Момчило Дељанин: Љутом травом на љуту рану

Пише: Мишо Вујовић

Креће се гипко, лагано као пантер. Просед с’ битлис фризуром из седамдесетих, у којима је закопао време, са незаобилазним вуненим чарапама, сламеим шеширом и осмехом кроз који фијуче јесења кошава пустом банатском равницом.

Његов радни простор је мало вашарско складиште у коме има свега. Од аутомобилских делова, пшенице за голубове, одбачених штака и штапова до књига. Воли поезију, највише ону о себи. Песник Радивоје Петровић поетски забележи сваки сусрет у Момчиловој “амбуланти”, у којој ћете често затећи лекаре разних специјалности, професоре, академике, јавне личности у тајној потрази за решавањем неког здравственог проблема. Долазе млади, стари, од оних са лакшим бољкама до отписаних. Тешким и сиромашним болесницима не узима новац. Невоља и животне недаће научили су га да напипа и осети муку у човеку. Љутом травом на љуту рану!

Немиран дух. склоност лепим женама, довели су га већ у тридесетим годинама живота на врата смрти. Две недеље налазио се између два света. Каже било је лепо али је “ Свети Петар, одлучио да још нисам одслужио ни одужио своје послушање на земљи”.

Са седам жена, добио је седам кћерки, гура седамдесету и са осмом супругом, размишља да прошири потомство и допринесе, у осмој деценији, осмим дететом, борби против беле куге.

“ Мало је потребно да човек буде срећан, само да ослушкује природу да не покушава да руши Божји склад, савршенство какво само Творац може да твори”, почиње своју причу Мимчило Дељанин, агроном, ветеринар, травар, исцелитељ, дон жуан, Србин, антикомуниста и шта већ не.

“Мој отац Хранислав Дељанин остао је веран краљу и отаџбини. Волео Дражу, сањао слом комунизма. Затварали су га још шесдесетих, када је под псеудонимом Христ писао анонимна писама и слао на разне адресе”, каже Момчило, вадећи из фасцикле текст из приштинског “Јединства” од 29.октобра 1969.године, под насловом “ Откривен аутор анонимних писама”.

Хранислав Дељанин је у име Врховног штаба српске Југославије”, слао анонимна писма највишим форумима, појединцима и страним амбасадама, указујући на погубност актуелне политике на Космету.

“Мој отац се заклео још 1950. године у манастиру Грачаница да ће наставити борбу против комунистичког режима. Робијао је десет година за краља и отаџбину, а данас се на двору престолонаследника говори француски уместо српски језик”, са нескривеним тугом у гласу говори овај крепки седамдесетогодишњак, присећајући се тих тешких година прокужености своје породице, неразумевања околине чија стигма је више болела од немаштине.

“Нисам имао новца за возну карту. Девет пута сам бежећи од кондуктера искакао из воза, док се једном за пар центиметара нисам мимоишао са бетонском бандером, присећа се сузних очију Момчило.

Хранислав Дељанин Хрена, припадник Југословенске војске у отаџбини, заточеник комунистичког режима, наслутио је крвави распад једне велике земље, прогнан са родног огњишта из села Лебане код Приштине, умро је 2008. године као изгнаник у селу Брадина код Крушевца, као пуки сиромах, без заслужене пензије и осталих, као “државном непријатељу”, ускраћених му принадлежности.

“Све се изродило мој брајко. Комунистички дух разара српско биће. Тако смо и Космет изгубили.

Писао сам Милошевићу да врати земљу цркви на КиМ, да пресели главни град у Приштину, седиште патријарха у Пећ. Данас у овим околностима Србија треба да тражи да се примењује двојезичност. Морају и Албанци да уче српски језик. То је најмање пар хиљада новоупошљених наставника Срба, али ми игноришемо стварност, а време и са њем животи одлази у неповрат ”, у даху декламује овај несвакидашњи човек, чији радни дан почиње у освит и завршава се дубоко у мук ноћи.

Момчила Дељанина познају од Грачанице до Хиландара. Помаже, дарују, лечи, храни голубове…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: