Момчило Мандић: Да нам Мило Ђукановић није дао гориво, никад не бисмо освојили Сребреницу; Мило Ђукановић је био добар Србин и велики Србин!

Момчило Мандић, бивши министар правосуђа Републике Српске, први директор бироа РС у Београду, предсједник РК Партизан, европски вицешампион џудоуа, гостовао је у емисији Црна хроника гдје је након 20 година ћутања испричао своју причу.

– Ја сам од вишестраначних избора у БиХ био на националној страни. Увек сам имао противнике који су стручно и знанствено водили пропаганду. Знате како је на Западу и на нашим просторима, ако желите неког да избаците из политике, морате га криминилизовати. Мада ја сам знао шта сам све урадио за српски народ, зато се никада нисам трудио да демантујем оптужбе.

Прије грађанског рата у Југославијии почетка сукоба у БиХ, Мандић је био други човјек тадашњег босанског министарства унутрашњих послова.

– Радећи на оперативи и свим увиђајима, знао сам сваку улицу и сваку кућу. Иако је био велики град био је довољно мали да се упозна. Уочи рата и распада Југославије дошло је до раслојавања људи по националној основи. Већ тада сам из правосуђа прешао у полицију јер су ме вође СДС кооптирали у помоћника у Управи за сузбијање криминалитета. Био сам упознат са кретањима у Сарајеву. Тада је дошло до наглог повећања броја полицајаца и оснивања Зелених беретки у Сарајеву и мањим центрима. Ми смо знали да се они наоружавају, није се то могло сакрити. Био сам тада у врху МУП-а и ми смо тражили да се тада преко МУП-а не примају безброј особа муслиманске националности који су долазили из разних дјелова Југославије. Неки од њих нису знали доћи до сједишта МУП-а, а требали су бити будући бранитељи БИХ-а.

– Шта се тачно догодило? На мјесто помоћника за кадрове дошао је чојвек из бешихата велике џамије из Загреба који је по 300-400 људи преко ноћи доводио у разне полицијске станице. На тај начин је стварана војска БИХ.

Мандић као други човјек мултиетничког МУП-а и предводи групу српских полицаја у сукобу са бившим колегама мусилиманима

– Ми смо основали српске колеге. Имали смо састанке гдје смо измењивали информације и податке. Тражили смо од тадашњег министра Делимустафића да се не наоружава полиција, да се не диже резервни састав и да се не задужују дугачке цијеви. Међутим, он није могао да управља и да влада тежњом Алије Изетбеговића и врха муслимана који ће створити после своју војску и владати БиХ – истакао је.
У Лисабону је 1992. године усвојен Котиљерев план. Пријеподне је Алија прихватио и потписао тај план, док је после подне повргао. Ми смо Котиљерев план искористили и ја сам послао једну депешу у којој сам навео да не постоји више заједнички МУП и да Срби оснивају 5 центара у БИХ-у, а то су Бања Лука, Добој, Бијељина, Сарајево и Требиње. Рекли смо, муслимани иду својим путем и ми идемо својим. У договору са Делмустафићем да Хрвати и муслимани оду у Дом полиције на Бјељаве, а спрска полиција оде на Враца у школу за Унутрашње послове. Међутим, тамо су нас дочекали наоружани људи који су опколили ту специјалу и дошло је први пут до оружаног сукоба у полицији између Срба и не Срба. Тада су погинула два специјалца, тројица су рањена. Ми смо савладали те људе и ушли у школски центар за полицију на Враца. Од тада је постојао српски МУП и српска полиција и почели смо да радимо оно што смо наумили – рекао је Мандић.

Убрзо након тога Мандић постаје први министар тада још увијек не формиране Републике Српске, али у влади Радована Караџића.

Мандић: Мићо Станишић је остао министар унутрашњих послова, ја сам почео да организујем правосуђе

Након потписивања Дејтонског споразума, Мандић добија поново позив да се врати у Републику Српску и да уђе у после ратну владу Радована Караџића.

– Предсједник Караџић је 1994. године потписао Венсонов план у Атини код Мицотакиса. У једном моменту су Мицотакис и Караџић дошли у вилу Босанка када је Момо Крајишник пријетио да ће се спалити пред скупштином уколико се усвоји Венсонов план. Србија је била под јако великим притиском међународне заједнице и преко ње се притискала Република Српска да прихвати Венсонов план. Он је предвиђао да не постоји Република Српска, да има пет регија. Сва наша борба би отишла низ воду. Сјећам се састанка на Јахорини када је сва српска елита дошла да убиједи представнике РС да прихвати Венсонов план. У 4 сата у пола ноћи је Момчило Крајишник дигао руке и рекао: „ко није за Венсонов план?“ Ту је Добрица Ћосић, предсједник тадашње Југославије, излазио и молио јер је и Србија била економски на коленима због блокада и уцјена – рекао је Мандић и додао:

– Сада можете да замислите како је било нама који смо гледали на Београд као на нешто свето. Морали мимо воље Београда нешто да урадимо да би задржали нешто што смо створили претходних година. Тада је Момо Крајишник, предсједник скупштине, навео посланике да се одбије Венсонов план и ми смо добили блокаду на Дрини од стране Србије и уведене су нам санкције. А ми без Србије, нит би настали, нит би опстали. Тада се појављује Мило Ђукановић да нам помогне.

Мандић се потом дотакао Мила Ђукановића, тадашњег предсједника Црне Горе.

– Мило Ђукановић је био добар Србин и велики Србин. Њега је Караџић предлагао за предсједника владе Југославије. Међутим, Слободан Милошевић је изабрао Момира Булатовића што је било у реду. Мило је нама заиста помагао, дао нам је гориво и двије пољске болнице. Да није његовог горива и нафте било преко Црне Горе ми не би задржали нити освојили Горажде, Сребрницу, Вишеград или било који град који се граничио са Црном Гором и Србијом. Међутим послије се човјек окренуо и постао је највећи србомрзац кога сам ја упознао у свом животу.

Дипломирао је на Правном факултету у Сарајеву 1977. године. Двије године касније положио је правосудни испит у Министарству за правосуђе у ондашњој БиХ, док је магистрирао из Процесног кривичног права. Пре рата у МУП у Сарајеву обављао је функцију инспектора на крвним и сексуланим деликтима, након тога постаје истржни а затим кривични судија. Почетак рада на подручју Босне дочекује као други човјек тадашње још увијек мулитиенитничке полице, након почетка сукоба учествује у првом обрачуну српске и муслиманске стране. 1992. године одлази на Пале и постаје министар правосуђа у Влади Радована Караџића.

Годинама након рата његово име се везивало за различите афере, два пута се нашао пред Хашким трибуналном, оба пута је ослобођен, на удару међународног, али и босанског тужилаштва нашао се због скривања и финасирања бекства хашких опстуженика Радована Караџића и Ратка Младића. Након убиства премијера Зорана Ђинђића ухапшен је у акцији Сабља, у затвору је провео 4 месеца, 2005. године киднапован је у Црној Гори и изручен сарајевским властима гдје је иза решетака провео 4.5 године. Различите оптужбе, од којих је већина оборена, бизнис афере као и медијске натиписе никада није јавно демантовао, али је отворено говорио о свој помоћи коју је Србија упутила РС као и умијешаности Мила Ђукановића у грађски рат који је својим горивом спасио РС 1995. године.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: