Молитвеник Ђурђа Црнојевића пронађен у Пљевљима

Четврта, а можда и последња, књига из штампарије Ђурђа Црнојевића био је Молитвеник, који се понекад назива и Требником. Прибилсав Симић (у „Зборнику историје књижевности“) Требник je укључио у „најважније књиге византијског и словенског богослужења“.

Књига је намијењена да служи као приручник за извођење такозваног посебног богослужења. Требе се обављају по молби, по наруџби парохијана за освештавање најважнијих догађаја у животу човјека: рођења, крштења и давања имена, ступања у брак, смрти. Отуда и значај Требника који се више од било које друге богослужбене књиге приближава приватном животу хришћанина.

Занимљиво је да је у Москви, на примјер, Требник први пут штампан тек  1623. године, док је црногорски Молитвеник штампан 1496. године.

Потпуни сачувани примјерци Молитвеника нијесу доспјели до наших дана. Њихова реконструкција начињена је на основу познатих фрагмената, и штампана као факсимил у издању цетињског „Обода“. Највећи одломак је из Манастира Свете Тројице код Пљеваља, има 184 листа, што је нешто више од половине књиге. Други фрагмент потиче из Музеја Српске православне цркве у Београду, има 43 листа, али се они поклапају са текстом светотројичког примјерка. Драгоцјену допуну чини седам листова из Руске националне бибблиотеке у Санкт-Петербургу, јер садрже текст којег нема у поменутим одломцима.

О црногорском Молитвенику први пише Павел Јозеф Шафарик, 1831. године, у чланку „Преглед изврсних писмених споменика из старог времена код Срба и других Јужних Словена“. Код њега се налазио један одломак Молитвеника, али до данас се не зна каква му је била даља судбина.

Нови одломак црногорског Молитвеника био је откривен 1840-их година. У то вријеме, како је познато, Вук Караџић је руском историчару и колекционару Михаилу Погодину, на његову молбу, слао у Москву цијеле партије или одломке старих јужнословенских штампаних књига. Трећег септембра 1847, он је писао Караџићу: „На Цетињу је штампан Молитвеник. Треба чувати све листове те штампе. Молим да ми их пошаљете.“ (Вукова преписка, Београд, 1913, књ.7). Из даље преписке се види да је Погодин примио седам листова из Молитвеника.

Наредне године Павле Јозеф Шафарик из Беча пише Погодину да и он има одломак из црногорског Молитвеника, али нешто мањи.

Следећи одломци из црногорског Молитвеника били су пронађени крајем 19. вијека, када су у Народну библиотеку Србије дошли „листови од разних србуља“ из заоставштине Вука Караџића, као и 40 одломака из старих штапаних књига што их је Народна библиотека добила „преко Врховне команде у Нишу и преко митрополита Михаила“. (Ђ. Сп. Радојичић, О штампарији Црнојевића). У инвентару Библиотеке три листа из Молитвеника била су заведена под бројем 141. Ти одломци уништени су у априлу 1941, у вријеме бомбардовања Београда од стране њемачке авијације.

Наша сазнања о четвртом издању Ђурђа Црнојевића суштински је попунило сензационално откриће Ђорђа Сп. Радојичића, које је он учинио у манастиру Света Тројица код Пљеваља, у којем је боравио од 8. до 28. августа 1948, по налогу Института за проучавање књижевности Српске академије наука.

Прво саопштење о открићу учињено је у Институту 27. септембра 1948. године: „Међу старим српским штампаним књигама нашао сам Молитвеник из штампарије Црнојевића. Досад се од те књиге знало само за један непотпуно сачуван лист, који је у Прагу (нашао га је, 1830. године, П. Шафарик), за седам листова који су у Лењинграду (пронашао их је М. Погодин 1848. г.) и за три листа Народне библиотеке у Београду (нађена 1902. године међу одломцима из Вукове збирке).“

Овај најпотпунији одломак црногорског Молитвеника (садржи 184 листа,  а претпоставља се да је Молитвеник штампан на 256 листова) касније је затурен и покушаји чињени с времена на вријеме да се нађе били су безуспјешни. То је успјело тек у мају 1992, када су аутор ових редака и Радоман Станковић пребрали књигу по књигу сву библиотеку манастира Света Тројица.

Још један, овога пута мали, одломак црногорског Молитвеника нашао је Ђ. Сп Радојичић у августу 1951, у манастиру Дечани. Одломци су се налазили у рукописном служабнику. У почетку књиге била су повезана три, а на крају књиге четири штамана листа. Три до њих су се понављала. Исти Молитвеник прештампан је још једном, 1570,  у штампарији Јеролима Загуровића у Венецији.

Садржај књиге представљају чинови и молитве. Пошто није сачувана у поптуности, текст који недостаје реконструисан је према штампаном Молитвенику Божидара Вуковића (1538) са којим показује скоро потпуну подударност у садржају.

Молитвеник, највјероватније последње Црнојевићево издање, штампан у тешким временима када се већ осјећао притисак Турака и наслућивала пропаст државе, сачувао је карактер и све најбоље особине ове прве ћириличне јужнословенске штампарије.

Пише: проф. др Е. Љ. Немировски

(из студије др Е. Љ. Немировског која је штампана уз факсимил Молитвеника, у издању цетињског Обода)

Извор: Седмица.ме

Прочитајте још:

Васељенски патријарх: СПЦ једина канонска црква у Црној Гори

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: