše na neuropsihijatriju na Sokolac. Mesec dana su se nad ženama iživljavali.
Silovali redom. Gasili pikavce na bradavicama.
Jednoj je muž bio reformista, raja, Jugosloven, nije hteo da primi oružje. Pobegli žena i on kad su balije upali. Sakrio se u ormar. Žena mu se bila sakrila ispod kreveta. Kad su je balije izvukle ispod kreveta i svukle niz stepenice, on se iz ormara sakrije pod krevet. Tu ga nisu našli.
Sad je u Beogradu. Zaimao. Oženio sekretaricu. Kaže mi prijatelj da mu ime ne pominjemo. Moćan je to čovek, ej…bre…ej…
Kad se rat završio, Moler opet u „vartburgu“. Kreči popaljene kuće u koje se useljavaju izbeglice. Nikome ne naplaćuje.
Dok ne popije, ne može da spava. Za rad samo rakiju iska. I po svu noć sanja Bosiljku, što ju je dva dana pred smrt pretukao, i one dve nesrećnice iz ludare na Sokocu.
Izvor: RT Balkan
