Монархија и Русија

Иван Милошевић

Уколико Срби, а посебно Србија, не врате монархију и не успоставе снажне политичке, економске и војне односе са Русијом, судбина нашег народа може бити попут судбине Хазара, односно Срби могу нестати са демографске и геополитичке карте Балкана. Овако песимистичка прогноза темељи се на државној политичкој експанзији осталих народа на Балкану, међу којима предњаче Албанци. То и не чуди јер иза њих стоји САД, а то је у данашњим међународним односима велика гаранција да ће Албанци прије или касније остварити добар дио својих политичких циљева међу којима је Велика Албанија на првом мјесту.

Таквом пројекту Срби се могу супроставити уколико пронађу моћног заштитника, који је у војном и економском погледу уз раме Америци. Срећом по Србе, таква земља и сила постоји. Наравно – то је Русија, а оно што нам иде на руку је и да Русија има претензије да успоставља своје интересне зоне на Балкану, преко којих ће показати своју моћ Западној Европи, а понајвише Америци. Због тога Срби и њихови политички представници, посебно у Србији, не треба да се прибојавају да отворено кажу да припадају руској интересној зони и да се у складу са тиме и понашају и прекину залудне преговоре са бриселским службеницима, и умјесто у Брисел, по подршку за остварење својих циљева пођу у Москву.

Није никаква мудрост знати да мали народи, попут Срба, могу да остваре дио својих националних интереса само уколико се они поклопе са интересима неке велике силе. Срби и Србија имају шансу да, тачно вијек послије велике историјске и пропуштене шансе да створе националну државу, покушају да то опет ураде, али сада уз наклоност и свеукупну подршку Русије.

Уз такав међународни и дипломатски заокрет Срби би требало и да ријеше своја унутрашња политичка питања. Међу њима, на првом мјесту је радикалан раскид са сваким комунистичким и неокомунистичким начином владања и организовањем јавног живота. Новија историја Срба показала је да републичко државно уређење само козметички уљепшава и оправдава непромијењени идеолошки комунистички начин организовања државе и њених представника. Срби данас не смију да се играју са својом судбином и да пред друге износе нејасне и стидљиве националне захтјеве, што је посљедица комунистичке идеолошке мантре по којима су Срби криви за све што не ваља на Балкану.

Као народ са миленијумском цивилизацијом, зрелом духовном свијешћу и културом, Срби треба да кажу шта желе, шта им припада и ко им је то отео и да траже да им се врати одузето. Мало од тога се може урадити уколико се Срби, а посебно Србија, не врате монархији, и уз помоћ ње постану дио европске и свјетске аристократије. У том друштву Срби ће лакше да дишу и лакше ће поставити своје захтјеве, јер добар дио свјетских дворова крвно је повезан са српским, и због тога ће знати и хтјети да нас чују и да нам помогну. Повратак монархије у Србији је такорећи могућ преко ноћи. Посланици републичке скупштине могу да промјене Устава изгласају у том дому, а представници династије Карађорђевић живе у Београду, и могли би на краљевски трон да ступе већ сљедећег дана.

Гдје је у свему томе Црна Гора? Нажалост – нигдје. Владајући ДПС режим је мимо народа увео назови независну Црну Гору у НАТО и уз подршку мањина на дуже се укопао у државне и остале службе. Нема шансе да они у догледно вријеме, милом или силом, препусте државне службе неком другом, па је шанса да Црна Гора направи политички заокрет од Брисела према Москви веома мала – скоро да и не постоји.

Срби у Црној Гори су таоци дукљанске и монтенгринске неокомунистичке идеологије и пред њима је задатак да се организују и окупе око једног програма и да искористе све механизме како би га спровели и уз помоћ њега опстали. Док остали Срби треба да размишљају о повратку монархији и окретању ка Русији, црногорским Србима предстоји борба за основна људска права, односно политичко и духовно дјеловање, сабирање и пуко преживљавање. Нема сумње да су Срби у Црној Гори у небраном грожђу и да је против њих не само владајући режим, него и све мањине, као и представници међународних организација. Срби у Црној Гори јесу сами, али то не мора да буде њихова слабост, већ моћ, а да ли ће знати да је употребе треба да одговоре текстови и интелектуалци који су много јачи од једног новинарског коментара и једног новинара.

 Црногорским Србима предстоји борба за основна људска права, односно политичко и духовно дјеловање, сабирање и пуко преживљавање

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: