Монах Калист, во времја ово

Пише: Небојша Јеврић

Келнерица Мирсада Мери Бекташ дозлопутала је у мирну бачко село. Запослила у крчми „Групна терапија“ и довела са собом трогодишњег сина Шефкета, чак из Кладуше.

Тражила је место где је нико неће наћи.

Утекла од мужа који је тукао и отимао пазар, пијанца и силеџије. Издавао жену под кирију и уживао да гледа како је други таслаче.

Стан је нашла код мирних и добрих људи Вујића из Бугојна, већ у годинама, који нису имали деце. Изнајмила је стару швапску кућу док су они живели у новој зиданици.

Дечак је поваздан био са газдама. Волели су га и пазили. Нису без њега хтели да ручају.

Мери, како је рекла да се зове, наставила је са старим занатом само сад без мужа макроа. У селу је било двеста неожењих момака и да није било болеће Мери никад жене не би видели.

После три месеца нестала је из села. Отишла са неким камионџијама.

Дечака и његов извод из матичне књиге оставила.

Тепали су му Шеле и он за друго име није знао.

Вујићи су га доживљавали као божји благослов.

Дечак је растао и на мајку која га је и раније остављала на по неколико дана није мислио.

Вујићи су га научили да чита и пише па им је навече читао Бранка Ћопића.

„Шефкет Бекташ“ прозвала га је учитељица.

На одмору се трипут потукао са дечацима који су га злобно дирали.

Био је највисочији у разреду и најбољи ђак.

У карате клуб се уписао сам. Бесумучно је тренирао.Трчао по десет километара.У седмом је имао црни појас и препливавао Дунав.

Више се нико није усуђивао да га дира. Звали су га Шеле и почели да га воле. Свима је бацао цедуљице на писменом из математике. Читао и Куран и Свето писмо. Педесет пута се Исус помиње у Курану.

Кад је био у четвртом гимназије умрли су једно за другим обоје Вујића.

Оставили су му сву имовину која није била мала. Имали су земљу у Букину, двадесет јутара, коју су давали под аренду.

Кренуо је по крчмама пут Кладуше да тражи мајку, оца, било кога.

Налазио је разне Бекташе али бекташи су јаничарска верска секта и има их свугде, но никог није нашао да му је род.

У крчми код гробља у Бихаћу сазнао је од једног старог пијанца да му је отац давно погинуо а мајка отишла за Немачку и ту јој се губи сваки траг.

Отворио је карате клуб у Кладуши и почео да води тренинге.

Опробали су се најбаљи каратисти са њим но залуду. Висок скоро два метра, у пуној форми, нико му се ни примаћ није могао.

Нудили су му да се такмичи али није хтео.

Ту га је затекао рат.

Сви његови каратисти су се уписали у интервентни вод па и он.

Прорадила је у њему јаничарска крв. Ником није дао пред собом. Био је то прави зулум буљук.

Тукли су се са Дудаковићевим ратницима из Бихаћа.

Дудаковићава војска заузели су Кладушу али онда су Бабу стигле у помоћ Црвене беретке.

Бекташ је ишао први. Испаљивао је стојећи тромблоне из паповке.

Погопдио га је метак у главу али није убио.

Убацили су га у хеликоптер са другим рањеницима и хеликоптер је полетео према Београду.

Оперисао га је др Љубо Минић, неурохирург.

На зиду његовог кабинета још стоји рендгенски снимак Шефкета Бекташа на којем се види метак у мозгу.

А поред њега Шеле и Љубо пред излазак из болнице.

Оперција је успела.

На конгресима неурохирурга по Европи Љубо показује снимке. Ни сам не верује. Али, ето,чудо се десило.

Пред излазак из болнице дошао је командант беретки, чувши да је преживео, да га обиђе.

„Хоћу код тебе, међу ‘Јазавце'“, рекао је потомак јаничара.

Јединица му је средила папире, добио нови идентитет.

Заједно су прешли реку.

Добио је ратни шпиц намет Мунгос.

Био је добровољац за све акције високог степена ризика.

У униформи са личном картом Шефкет Бекташ у униформи војске БИХ улазио у Сарајево.

Доводио живе језике.

Више никад није био рањен.

Све се једном заврши па и рат.

Потписан је Дејтонски споразум. Беретке су отишле у Кулу а Мунгос сео у авион и одлетео за Израел.

Одавно није био онај исти. Изгубљени дечак из Бачке.

Своју причу испричао је Игуману Ахилију на Маслиновој гори. Ахилијевог предходника су убили Јевреји и оптужили Муслимане. Преводила је сестра Ана из Београда.

Љубица Симоновић, [22.4.2025. 11:07]
Ахилије га је крстио на реци Јордану.Ту где је Јован крститељ крстио Исуса. Узео је монашко име Калист, по јунаку књиге коју је одавно носио у ранцу.

У манастиру у Светој земљи провео је две године.

А онда је одлучио да се врати за Србију.

Дуго је тражио место где ће боравити.

Нашао га је у скоро напуштеном селу у Хомољу

Сад је сам у манастиру у Хомољу који је обновио пошто је продао имање.
Већ двадест пет година је ту.
Скупља траве по Мироч планини, скупља и суши печурке за зиму, шакали који су се намножили га се не плаше.
Живи по типику манастира из Свете земље.

Извор: РТ Балкан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: