Момирова пјесма

Прошла су два мјесеца од упокојења српског пјесника, умног Црногорца, панслависте, Момира Војводића.

Наше школе су остале без професора.

Из наших учионица ових дана одлазе многи битни садржаји. Одлазе, и чини се како одлазе у неповрат. Без тих садржаја, то више и нијесу учионице, него мучионице младих душа. У те важне садржаје не спадају само одређени школски програми, уџбеници и наставна помагала, већ прије свега овдје мислим на предаваче, наставнике који вјерују у оно шо причају, који воле оно што предају дјеци, који су својим позивом одушевљени…Такав наставник у себи носи програм, садржај, методику…Он, сам собом, представља учионицу, таблу и уџбеник…Тај може одржати час готово у свакој прилици и неприлици…Ето баш такав професор је био Момир Војводић.

Формално гледано, нијесам био његов ђак, тј. нијесам учио школу у Подгорици, гдје је он био професор Српског језика и књижевности, али суштински, будући да сам га сретао у разним приликама, слушао његову личну поезију, и његове рацитације пјесама других аутора, сматрам се Момировим ђаком. То ми је постало кристално јасно прије неки дан, када сам, на једној слави, за трпезом пуном пријатеља, чуо народног гуслара како пјева „ Бановић Секулу и Јована Косовца“. Схватио сам да ми је та пјесма усађена дубоко у душу; убијеђен сам да ту пјесму тако доживљавају и остали присутни на том свечарском скупу, а знао сам да већина нас, за тај доживљај и такав однос према поменутој пјесми, треба да захвалимо проф. Момиру Војводићу.

Бар десетак пута имао сам прилике да гледам и слушам Момира како ову пјесму рецитује наизуст и напамет. Он је то радио са жаром и умијећем који су свако тумачење пјесме чинили излишним. Из Момирових уста, боље рећи из Момирова срца, пјесма је излазила цијела, протумачена и објашњена до краја. Сада знам да ту пјесму професор Војводић није рецитовао да би нам је открио, или да би нас упознао са њом, већ да би нас подсјетио како она станује у нама, да би нам објаснио како је та пјесма дио нас самих, како је она темељ наших душа….и успио је у томе. Рецитујући пјесму, Момир нам је откривао нашу сопствену унутрашњост. Као пред каквим чудесним огледалом стајали смо пред том поезијом. Успијевао је Момир да из наших подсвјесних дубина извуче диван умјетнички садржај: дубоку психолошку игру, витешки двобој, архетипско и предањско Косово – магловито, злослутно и јуначко…

Пјесма „ Бановић Секула и Јован Косовац “ представља народну умотворину, непознатог генија, дјело чији су ко-аутори били сви они који су је вјековима усмено преносили, уз гусе пјевали и донијели је до пера хроничара. Њу није било лако осмислити и створити, али ништа мање захтјевно није било ни памтити је и усвајати, а затим предавати у насљеђе новим генерацијама. Јер онај који је имао вољу и жељу да је запамти, да је научи и испјева, такав мора да је ту пјесму схватао и доживљавао попут Момира Војводића. Ова пјесма није успаванка ни корачница, не може се пјевати уз нешто, ни на успут – већ тражи разумјевање као предуслов да би се вољела, а кад се воли онда се радо понавља и онда, уз њено произношење, све друго стаје, све ћути – док се она чује.

Потпуно сам убијеђен да је човјек који је, у ери настанка покосовоског циклуса, смислио ову пјесму – сами геније, један од најбољих српских пјесника. Исто тако мислим да су генијалног духа били сви они који су је преносили са кољена на кољено до наших дана. Аутори оваквих пјесама остаће нам заувјек непознати, попут многих фрескописаца наших средњовјековних манастира, а то значи да нејвеће умјетнике наше историје не знамо по имену. Међутим, за мене лично, ова пјесма има човјека чије име могу да изговорим као ауторово, иако знам да њега и стварног анонимног аутора дијели више од пет вјекова.

Момир Војводић је ову пјесму научио напамет, осјетио је њен садржај и смјестио га у своју душу….ма шта причам, Момир је ушао у ову пјесму, као у свој вјечни дом, постао њен становник…То се десило и прије његовог упокојења, а сада када је отишао од нас, знам и јасно видим Момира на Косову, у онај дан тешки, магловити, у оно косовско јутро тамно, кад се млади, снажни и самоувјерени јунак Секула преварио и „препануо“  од  неугледног „остарелог, промрзлог ђеда“-Јована Косовца. Чујем Момиров глас у грохотном смијеху Сибињанин Јанка, којим поучава младог сестрића. Поучава животној мудрости и Божијој заповјести, да не ваља ударат „на стара јунака“. Поучава и нас садашње младе и неискусне, поучава нас ријечима да онај који чува „све Косово равно“, иако је ликом јадан, неугледан, налик „остарелом ђеду“, иако јаше на „хрому ђогату“, -тај и такав, чувар Косова, многе је преварио својим изгледом и многе је тако, „на Косову бојну погубио“.

Све то јако личи на библијског писца пророка Исаију и његовог Слугу Господњег, који је изгледом многе преварио, а потом све побиједио…

Тако, сад је јасно. Нит је оно, како се чинило, „остарели ђедо“- него главом Јунак Косовски, нити је Момир, нестао, како то нама сада изгледа. Није несто, него је у „блаженом уснућу“, у Божијем памћењу, а можете га видјети у пјесми коју, са пуно осјећаја праведности, из пуне душе, зовем његовом.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: