Молитва за Алексу

Пише: Мишо Вујовић

Тешко ми ноћас капљу успомене. Пребирам по сећању, тражећи смисао. Не верујем у смрт као у кончину живота. Гледам је као капију светова и бесконачности.

Ипак, смрт блиског бића нагна човека на преиспитивање живота, чији смисао без те капије бесконачности не би постојао.

Дочекао сам будан и други, као и први дан Божића одевеног у своје бело одело, тражећи тај смисао, умиван молитвом за брата, коју сам срицао као у бунилу док се он борио да победи себе, да га опака болест коју је тукао до самих продужетака, игноришући песемизам струке, не понизи.

И успео је да оде храбро,непостидно, мирно, помирен са собом и светом око себе.

“Дошло је време да се опростимо”, рекао је са сетним смешком мени и Мишку, док смо покушавали да обуздамо емоције.

У себи је знао колике су му шансе, као што је предвиђао шансе својим пацијентима.

Мој брат Александар Ђоковић је био редак човек са светим тројством у себи: људскост, етичност и стручност.

Такав је био као ђак, студент, лекар, одличан хирург, успешан власник реномиране болнице у главном граду.

Био је срећан и супериоран и у половном пасату и у скупоценом аудију. Волео је живот – живећи посвећен послу, породици и пријатељима.

Дружили смо се две деценије, путовали по свету, освитали причешћујући се вином на Фрушкој гори, ломећи колач живота на равне части – једини неспоразум и препирање смо имали око тога ко ће да плати кафански рачун.

Мој брат Алекса, није ме трезнио само инфузијом, већ, својим хируршки прецизним резонима, размагљивао је и мој ментални мамурлук. Био је искрен и отворен пријатељ, обазрив и пажљив да се не би очешао о нечију сујету.

Заједно смо схватили да пријатељство није однос блиских људи већ задужбина живота!

Рођен је пре 54 године у Ивању код Пријепоља, у Београду је завршио медицину, оженио се својом дичном Луцијом, вратио се као млад лекар у Пријепоље, али је својом наочитошћу и знањем заинтригирао провинцијску пакост, подржану од партијске бирократије, те се поново враћа у Београд, где оснива своју приватну болницу.

Тог јутра сам писао молитву за њега.

Назвао сам је молитва за брата, без имена, али пред Богом именована.

Опрости што ми се речи суше у грлу – нека твоја велика душа путује вечном светлошћу обасјана, а нама остаје глува празнина и голема рана.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: